Нове године и њихови јунаци
| Културна политика | |
Нове године и њихови јунаци |
|
| недеља, 12. јануар 2014. | |
|
Него вратимо се новим годинама тог времена и њиховом верном пратиоцу Деда Мразу. Последњег дана старе године, на терасу школе би излазио Деда Мраз и обраћао се ђацима који су препунили школско двориште. Сви смо ми знали да је то наставник Ребић који је предавао музичко, али у тим тренуцима ми нисмо видели њега него Деда Мраза, који ће нам дати поклон. Тада се, као данас, није ишло у детаље са поклонима, једноставно се очекивао само поклон. У папирној кеси су се налазиле такозване свилене бомбоне, затим бомбоне умотане у украсни папир (које су се, у нашој кући барем, качиле на јелку) и обавезна поморанџа, која је, као какво мало сунце обасјавала радосна дечја лица, а која је увек дељена на равне части и чија је кора дуго мирисала накрај шпорета. То бајковито време детињства је и најјачи фундамент на коме се гради здрава личност. Све ово сам написала не само као увод у основну тему свог чланка, него као подсетник свим новим родитељима да и сами буду деца у тим тренуцима и схвате колико су машта и радост важни за одрастање.
Лапландија – дворац Деда Мраза А сада нешто о Новој години и календарима. Пре свега бих да подсетим да је најпрецизнији календар на свету сачинио генијални Милутин Миланковић. Његов календар је усвојен од свих православних цркава 1923. године на Свеправославном сабору. Календар Милутина Миланковића се базира на анулирању тадашње разлике између јулијанског и грегоријанског календара од 13 дана, решавањем проблема преступних и секуларних година и апсолутно је прецизан до 2800. године. Но оставимо ову тему стручњацима и кренимо у зимску бајку звану Нова година где нас чекају Деда мраз, Снежана, Снешко Белић и по који поклон.
Кућа од леда – за уписивање жеља водом Само официјелно обележавање Нове календарске године је неопходно из бројних разлога, а сви они се могу превести реченицом да се ипак једном годишње ''мора подвући црта'' и у економском и у друштвеном и у културном стваралаштву једне државе. По мишљењу историчара, нова година је почела да се обележава и слави још пре 25 векова и то на тлу Месопотамије, у доба Ахеменидског царствa и владавине Дарија I. Ти древни народи су нову годину обележавали у марту, што је било и логично, с обзиром на то да су тада почињали пољски радови. Још у Мојсијевом закону је стајало да се Нова година бележи од месеца ''авив'', што одговара садашњем крају марта, почетку априла. И стари Римљани су сматрали да је месец март први месец у години. Тек је 46 године пре наше ере, Јулије Цезар, почетак нове године пренео на јануар. Тако је било у Риму, али се то није баш брзо проширило у осталом делу света. Веома интересантан историјат прослављања Нове године се бележи у Француској. Посматрано са овог временског одстојања, мењали су прославу Нове године веома често. Све до 755. године Нова година је почињала 25. децембра, затим је рачуната од 1. марта, у 12. и 13. веку се рачунала од Ускрса, затим од првог априла, а онда је 1564 године, краљ Шарл IX, Русиљонским едиктом одредио да нова година почиње првог јануара. У Немачкој се то десило у другој половини 16. века, а у Енглеској у 18. веку.
Устјуг Велики – дворац Деда Мраза Штета би било на овом месту у приповедању о Новој години не направити мало одступање и испричати причу о данашњим ''последицама'' одлуке Шарла IX. Конзервативци су се противили овој реформи и славили су Нову годину, као и пре, 1. априла. Присталице реформе су, са циљем да исмеју конзервативце и да им напакосте, почели да им тим поводом дарују ружне и глупе поклоне и да им шаљу лажне вести. Памћење на овај сукоб реформатора и конзервативаца се изгубило, али је остао обичај да се људи првог априла шале и варају једни друге. У Византији је у време Константина Великог, на Првом Васељенском сабору 325 године наше ере донета одлука којом је 1. септембар одређен за Нову годину. Траг ове Нове године је остао у европској цивилизацији у школству. У највећем броју европских земаља, први септембар је први дан Нове школске године.
Кострома – Снежанин дворац Што се Русије тиче, у њој је, од времена увођења хришћанства, Нова година обележавана по словенској паганској традицији, или првог марта, или од дана Васкрса. Слављење Нове године 1. септембра је у Русији почело тек 1363. године, да би 1492. за време владавине Ивана III Васиљјевича тај датум постао и званично један од главних црквених празника Новолетје. На тај датум су у Русији пред лице народа показивани наследници престола који су постајали пунолетни, тада се и наплаћивао порез, разне таксе и друге дажбине. Како би томе дану дао што већи значај, сам велики кнез је уочи празника долазио у Кремљ, где је примао и племство и обичан свет, који је приступао царском трону да тражи било правду, било милост, или какву другу помоћ.
Руски Дед Мороз у плавој бунди Руси су у то време, у односу на друге европске државе и народе много свечаније и раскошније дочекивали Нову годину, како сами Руси кажу '' с руским размахом''. Један странац је овако описао свечани дочек нове 1636. године: ''На тргу се скупило више од 20.000 људи, старих и младих. Из Успенског саборног храма је са десне стране изашао патријах са духовницима и 400 свештеника. Сви у црквеним одорама са мноштвом икона, са отвореним старим књигама у рукама, а са леве стране са својом свитом и бојарима и кнежевима је излазио цар. Затим су се издвојили цар гологлав и патријарх са епископском митром, пољубили се у уста (и данас присутан обичај) и патријарх је дао цару да целива крст, а затим је у дугом обраћању благословио цара и сав народ пожелевши свима среће у Новој години. Народ је након његових благослова громко узвикивао ''Амин''. После ове церемоније би почињало свенародно весеље.''
Дед Мороз у црвеној бунди У Русији је Нова година са датумом први септембар последњи пут прослављана 1698. године. Прослава је била свечана и богата. На прославу је дошао сам цар Петар Велики, даривао је свакога јабуком, а називао братом. Свака здравица, на свечаном ручку, јесте била испраћена са 25 плотуна. Познато је да је управо Петар I царским указом од 20. децембра 1699. године наредио да се у Русији време рачуна не од времена ''сотворења света'', него од Христовог рођења и ''да Нова година има почињати од 1. јануара''. У том истом указу је дато својеврсно упутство о организовању прославе нове године: да се пале ватре, испаљују ракете и да се свака боља кућа и сама престоница украси окићеним јелкама, мање имућнима се саветовало да на врата свога дома ставе барем јелову или борову гранчицу.
Михаил Александрович Врубељ ''Снегурочка'' Тада још није било Деда Мраза, као атрибута дочека и слављења Нове године. Он се у Русији појавио тек 1910. године, на Божић, али није био одмах прихваћен. После револуције 1917. године, Деда Мраз је ''у пакету'' са свим божићним традицијама протеран, да би био ''помилован'' у децембру 1935. Код Словена је још у паганским временима постојао Деда Мраз, божанско биће – владар зимске хладноће, снега и ветра, залеђених река и снежних сметова. У почетку је приказиван као свемогући старац огромног раста и дугачке браде. У веровањима старих Словена је сматран за чаробњака са прилично суровим карактером који је доносио сурове зиме јер је у његовој бради живела мећава.
Зимски анђели Прапрадеда савременог руског Дед Мoрoза је био јунак руских народних бајки Морозко, или ''Мороз – красниј (црвени) нос'', господар временских прилика, зиме и мраза.У почетку су га звали Деда Трескун и био је представљен као мали старац са дугачком брадом и са суровом нарави, попут јаких руских зима. Од новембра месеца Деда Трескун је био потпуни владар на земљи. Њега се плашило чак и сунце. Био је ожењен са веома злом особом – Зимом. Деда Трескуна, или Деда Мраза су такође поистовећивали са месецом када је зима најјача, садашњим јануаром. Хладан и студени месец је називан кореном зиме, царем мразева, њеним господаром. Тај месец је строг, леден, време мећава.
Деда Мороз и Сњегурочка пред пут У самој руском народу, а и код нас, увек је било много оних који су, примивши православље, остали на неки начин и пагани. Познато је да је не само Руска православна црква, него и многе друге (па и наша), преузела многе паганске обичаје и на мало измењен начин их прихватила као своје. Тако је, по веровању многих Дед Мороз, као божанство спасавао руску државу и руски народ када му је било најтеже, он се у рату називао Главни руски Генерал Мороз, свемогући, некад весели, а некад страшни велики руски Бог, који је одувек владао временским приликама. Два пута је спасавао Русију од љутог непријатеља, у тренуцима, када је народ већ губио своју снагу. Две за своје време најмоћније армије, Наполеона и Хитлера, Генерал Мраз је беспоштедно буквално замрзао, пресекао им комуникације и претворио у прах сву њихову силу. Само за време битке под Москвом температура је падала и до 42 степена испод нуле, о Стаљинграду да се и не говори. Наравно да је сваки човек склон и веровањима, понекад и сујеверју, али чак и најзаклетији атеисти, када дође невоља, потраже бога. Тако су руски војници, који у свом гену имају словенску митологију видели те зиме као поклон Генерала Мраза и велику помоћ да се непријатељ савлада.
Tрескун Руски Дед Мороз је и дан-данас сачувао много особина из паганске словенске митологије и суштински се разликује од комерцијализованог Деда Мраза, који се холивудски шепури на камиону ''Кока – коле''. Руски Дед Мороз јури у тројци, и кроз мећаву, својом моћи окива реке ледом, кроз сметове крчи пут онима који су на путу у невољи и његов поклон не зависи од величине чарапе у коју тај поклон треба да се стави. Ово све не значи да се деца на западу не радују Деда Мразу, и да он није тако добар, него овим желим да подвучем да се Дед Мороз у Русији и данас доживљава као божанство, као добри дух, а Санта Клаус је историјска личност и градски је човек. И у Америци и у Енглеској већ постоје читави покрети за заштиту Деда Мраза од овако претеране комерцијализације.
Руски цар Петар Велики одредио слављење Нове године 1. јануара и кићење јелке У Русији су пак решили да Дед Мороз има свој дом, имање, адресу, па самим тим и пасош у коме ће бити уписан и датум рођења. То је 18. новембар. Овај дан је изабран зато што је по многогодишњим метеоролошким подацима утврђено да се тог дана у Русији формира стални снежни покривач и почињу јаки мразеви. Не само што је објављен рођендан Деда Мраза него је добио и кеколико имања и двораца. С обзиром на то да су сва та места одређена за ''родно место'' и постојбину Деда Мраза искрсло је питање – како може у исто време бити на свим тим местима? Наравно да је то могуће, јер – он је чаробњак. Прва ''постојбина'' Деда Мраза у Русији је крајем осамдесетих година прошлог века постао град Архангељск. Тамо се на тргу Мира у децембру гради Ледено село Деда Мраза. У центру села је велика ледена кућа у којој је цео намештај направљен од леда, па чак и пећка. У кући ипак није хладно јер посетиоце греје веровање да ће се оно што у овој кући пожели и остварити. Жеље се записују у књигу Деда Мраза у самој кући, водом, како нико други не би могао да прочита (једино Деда Мраз зна шта је написано). У Архангељску се Нова година дочекује баш на овој територији.
Француски краљ Шарл IX, ''кривац'' за првоаприлске шале Нешто касније, (1995. године) руководство националног парка Лапландија је покренуло пројекат ''Бајковита Лапландија – имање Деда Мраза'', према коме се резиденција деда Мраза налази у Чунозерском дворцу, а 1999. године је активиран пројекат ''Велики Устјуг – родно место Деда Мраза.'' Устјуг је у Вологдској области, недалеко од бајковитог града Вологде, града који је вршњак Москве. Није случајно да је овај град 31. децембра 2013, на 1. јануар 2014. био новогодишња престоница Русије. Православна црква је дала благослов за пројекат ''Валики Устјуг родно место Деда Мороза'', али под условом да се он и Снежана крсте. Тако се и десило. Црква је мудро прихватила Дед Мороза као свога, иако је он у Русији старији од хришћанства. Данас то интересује само аналитичаре и историчар, а обичан свет, нарочито деца не питају ког је порекла Деда Мраз и чији је, сви га са радошћу очекују, многи верују у чудо, а неки то чудо и доживе, као што је и срећни потписник ових редова. Руски народ, има и своју паганску зимску ''свету Тројицу'' – наравно условно речено. То је Дед Мороз (Бог Отац), Снеговик - Снешко (Бог Син) и Сњегурочка – Снежана (Богиња Унука) и нема човека који, барем као дете понекад не поверује да су то божанства. Лик Снежане се не може наћи у древним руским народним обредима. Може се рећи да је она творевина савремене руске културе, тачније народне књижевности и касније класичне литературе. Лик девојке која је била направљена од леда па оживела, појавио се негде у 18, веку у руској народној бајци ''Сњегурочка'' и постао тако омиљен, као да постоји од памтивека. Она је девојка, а не девојчица, вечно млада, симбол залеђених вода и по правилу уек мора бити обучена у бело. И Снежана данас има и свој завичај и свој дворац. Он се налази у граду Костроми, јер се сматра да је бајка ''Сњегурочка'' баш потекла из Костроме. Овај лик из бајке је оставио дубок траг у руској уметности. Руски композитор Николај Римски Корсаков је на тему драме у стиховима ''Сњегурочка'' Александра Н. Островског компоновао оперу која је постигла изванредан успех. Њен лик се нашао и на платнима великих руских сликара као што су Васњецов, Врубељ и Рјерих. Може се рећи да је ''Сњегурочка'', искључиво руско власништво, што би данас рекли – бренд. А сад мало и о Снешку, који код нас има и презиме – Белић. Ко ниједном у животу није направио снешка и не зна какво је то дивно задовољство. Снешко је по словенском паганском веровању дух зиме рођен од оца Деда Мраза и мајке Вјуге – мећаве и био је веома поштован. Чак су му се приносиле и молитве да зима буде блажа и краћа. Веровало се и то да је сваки Снешко – анђео коме се могу поверити своја маштања и жеље. Жеље су се тихо изговарају док се Снешко прави и биће пренете боговима и испуњене, када се Снешко од сунчеве топлоте отопи и поново врати на небо. Ако падне снег ове године, драги читаоче, ево прилике да направиш Снешка и замислиш жељу. Код Руса се снешко зове и ''Сњеговик'' и ''Снежна жена''. Словени су од давнина веровали да зимским природним појавама (магла, мећава, снег) владају силе женског пола и зато је давање имена и женског облика фигури од снега био одраз посебног поштовања и молбе. Дед Мороз и Сњегурочка су се у Русији појавили заједно 1937. године године на великој свечаности дочека Нове године у Московском дому Синдиката. У ратном времену се заборавило на Сњегурочку, али је напорима дечјих писаца Лава Касила и Сергеја Михалкова враћена у друштво Деда Мраза и стална је његова сапутница и помоћница и дан данас. На савремени изглед руског Деда Мраза је веома јак утицај имала совјетска кинематографија. Препоручујем свима филм ''Морозко''. Од гардеробе, Деда Мраз има три бунде, белу, плаву и црвену, затим бојарску шубару исте боје. Све то је украшено кристалима. Он никуда не иде без вреће са поклонима и у руци увек држи штап (посох). По старој традицији се увек вози тројком у коју су упрегнута три бела коња, који симболишу три зимска месеца. По новим навикама бива тројка и са коњима друге боје. У Русији је и ове зиме Деда Мразу указана посебна част. Он је био један од носилаца олимпијске ватре, која путује по целој Русији до свог заустављања у Сочију, где ће од седмог фебруара почети Зимске олимпијске игре. Верујем да ће, заједно са својом унуком Снежаном присуствовати и отварању Зимских олимпијских игара Данас се код нас воде спорови да ли смо за Деда Мраза, или Божић Бату. Како помирити ставове? То је за сада ствар сваке породице понаособ. Потписник ових редова своје уважене читаоце поздравља светлим и радосним узвиком Мир Божији! И Христос се роди! и додаје: Срећна нова година! Ако зажелите да пишете Деда Мразу и Снежани, ево неколико адреса. Писма ће сигурно стићи:
|
Ко није у детињству чврсто веровао да је Деда Мраз стваран, тај на зна за истинску дечју радост добијања поклона и није осетио праву моћ чаролије испуњавања жеља. Веома сликовито и јасно се сећам нових година и Деда Мраза у основној школи. Припадам генерацији која је рођена педесетих година, када је и био познати ''беби-бум'' у Југославији. Шездесете године прошлог века, школа препуна деце. Нико кицошки нит обучен, нит обувен, школске торбе најразличитијих облика и намена, било је још доста и дурмиторских ''плетивача'', које су стигле ''влаком без возног реда'', једна машиница (зарезач) и понека гумица на цео разред, учитељи и наставници завртали уши, делили пацке ко прутом, ко лењиром, лупали шамаре са разлогом и без разлога, а нико није био нешто посебно истраумиран и под неким трајним стресом, него сви румени, грлати и пуни необјашњиве дечје радости. Као да се у нама налазила радост наших добрих родитеља, радост зато што су преживели страшни рат, и не само преживели, него су из рата изашли као победници. По томе смо збиља срећна генерација.
