Културна политика

Кад фазани лете, или диктатура (нео)либерализма

Штампа
Александар Ђурђев   
среда, 04. децембар 2013.

Навршило се три деценије од када је почетним стиховима песме „Кад фазани лете“ Бранимир Џони Штулић луцидно запитао естаблишмент југословенске културне сцене: „Зашто тражиш харизму у себи пуњена птицо?“. Слушајући стихове Штулићеве песме са истоименог албума загребачког бенда “Азра”, присећамо се давно прошлих времена, када су дизгин културне политике социјалистичке Југославије држали људи којима је доктрина Лава Троцког, макар и подсвесно, представљала неприкосновену визију “Новог света”.

То је, међутим, било и време када је интелектуална елита, трпећи бреме стигматизације, стоички усмеравала стваралачки опус уперен против лицемерја комунистичког система који се распадао.

Популарни Фазани, како су овај албум од милоште звали сви они који су га тражили на берзи плоча осамдесетих, донео је, осим низа предивних песама и продукције на завидном нивоу, сасвим нови поглед на владајући систем који нам је на кашичицу давао еликсир културног живота, чинећи нас макар и на трен житељима Европе. Прошло је од тада тридесет лета, и кроз све те године разних преврата, инстант и културних еволуција, унутрашњих сукоба, спољашњег презирања и неразумевања, економских недаћа и ратова – под сводом културне сцене Србије ништа ново. Иза кулиса још лебди дух митолошког божанства створеног на тлу силоване Србије – својеврстан кентаур тоталитаризма и либерализма који нам кроји судбину.

Секуларни свештеници новог божанства утиру стазу ка синтетичком рају новог доба, кроз који готово неометано марширају самопрокламовани писци, критичари, слободни уметници, несвршени студенти и свршени студенти несвршених универзитета. Они су у свако доба спремни да личне и неостварене идеје своје и својих идеолошких претходника саспу као прашину у очи културној јавности Србије. Институције од националне важности дају се у руке људима који их претварају у неку врсту услужне делатности за циљеве и идеје који никако нису национални, неафирмисаним позоришним уметницима додељује се на поверење афирмација давно афирмисаних позоришта, а вечитим апсолвентима могућност да без имало стида подучавају и критикују најмудрије главе данашњице.

Попут облачка у стрипу, Џонијеве мисли бацају сену и на наше: „Мој Боже… колико покрадених мисли иза којих не стоји ништа осим мржње, сујете, власти. И колико покварености треба да се излије пред наше ноге и како је до непрепознавања доведена суштина преваре…“.

Културни живот у Србији, који се утаборио деведесетих година прошлог века на тромеђи искориштеног шприца, холестерола и јефтиног алкохола, ни данас није далеко одмакао, док главну реч на медијском пољу и даље воде комесари српске културе, некада задужени за салве поводом дана рођења „највећег сина наших народа и народност“, који формирају како медијску слику, тако и културну јавност, која је, авај, својевремено била подељена по питању филма названог Српски и сличних ужаса, којима нас бомбардују преко националних и денационализованих фреквенција.

Србија је једна од ретких држава у којој су бивше перјанице тоталитарног система, емпиријски доказане антидемократе, постале лидери неолиберализма и демократских процеса са посебном харизмом секуларног свештенства, чија мисао и критика нема алтернативу.

Србија је земља у којој су неистомишљеници диктатуре неолиберализма унапред осуђени као конзервативни, клерикални, рудиментирани изданци мрачног средњег века, сувишни чланови друштва који су, малтене, неспособни и неподобни за живот у савременом свету. Србија је постала плодно тло за афирмацију антихероја из ангажованих филмова попут Параде и Клипа, медијски рај за нове узоре из ријалити програма.

Србија је данас земља обрнуте перспективе попут древних фресака у којима стварност није увек онаква каквом изгледа. Данашња Србија је земља виртуалног раја у коме влада диктатура либерализма у којој се свака идеја која долази са стране усваја без икаквог права на критику. Србија је наше заједничко имање, наш дом који се градио вековима којим су деценијама управљали бећари и распикуће. Србија је као река која није била „река у самом почетку… и није нужно да не буде понорница до краја“.

Србија је земља у којој фазани још увек лете изнад наших глава – а ниједан не пада.

(Аутор је један од оснивача и генерални секретар Треће Србије)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]