понедељак, 12. април 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Државни службеник“ – романсирана слика државне безбедности на српски начин – без длаке на језику, и без добрих и лоших момака
Културна политика

„Државни службеник“ – романсирана слика државне безбедности на српски начин – без длаке на језику, и без добрих и лоших момака

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 29. новембар 2020.

Публика у Србији је ових дана имала прилике да испрати без претеривања спектакуларно финале друге сезоне одличне домаће шпијунске серије „Државни службеник“ коју потписују Предраг Гага Антонијевић и Димитрије Војнов. Након одличне прве сезона, друга сезона, иако продукцијски јефтинија (мање снимања на локацији и кореографски компликованих сцена) успела је да значајно помери приповедачке хоризонте домаће телевизије на ниво који је донедавно био незамислив, и резервисан искључиво за америчку жанровску продукцију, а њено финале је пример како се у нашим условима може снимити трилер који је истовремено тематски релевантан, културолошки укорењен у геополитичким реалијама савремене Србије, а визуално и еснафски равноправан са неупоредиво богатијим страним остварењима.

Серија која се бави шпијунским играма великих сила у Србији и балансирањем Безбедносно-информативне агенције између елементарне заштите државне безбедности, задовољавања прохтева страних центара моћи, и приватних интереса сопственог руководства и персонала, упркос слабој гледаности, остварила је својеврсни култни статус међу својом публиком, и веома топло прихваћена код критичара.

Основни недостатак ове серије који ју спречио да постане истински култно остварење које се без даха прати сваког викенда јесте њена дистрибуција. Серија се премијерно емитује на „Телекомовом“ кабловском каналу „Суперстар“, што одмах преполовљује публику којој је доступна, са недељу дана закашњења репризира се на „Пинку“, чија традиционална публика није навикла на серије овог формата, док добар део јавности из истог разора зазире од садржаја који се на овој телевизији могу пронаћи. То је довело до тога да се и иначе умањена публика подели између двају термина и у исто време гледа различите епизоде, што је знатно отежало генерисање додатне пажње за серију. Без икакве сумње, ово је био програм за ударни термин на РТС, где би са лакоћом постао једна од најгледанијих серија на српској телевизији. Додуше, да је гледаност била већа, сигурно би и субверзивни и политички некоректни елементи у њој више боли очи, па је ни екипа вероватно не би могла снимати са оволико креативне слободе.

„Државни службеник“ жанровски представља романсирани шпијунски трилер по лако препознатљивој америчкој матрици – безбедносни апарат државе приказан је као тром, бруталан, и системски корумпиран, али појединци у његовом окриљу и даље покушавају да у складу са својим скромним могућностима понекад учине праву ствар. Притом је у поређењу са америчким аналозима ова серија знатно мање „ушећерена“: у складу са српским реалијама, њена радња и актери су аморалнији, циничнији, и безобзирнији него што бисмо то могли очекивати у страном остварењу истог типа, а главни јунаци су емотивно, психолошки, и морално комплекснији од западних узора које свесно и отворено подражавају. То значи да је приказ БИА и њених оперативаца у овој серији изненађујуће уравнотежен.Они су истовремено приказани као људи са немогућим задатком да у практично апсолутном одсуству неопходних ресурса и повољних околности одржавају мир и ред у друштву које има натпросечно високе безбедносне ризике, и као врх пирамиде злоупотребе моћи и узурпације „монопола на физичку принуду“ која представља рак-рану српског друштва. На тај начин она се лако може читати у „патриотском“ (Служба ради најбоље што може са ресурсима који су јој на располагању) и „опозиционом“ кључу (Служба представља непотистичку, криминалну, издајничку организацију која грубо манипулише целим системом и онемогућује политичку еманципацију друштва и заштиту елементарних интереса нације и грађана). И ниједно од ових читања неће бити натегнуто, јер су елементи и једног, и другог недвосмислено преплетени у радњи.

Од иранских минобацача до „бондовске“ музике

У „Државном службенику“ су се сви чланови екипе максимално потрудили да направе нешто заиста вансеријско. Сценарио Димитрија Војнова представља кичму целе серије, истовремено врло природан у органичан у дијалозима, а луцидан и занесењачки детаљан у фактографским екскурсима у свет шпијунског подземља Балкана. Примера ради, када ликови у серији преговарају о препродаји неких иранских минобацача, то нису насумично набацани измишљени подаци, већ до изражаја долази ауторово задивљујуће познавање периферналија и иконографије сукоба на Блиском истоку. Слично томе, безбедњачки жаргон који користе агенти у серију (укључујући ту и представнике страних служби који користе стране језике – у серији се рутински чују енглески и руски језик, али и арапски и персијски) потпуно је аутентичан, што не укључује само правила службе, већ и политички некоректни жаргон у односу према другим играчима у региону, који до сада био апсолутно незамислив на нашој телевизији. Све ово даје тексту серије патину веродостојности, озбиљности, и професионализма на које једноставно нисмо навикли на нашој телевизији.

Слично „детаљисање“ можемо пронаћи и у режији и у глумачким интерпретацијама главних јунака. Једна од главних тема серије јесте преплитање приватног живота и службе, што у условима распиштољеног непотизма има за последицу то да на сцени пратимо више различитих генерација удбаша и дебеоваца који су међусобно повезани пријатељским, кумским, и родбинским везама, што њихову међусобну интеракцију чини изразито комплексном. Глумци и редитељ су ову динамику успели беспрекорно да захвате, између осталог и зато што су дозволили да радња тече природним темпом, уз мноштво кратких, емотивних сцена које за сам ток приповедања немају никакав значај, али које значајно доприносе изградњи психолошког профила и харизме главних ликова. Ово се пре свега односи на главне ликове које играју Милан Марић (теренски оперативац „Лазар Станојевић“), Ваја Дујовић („Ана Станојевић“, Лазарева жена), Небојша Дугалић (шеф БИА „Станоје Милојевић“), и Жарко Лаушевић (пензионисани удбаш и сива еминенција „Илија Поморац“), али и за читаву плејаду споредних ликова који су остварили маестралне глумачке минијатуре, а где пре свега треба поменути сумануто-генијалног Николу Ракочевића (информатички тајкун „Стефан“), buddycopдуо Љубомира Булајића и Марте Бјелице („Љуба и Крле“), и ванредно комплексни лик другосрбијанке и дуплог агента Милице Вранеш, који упечатљиво игра Соња Колачарић, као и стандардно беспрекорне Ненада Јездића (Цијин паравојни извршилац „Славко“) и Александра Берчека (патриота старог кова и оснивач „Српског отаџбинског савеза“ – „Смиљан Вучетић“).

У изванредне детаље свакако треба убројати и музику коју су за серију написали Александра Ковач и Роман Горшек, која представља сјајан спој гламурозне музике из филмова о Џејмсу Бонду и традиционалног електронског звука који је српској публици препознатљивиз српских серија. Уводна шпица и сама представља својеврсан омаж уводним шпицама различитих „Бондова“, и свакако спада међу најбоље које смо имали у скорије време. Када се на све то дода висок (и уједначен) квалитет продукције и постпродукције, добијамо још једну потврду да је „Златно доба телевизије“ увелико заживело и на нашим ТВ каналима. А да је, притом, реч о златном добу српске телевизије сведочи и свеопшта употреба ћирилице у серији – чак и када се на екрану исписују телефонске поруке, твитови, па чак и корисничка имена на друштвеним мрежама, што је леп детаљ који, нажалост, знатно одудара од устаљене праксе на српској телевизији, чак и када је у питању информативни програм (циници би вероватно рекли да у овој серији ионако има више истине него у просечној информативној емисији код нас).

Без добрих и лоших момака, и без длаке на језику

Ипак, основна снага ове серије произилази из њене спремности да се без пардона порине у бракичне воде српске политичко-безбедносне сцене и да је слика без политичке коректности, без светих крава, и – без длаке на језику. Иако су ликови у серији без сумње романсирани и улепшани – пре свега на плану харизме, интелигенције, и елоквентности – њихови психолошки профили веома верно одговарају различитим типовима удбаша, жбира, и провокатора са којима се сусрећемо у нашој јавности. То су махом дубоко параноични људи без скрупула и без моралног компаса (упркос заклињању о спремности на жртве за „државу“ и оданости „својим људима“), брутални макијавелисти, калкуланти, и превртљивци, који своје обавезе премаСлужби, држави, па и породици, тумаче флуидно и релативно у зависности од тренутних околности. Главни јунаци – оперативна група Лазара Станојевића – имају, додуше, одређени ниво личног интегритета, оличеног углавном у завереничком етосу „дате речи“ и „чувања образа“, али и даље несумњиво представљају криминогену структуру која учествује у недвосмислено неморалним и незаконитим пословима, а притом у спровођењу политике „циљ оправдава средство“ чешће брљају и пипају у мраку, него што успевају да оствареоно што су хтели да постигну.

Са друге стране, дискурс којим се ови људи међусобно користе недвосмислено јесте патриотски, и чак националистички.О националним интересима, Српству, Косову, југословенским ратовима и сл. они говоре са пијететом, озбиљношћу, евентуално са сетом и иронијом, баш као што недвосмислено називају „издајницима“ све оне који добровољно раде са колонијално-окупаторским системима западних служби (иако су они сами често „принуђени“ да са њима сарађују, и у тој сарадњи наносе држави кудикамо више штете). Један део публике је чињеницу да је један Лазаревих оперативаца лезбијка тумачио као „пропаганду хомосексуализма“, али је у ствари било сасвим обрнуто – ова девојка („Крле“)је политички један од најконзервативнијих ликова у серији, заступа тврду националну линију по питању Космета, и по сопственом признању гласа за радикалну српску десницу, што је миљама далеко од другосрбијанског идеолошког пакета који се традиционално везује за заступнике сексуалних мањина у Србији.

Ово је само један пример тога у коликој мери у овој серији „ништа није онако како изгледа“, што су, између осталог, речи једног од истовремено највећих „издајника“ и највећих „Србенди“ у серији – цијашког легионара Славка. У мрежи узајамних издаја, подметања, и надигравања, српски званични и незванични безбедњаци истовремено међусобно сарађују у надмудривању са страним службама, истране службе хушкају једни против других (или једне против других). У овом „колу са ђаволом“ они најчешће извлаче дебљи крај, али повремено успевају и да надмудре и надиграју ове „крупне играче“, иако ни у једном тренутку нема сумње да је реч о сасвим другој лиги. „Ми смо одавно изгубили способност да управљамо догађајима у сопственом дворишту, али морамо бар знати шта се догађа“, тако некако то формулише шеф БИА Милојевић. И у праву је.

Он и његови сарадници, као и његови ривали, представљају крајње непријатне и неморалне људе, али упркос свему томе у својој превртљивости и прорачунатости задржавају одређену дозу бриге за добробит народа, за разлику од страних агената – америчких, руских, немачких, израелских – који Србију третирају искључиво као монету за поткусуривање. А ако у овим „нијансама сиве“ имамо истинске негативце, онда су то – жанровски гледано – ипак Американци. Свака од страних служби има своју агенду и своје прљаве циљеве у Србији, али док се ови интереси бар донекле поклапају са интересима домаћих играча, Американци су ти који све силеџијски ломе преко колена, који су у форсирању својих интереса најбахатији и најбруталнији, и они су ти који, на сатисфакцију српске публике, на крају извлаче најдебљи крај. Баш као што се у серији „издајницима“ називају само они који раде за Американце, али некако никад они који шурују са Русима, тако главни јунаци вербално не штеде „Шиптаре, усташе, и балије“, што је већ само по себи ниво политичке некоректности какав одавно не може да се нађе ни у озбиљним страним продукцијама, а камоли на нашој телевизији која често цензурише чак и тако елементарне ствари као што су псовке.

Блискоисточни исламисти, руски хакери, амерички дронови

Оно што је у радњи ове серије најузбудљивије је свакако то што она превазилази самонабеђену провинцијалност и аутизам домаће продукције, али истовремено и веома дрско одбацује политичко-идеолошку тезу да је „Србија мала и небитна земља“, што је страним дипломатама и агентима утицаја кудикамо јасније него српској културној елити. Ми смо практично деценијама имали ситуацију су домаћа новинска хроника и прилози ТВ дневника узбудљивији и занимљивији од играног програма. Док су се серије бавиле социјалним темама и лаким костимираним драмама, у хроници смо могли да пратимо узбудљиве теме о спрегама државе и криминала, шпијунским играма, и високотехнолошком криминалу. Док су нас домаћи културњаци убеђивали да смо бестрагија у којој се ништа не догађа, Руси и Американци су на нашој територији водили свој хибридни рат, без престанка су радили канали шверца људи, нарокотика, и оружја, исламисти су врбовали терористе за Исламску државу, а интернет тролови из Велеса су постављали Трампа за америчког председника.

„Државни службеник“ је серија која најзад хвата прикључак са овим догађајима, и која своје јунаке ставља у ситуације и околности који су иначе омиљене теме разговора на српским славама – сукоб трамповаца и америчке дубоке државе, убачени терористи међу мигрантима, сиви канали трговине оружјем, манипулације изборима и false flag операције, а све то испричано некоректним језиком већинске „славске Србије“. У другој сезони имамо недодирљивог српског технолошког генија који развија најнапреднији софтвер за политичку мобилизацију циљних група на друштвеним мрежама, имамо српске плаћенике који ослобађају иранског нуклеарног физичара из тајног затвора Ције у Дробети-Турну Северину како би Американцима дали повод за војну интервенцију у Ирану, имамо Русе који дају логистичку подршку за успон српске деснице на политичкој сцени и у том циљ планирају „амерички атентат“ на једног о њених лидера, имамо објављивање поверљивих докумената на интернету, имамо хаковање америчких дронова над Србијом, имамо чак и одметнутог агента Мосада који ликвидира пензионисане југословенске удбаше по региону, а све то служи као сценографија за веома напете личне и породичне драме главних јунака. За ову серију се без претеривања може рећи да је савремени пандан оригиналних „Отписаних“ – која је и по тексту, и по глуми, и по режији представљала телевизијску авангарду свога времена, у корак са најбољим жанровским програмима свог времена.

Политичка субверзија и рецепт за српску меку моћ

Ако је изразито ниска гледаност највећи неуспех ове серије, њен највећи успех је то што је амерички модел телевизијске пропаганде успешно прилагодила српским околностима. Српска публика обожава да гледа сличне шпијунске серије и филмове из холивудске продукције, и мада у њима Ција у 90% случајева забија нож у леђа главним јунацима и организује неку врсту неморалне и нечасне операције у некој страној земљи, ми никада не доживљавамо те филмове као „антиамеричку пропаганду“, већ управо као глорификацију америчког безбедносно-одбрамбеног апарата. Са друге стране, сваки домаћи филм о српској мафији, или о махинацијама српских обавештајних служби и тајних организација, наша публика по правилу доживљава као „антисрпску пропаганду“, инсистирајући да се српска држава и јунаци приказују по „упегланом“ моделу који је у Холивуду већ деценијама passé. „Држави службеник“, међутим, успева да погоди прави баланс између објективне унутрашње изроварености, корумпираности, и недораслости домаће Службе игри у „светској првој лиги“, и националне потребе да се по неким питањима ипак поступа часно, храбро, и категорично, па макар то био контрапродуктивни инат и пишање уз ветар. Јер сваки пута када неко од јунака начини моралан, принципијелан чин, он је некако увек у духу Српства и на бранику националних интереса.

Не може се рећи да је ова серија политички субверзивна, будући да за такав ефекат једноставно нема довољан досег у јавности, али она у себи свакако носи поруке о српском друштву које би упалиле мноштво лампица међу политичком елитом, да су само оствариле масован одјек. Иако владајућа партијска врхушка у овој серији представља својеврсну слепу мрљу – од политичких актера, серија се бави само политичким структурама у које су инфилтрирани домаћи и страни безбедњаци, а то је једна десничарска странка као испостава руских интереса, и једна невладина организација која је у ствари параван за регионалну канцеларију Ције – закулисне радње на српској политичкој сцени приказане су веома верно и убедљиво, баш као и неугодна међусобна зависност између различитих грана извршне власти у земљи и невидљивих партијских интереса који их контролишу. Свемоћни Председник Србије се, притом, помиње свега пар пута, и то по правилу у контексту Ока Сауроновог од чије се директне пажње треба склонити по сваку цену. Фраза „ја ћу да известим Председника“ изговара се у тренуцима најгоре кризе, и по правилу у гробљанској атмосфери која као да имплицира да је Председник тиранска фигура која је склона да скида главе доносиоцима лоших вести.

Ако оставимо по страни несрећно решену дистрибуцију, „Државни службеник“ је савршен рецепт за коришћење домаће филмске продукције као инструмента „српске меке моћи“ на постјугословенском простору, а по моделу по коме је наша публика навикла да конзумира истородну америчку пропаганду.

Прича о аморалности, корумпираности, и недораслости српског безбедносног апарата изазовима света у коме живимо, а све то у функцији врхунски написаног модерног шпијунског трилера, јесте нешто што је без сумње занимљиво не само за српску, већ и за публику ширег региона. Истовремено, то је повод да се у пакету са врхунском драмом и озбиљном самокритиком државног и безбедносног апарата несрпској публици као легитимни представе српски национални интереси и политички (некоректни) жаргон.

Остаје нам само да се надамо да ће домаћи продуценти препознати ову приповедачку и идеолошку матрицу као нешто што има огроман потенцијал, и да је ћемо у будућности имати прилике да гледамо више оваквих програма, пре свега у урадним терминима на РТС, где им је и место.

Ако су Антонијевић и екипа са својим „Убицама мог оца“ „повукли ногу“ за велики број убедљивих криминалистичких серија код нас (од којих су најквалитетније свакако „Пет“ Балше Ђога и „Група“ Уроша Томића и Драгана Ђурковића), надајмо се да ће се слично догодити и са „Државним службеником“. Јер довољно је отворити новине сваког дана, и видети да је безбедносно-одбрамбени систем неисцрпан извор инспирације за квалитетан, забаван, али и национално користан ТВ програм.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер