Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > EGZIT – politizacija (bez)izlaza
Kulturna politika

EGZIT – politizacija (bez)izlaza

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
četvrtak, 14. jul 2005.
“Egzit ti je postao kao sveta krava. Ne sme se o njemu kritički govoriti, niti sumnjati u njegova ''dobro poznata dostignuća“ a da ne navučeš gnev i osudu „urbane“ javnosti, te etiketu neznalice i mračnjaka. Slično kao i sa masakrom u Srebrenici“ - reče mi jedan poznanik. 

Ako izraziš skepsu u kvalitet nastupa najvećih zvezda napominjući da većina njih jedva korektno otalja minutažu koncerta, reći će ti da si zlurad. Ako se požališ da je organizacija festivala nespretna a arogantna, reći će ti da nemaju konkurenciju. Ako kažeš da po kvalitetu festival svega sa par najzvučnijih imena ne može da stane u rang većih evropskih festivala, dok je velika većina programa skupljena „sa koca i konopca“, uzvratiće ti brojem različitih bina i izvođača. Ako pak postaviš hipotezu da je rast broja bina iz godine u godinu samo paravan da se naduvaju materijalni troškovi organizacije festivala, oni za koje pretpostavljaš da u tome imaju materijalnu korist zapretiće ti tužbom. Ako kažeš da buka i stampedo dovode do postepenog ruiniranja i urušavanja tvrđave koja je vredan kultuni spomenik, reći će ti da si pripadnik antireformskih snaga.

Kako onda kritički govoriti o politizaciji „Egzit“ festivala koja je ove godine uzela maha, i u nedostatku politizacije zaista ozbiljnih problema ispunila stupce gotovo svih ovdašnjih dnevnih novina?

Dabogda crk'o NVO

Svakome ko je tokom proleća bio u prilici da prati formiranje programa ovogodišnjeg „Egzita“, bilo je očigledno da se sprema prava ideološko-politička najezda na „jedini veliki muzički festival u jugoistočnoj Evropi“, kako njegovi eksponenti vole da se u javnosti pohvale. Najavljeno je formiranje posebne bine za nevladine organizacije pod imenom „Place to move“ koja je pod patetičnim sloganom „Dođite da menjamo svet“ trebala da ugosti sijaset nevladinih organizacija iz regiona i bude mesto održavanja tribina na kojima su najavljeni i neki od najostrašćenijih tribuna liberalnog NVO globalizma od čijih tirada protiv „velikosrpshog hegemonizma“ već godinama ne može da se diše. Perspektiva je bila sumorna: izgledalo je da će nam uz nastupe najavljenih zvezda festivala, pored čaše meda, pripasti i čaša žuči. Uz „Slayer“, Pera Luković. Uz „Napalm Death“ i „Agnostic Front“, Teofil. Uz „Garbagee“, Nataša. Još da Borku inagurišu u novu pevačicu „Discipline Kičme“, pa će sve srpske rokere primorati da se upišu u radikale. Ne srpstva radi, već radi spasa odavno crklog rokenerola, da mu obezbede pokoj duši.

Kap je, naravno, prelila Srebrenica. Organizatori festivala su prethodno vrlo rado uzeli pare od omraženih gradskih radikalskih vlasti (kao i od „savezničkih“ pokrajinskih i „neprijateljskih“ republičkih), koji su im presrećni izašli u susret (što iz kompleksa da ih počnu smatrati „urbanim“, što iz straha da ih u medijskoj kampanji ne ocrne kod mlađe populacije da su protvnici festivala za omladinu), a onda su im, prebrojavajući pare poreskih obveznika, lupili šamar: najavili su da će u ponoć, pred početak nastupa incestioidnog crveno-crnog dvojca „White Stripes“, minutom ćutanja odati poštu „žrtvama genocida u Srebrenici“.

Stari hard roker Toma Nikolić izjavio je da Novi Sad sledeće godine neće biti domaćin festivala ako ga njegovi organizatori upotrebe da preko njega osude „Srbe za srebrenička dešavanja“ umesto da se bave onim čemu muzički festivali služe. Nasuprot njemu, urbana „pčelica Maja“ je na radost „urbane i napredne inteligencije“ zujala: „Egzit je cool“. Podseća li vas to na „JUL je cool“?

Organizatori „Egzita“ su potom spustili loptu, obašnjavajući nam kako je u marketinškom i turističkom smislu (pa i šire finansijskom) organizovanje „Egzita“ „patriotski čin“. Doći će nam oko 1000 engleskih junoša – proletera, koji će, kada se otrezne i „očiste“ i vrate kući, doprineti da se o Srbiji stvori lepša slika. Festival će snimati BBC radio (koji je po svojoj objektivnosti ušao i u srpske poslovice) i evropski MTV. Ako je to već od tolikog nacionalnog interesa, pomislih, daj da vidimo da angažujemo nekog od DOS–ovih insajdera da preko svojih dilerskih kanala za džabe naduvaju te Engeze toliko da od silnih halucinacija pomisle da su u Kamelotu, a ne na Đavi, pa da kad se vrate kući u kišnu Britaniju, pričaju za Srbiju da je kao Avalon. Ta i onako su razne postupke objašnjavali nacionalnim interesom.

Ali, ne lezi vraže. Organizatori nisu odustajali od minuta ćutnje, s time što su osudi Srebrenici pridodali i druga stratiša iz proteklih ratova: Vukovar, Đakovicu, Oluju itd....

Flaše protiv dubioze

Sa početkom festivala bilo je vidljivo da su organizatori u najvećoj meri odustali od svog prvobitnog plana. Na najavljenoj „Place to move“ bini nije bilo tribina već samo nastupa pojedinih DJ–eva i performera, dok su sajam sa štandovima regionalnih NVO organizacija uglavnom činile one čiji su predmeti delovanja opšta mesta savremenog humanizma, a koja i njima i festivalu daju oreol angažovanosti i političke korektnosti. Ljudi su prolazili pored štandova, i sa manje ili više zainteresovanosti uzimali materijale o prigovoru savesti, borbi protiv trafikinga, SIDE i sl. Ideološke tribine bile su izmeštene na terasu hotela na tvrđavi, u kojoj su pristup imale samo VIP zvanice i organizatori, čime je elegantno izbegnuto da se ideolozi–predavači susretnu sa običnim narodom koji je došao da sluša muziku. Oni su svoj program ispunili i opravdali pare koje su dobili za tu namenu, pričajući bez bojazni svoje priče uskom krugu svojih istomišljenika.

Da je ovaj potez bio po njih spasonosan, pokazilo je tek kada su poletele prve flaše. Naime, prve večeri festivala na „Tuborg Green Fussion“ stejdžu (koji je u neposrednoj blizini hotela) nastupio je zenički sastav „Dubioza kolektiv“ čija je pesma „Cannot forgive“ (Ne mogu oprostiti) isprovocirala deo publike koga već mesecima primoravaju da se posipa pepelom zbog stvarnih ili navodnih ratnih zločina. Pesma o Srebrenici, sve sa semplovima govora srpskih političara iz devedesetih godina, prouzrokovala je burne reakcije dela publike koja je Zeničane, uz psovke i pretnje, zasula plastičnim flašama.

Nakon ovog kratkotrajnog incidenta, organizatori festivala su se našli u dilemi. Šta ako publika na sličan način odreaguje i na minutu ćutanja? Najveći deo publike je bio potpuno apolitičan i nezainteresovan za bilo kakvo svrstavanje, ali je bilo jasno da među publikom, koja je u medijima prikazana kao „najnaprediji“ delo populacije i nosilac kretenja Srbije u evropskom smeru, ima više onih koji su žestoki protivnici ovakvog „političkog sućuta“ nego njegovih pristalica. Kada je obezbeđenje festivala (nakon što su im ponuđene povišice) odbilo da pristane da se u slučaju budućeg incidenta angažuje protiv eventualnih izgrednika primenom fizičke sile, uplašenim organizatorima nije ostalo ništa drugo nego da ustuknu. Prvo su hteli da u ponoć samo puste pesmu „I Saved the World Today“ Annie Lennox bez ikakvog komentara, ali je bilo izvesno da će i to biti shvaćeno kod dela publike kao provokacija, pa su na kraju potpuno odustali od svojih namera. Promocija knjige (u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava) prebačna je sa VIP terase tvrđave u bastion anacionalnog liberalizma i korupcije, u Skupštinu Vojvodine, u terminu posle održavanja festivala. Samo je trebalo naći još i dobar izgovor za svoje povlačenje.

Izgovor, i to vrlo trendy u svetlu terorističkog napada na London, nađen je u anonimnim pretnjama bombaškim terorističkim napadima, o kojima su organizatori navodno obavešteni od strane gradskog MUP–a. Srbija je dakle svet, makar i u onome lošem, i makar to i izmislili. MUP je ovo momentalno demantovao izoseći podatke da je postojala jedna lažna dojava o podmetnutoj bombi na početku festivala, i da su oni organizatorima samo preneli procene da su mogući incidenti u slučaju planiranih aktivnosti, te da MUP ne može da ih adekvatno zaštiti u slučaju eskalacije.

Konačni bilans: Tresla se gora, rodio se miš. Pametniji se pitaju: kome je sve to trebalo?

Politički koreni festivala

Široj javnosti je manje poznato, ali „Egzit“ festival i njegovi organizatori imaju nesumnjivu političku pozadinu još od vremena svog osnivanja. Njegov tim je nastao organizovanjem studenata čiji su roditelji bili članovi DS ili pak profesora univerziteta koji su im bili bliski, zatim samih članova DS koji su bili u gradskim strukturama Novog Sada od 1996. godine, kao i njihovih familija. Uključivanjem ljudi iz nevladinog sektora, te preduzetnika i menadžera koji su bili u stanju da „izboksuju“ dodatne donacije, Egzit je uoči pada Miloševića imao političko zaleđe bez premca na ovdašnjim „muzičkim“ prostorima, koje je bilo utoliko čvršće što je sve povezivao jak materijalni interes.

Nulti Egzit u leto 2000. godine, tako potreban omladini kao izduvni ventil iz najdekadentnije „posleratne“ faze Miloševićevog trulog režima, bio je sredstvo da se odmori od julovske propagande borbe protiv „pete kolone“ i „obnove i izgradnje“, pretvorio se u svojevrsno odbrojavanje poslednjih dana vlasti Slobodana Miloševića. Poslednjeg od 100 večeri trajanja nultog „Egzita“, uz poruku „Gotovo je“ „Egzit“ je pokušao da kanališe nezadovoljstvo mladih protiv režima u agoniji. Tada to gotovo nikome nije smetalo, jer biti protiv očigledno trule i pogrešne vlasti bio je opštedruštveni trend, kome organizatori nisu davali neki određeniji ideološki kontekst.

Sa dolaskom DOS–a na vlast, „Egzit“ je jačao i bivao sve više ideološki obojen. Zaogrnut „mitskim“ buntovništvom iz perioda opozicije (mada je i tada iza sebe imao celu novosadsku nomneklaturu i budžetska sredstva jedne od najbogatijih opština u Srbiji) od hvalisavosti da simbolično predstavlja izlaz iz decenijskog bezumlja, „Egzit“ se pretvorio u jedan od ideoloških stubova DOS–ovog režima. „Egzit 01“ održan 2001. godine imao je sve moguće finasijske olakšice, medijsku promociju i dotiranja od strane države, na čemu su se organizatori udvorički zahvalili omogućivši nastup Dinkiću i njegovom amaterskom sastavu „Monetarni udar“, koji bi inače teško mogao da nastupi u nekom boljem kafiću sa živom svirkom.

Sledećih godina, sa raskolom unutar DOS–a, „Egzit“ je na propagandnom polju služio kao paradigma „evropske Srbije budućnosti“ koja se antagonizovala spram „antireformskih snaga“ i „sila mraka i bezumlja“. U toj ulozi „Egzit“ tim je jahao istrajavajući na ovim istrošenim floskulama i sa dolaskom Koštuničine vlade, kada je od strane tužilaštva pokrenuta nespretna i nikad dovšena istraga kojom se trebalo utvrditi obim malverzacija pojedinih organizatora „Egzita“ oko utaje poreza. Dignuta je buka ne bili se DSS prikazao kao neprijatelj zabavljanja mladih, i pružena eksplicitna podrška tada predsedničkom kandidatu a sada predsedniku Srbije Tadiću, koji se odužio prošlogodišnjom pokloničkom posetom „Egzitu“ tj. koncertu Zvonka Bogdana. Ne zaboravimo da je i ove godine pokušana repriza manihejske priče radi sticanja političkih poena, kada je Tadić na već navedenu izjavu Tome Nikolića, patetično stao na „stranu“ Egzita i poručio da niko ne sme da zabranjuje mladima njihove festivale. Podseća li vas to na onu čuvenu: „Niko ne sme da vas bije“?

Osokoljeno višegodišnjim simboličkim uspehom politizacije festivala, ideološko krilo NVO sektora, sa inače idejno bliskim organizatorima festivala, videlo je dobru šansu da svoje ideje plasira kroz „mit o Egzitu“ i posluži aktuelnoj kamapanji „srebrenizacije Srbije“. Tako je došlo do toga da su se njihovi prvoborci „Slejer“ Luković i „Napalm“ Teofil ušunjali u nastup festivala, nakon što su poverovali u mit sopstvenih medija kako su ovdašnji rokeri i omladina njihova ideološka sabraća. Tek su ih povici i flaše koje lete vratile iz mita u stvarnost, i naterali da potraže izlaz (Egzit) iz nezgodne situacije....  

Hey, Hey, I Saved My Cash Today

Predočena priča o politizaciji našeg najvećeg muzičkog festivala dobrodošla je i da se povuku paralele sa stranim letnjim muzičkim festivalima sa kojima u samohvalisanju vole da se porede, a u cilju da na šire društvenom planu uočimo njihove sličnosti i razlike.

U svetu „korporativne nostalgije“ (o kome smo pisali u prethodnim tekstovima) muzička industrija i festivali kao njen sastavni deo imaju nezaobilaznu ulogu. Nastali kao izraz kontrakulturnih pokreta i pokušaja simboličkog ponovnog pronalaženja „zajednice“ u postmodernom društvu koga očitava gubitak smisla, fragmentacija i dezintegracija, muzički festivali su prošli dugi put od izraza pobune protiv društvenog konformizma, preko pokušaja formiranja alternativnih zajednica (npr. hipi komune) kojim bi bile reafirmisane vitalističke i naturalističke vrednosti isčezle u industrijskim revolucijama, pa sve do sadašnjih stanja „globalnih festivala“.

Danas su muzički festivali važan deo korporativne zabave, koji je dobro integrisan i nadasve poželjan u funkcionisanju globalnog društvenog sistema. Simulirajući slobodu, svojom brojnošću i dugovečošću, ovi festivali iz godine u godinu predstavljaju jedan od izduvnih ventila mlađe populacije kojoj se pruža prilika da se malo istutnji i tako pacifikuje. Finansijski isplativi i medijski izrabljivani od strane globalističkih medija za zabavu, oni služe za učvršćivanje statusa zvezda „koprorativnog roka“, i to naročito novih, kroz medije isfabrikovanih bendova i pevača-proizvoda, koje treba da učvrste u vrednosnom i simboličkom smislu. Drugim rečima, niko ne može postati velika zvezda i biti potencijalni materijal za „mitologizaciju“ ako pre toga ne postane zvezda brojnih festivala. U vremenu pada prodaje nosača zvuka i relativizacije pojma „medijske popularnosti“ usled prezasićenosti publike audio-vizuelnim sadržajima, festivalska dimenizija „korporativne nostalgije“ koja služi integraciji i održanju društvenog poretka sve je jača. Veliki svetski festivali bi stoga pre trebalo da nose naziv „Egzit“ jer simuliraju izlaz i služe kao energetski ventil.

Naš „Egzit“ pak, u drugačijim društvenim okolnostima ima drugačiju, daleko izpolitizovaniju i ideološki aktivniju društvenu ulogu, jer ne služi da nas „izvede“, već da nas „uvede“ u ideološki prihvatljive tokove korporativnog globalnog društva. Željena uloga festivala je da postane ne „Egzit“ već „Enter“ (ulaz) u svetlu budućnost, te da energije mladih željih zabave i muzike preusmeri i željenom pravcu koji u krajnjoj meri treba da služe dubokoj trasformaciji društva, a ne njegovom održanju u sadašnjem stanju. Na dubljem, idejnom planu „Egzit“ je preteča globalizacije ovih prostora, u čiji se navodnu „multikulturalnost“ i „toleranciju“ njegovi pobornici kunu i busaju u prsa.

Realno ograničenih dometa i konfuzan, a zbog psiho-socijalne strukture mlađe publike i dalje (kao što smo videli) nepodoban za željena ideološka uslovljavanja, budućnost „Egzita“ je zapravo takva da u najboljem slučaju može da posluži da u nekim propagandnim nastupima bude primer uz čiju se pomoć propagira kao „kultura izlaza“ i mesto stvaranja „novih vrednosti“.

Dubljih vrednosti i kulture, naravno, tu nikakve nema. To što na festival dolaze mladi ljudi sa raznih strana i što tu slušaju različitu muziku, to nije odraz toga ni da misle isto niti da veruju u iste vrednosti, a pogotovo ne da su tolerantniji i da stvaraju neke nove vrednosti. Pre će biti da im jedni do drugih nije uopšte stalo, a i da za muziku baš nešto ne mare da bi se oko nje sporili.

Međutim, ono što je simptomatično je da ni oni koji su glasonogovornici ovih „novih vrednosti“ ne mare suštinski za njih, uključujući organizatore politizacije festivala i NVO komesare.

Zalaganje za neke vrednosti se najbolje pokazuje time koliko su njihovi pobornici spremni za njih da žrtvuju. Hrišćani su zbog svojih vrednosti bili razapinjani, a jeretici spaljivani. Komunisti su zarad svoje ideologije bili spremni na stradanje, robije i pogibiju. Islamski teroristi su danas spremni da izvrše samoubilačke napade zarad onog u čega veruju.

A naši ideolozi „globalnog društva“ u kome caruju harmonija i multikulturna tolerancija? Da li su spremni da zbog osude zločina, tolerancije i proklamovanih građanskih sloboda u čiju se zaštitu kunu spremni da žrtvuju išta? Da ih gađaju flašama, tuku, ili bar da ostanu bez svojih visokih dnevnica? Da li su organizatori festivala koji su im idejno bliski spremni da rizikuju da im neko poruši bine i razbije razglas zarad propagiranja ideja u koje veruju?

Odgovor je dalo samo njihovo ponašanje. Upravo zato oni na ovim prostorima ne predstavljaju nosioce nikave „kulture izlaza“, i upravo zato će, što vremenom budu ostajali bez para zbog kojih pretežno pričaju svoje ideloške priče, ostati bez ikoga i bez ičega. A pred njima će se, ma koliko se budu obmanjivali ideološkim himerama da rade pravu stvar, ukazati njihov lični bezizlaz. Jer, pravi nosioci „kulture ulaza i izlaza“ se već odavno nalaze na ovim prostorima. Voze „hamvije“ sa puškomitraljezima i M16 o boku. I spremni su za svoje vrednosti da ubiju i budu ubijeni.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner