Сапутници капитулације - Цеца, Аца Лукас и Макс Вебер

Турбо-фолк је често описиван као музика српских геноцидних ратова, звук који убија. Једна надахнута теоретичарка (коју, на срећу, није усмртио) описала га је као "смртоносни сјај" – уместо зрачењем, српска нуклеарна бомба све око себе затире трилерима Цеце и бројних колега. Мање поетични инстант либерали и новокомпоновани грађани (Кардељ је умро, а татино село је блатњаво...) препознали су у турбо-фолку нешто између хипнозе и отрова који, изгледа, делује само на Србе. Тешко је стећи имунитет а културна деконтаминација често не даје резултате.

Слушао сам претходних година приче забринутих мама које деци нису давале да гледају телевизију и иду у обданиште у страху да урбани голупчићи не поклекну и не заразе се (не)културом својих сународника. Велики концерти турбо-фолк звезда су на "пешчаном спруду" Друге Србије често доживљавани као сабори будућих кољача и спонзоруша, мала матура школе за сексуалне предузетнице и њихове муштерије у следећем борделу ратника. Један београдски позоришни редитељ је недавно српску народну музику искористио као звучну позадину ужаса у концентрационом логору Дахау. Немачка култура је невина – берлински Јевреји и хомосексулаци убијани су уз српске трубе и оријенталне мелизме.

Да је Балкан фаталан, ружан и заразан одавно су открили и бројни западни ауторитети. Не само да смо започели Први светски рат, већ би и Адолф Хитлер остао непознати сликар да није било Балканаца у бечким свратиштима – Јужни Словени су га "научили да мрзи толико заразно", тврди Роберт Каплан. Закаснило се с културном деконтаминацијом. Да се Борка Павићевић родила стотинак година раније Аушвиц би остао брезова шума и Јевреји би били спасени.

Деведесетих је крвожедни Балкан србизован. Многи су се присетили да је Гаврило Принцип био Србин и, после Сребренице, зло је и званично добило националност. Наше некада подједнако омражене и оклеветане комшије су се извукле. Они, наводно, не деле исти менталитет и немају своју Цецу.

Менталитет и култура су постале кључне речи клеветничких и дехуманизујућих тумачења геноцидног српског изузетка. Ауторка утицајног есеја "Милошевићеви добровољни егзекутори", објављеног у САД током НАТО бомбардовања, тврди да је овде центар геноцидне гравитације "нешто што је много теже уништити него једну војску или режим. То је сам менталитет нације".

Он је, наравно, преживео бомбардовање – концентрациони логори су једино ефикасно средство за уништавање оклеветаних менталитета. Њиме се данас, уз овдашње ветеранке деконтаминације и суочавања, баве опскурни немачки парламентарци и Александар Вучић, човек који представља необичан спој Милана Обреновића и Мартина Лутера укројен по шниту таблоидног доба. Берлин је постао Вучићев Беч а, уместо на вратима витенбершке цркве, земунску адаптацију Лутерових "95 теза" у наставцима објављују немачки "Блиц" и напредњачки "Курир", све са пропратним видео материјалом.

За бројне заговорнике агресивног културно-идентитетског инжењеринга турбофолк је отелотворење проказаног менталитета. Штавише, он је представљен као стуб зачараног круга који данас прожима једно неуништиво, трансисторијско зло – српска култура, наиме, лучи агенс који јој не дозвољава да се очисти и деконтаминира.

Проблем са овако једноставном и, нажалост, заводљивом сликом српске "историје дугог трајања" није само у томе што је расистичка и што надахњује инстант либерале који на овдашњој политичкој сцени делује према класичној фундаменталистичкој матрици – снаге добра боре се против сила зла, "крај се ближи", већ и опстанак изабране "високо културне" имагинарне заједнице је у питању...

Ова фаталистичка визија је у нескладу са нашом новом, посткосовском реалношћу. Ако се уз исту музику маршира у рат и дочекују благодети капитулације онда ту нешто није у реду.

На "Маракани" је 8. јуна наступио Аца Лукас. На први поглед лако га је дисквалификовати и сместити у приче о неуништивом српском злу и "свеопштем насиљу и нетолеранцији" која убија културу и уметност. Певао је на Аркановим славама и крштењу Легијиног детета. Хапшен је у "Сабљи". Волео је кокаин и коцку. Годинама је живео пребрзо, чак и за своје добро.

Велики коцерти Аце Лукаса не изазивају нападе моралне панике само у хронично згађеној и култур-расистичкој Другој Србији. Одавно се нисам суочио са толико презира и згражавања саговорника као када сам говорио да ћу бити на "Маракани" 8. јуна. Некако ми се чинило да, макар подсвесно, непримерено јаке реакције на посету једном концерту скривају параноју мојих згађених саговорника да би се у мраку можда опустили и зацупкали, панични страх од могућности да имагинарни ФЕСТ-БИТЕФ-БЕМУС Европљанин из себе није сасвим истерао српског ђавола.

Није стрепела само "културна" Србија. Око стадиона је у приправности био батаљон жандармерије спреман да брани Вучићев "европски пут". Али опијени музиком Аце Лукаса (и "Зајечарским пивом") млади Срби нису мислили на Косово.

Давно је била 1989. када је Милошевић тријумфално слетео на Косово Поље и проговорио о новим биткама. Четврт века касније, у можда правој години расплета, велики концерт мужевног хероја српске радничке класе деловао ми је као симболични митинг капитуалције. Пар недеља раније на митингу и протестној шетњи све српске патриотске странке нису успеле да скупе ни једну десетину људи који су дошли да слушају музику која вида чак и најтеже транзиционе ране.

Уместо ратоборног поклича "Слободане само реци, леће ћемо као меци" орили су се љубавни стихови мега-хита "Далеко си" – "за тебе живот даћу/кроз прсте прогледаћу/да те још једном загрлим". Ова песма о лошем момку који чезне за оном правом, постала је химна балканске интернет генерације. Чак тридесет милиона пута је преслушана на youtubu – убедљиво више од свих других нумера "са ових простора".

Аца Лукас публици нуди меланхоличну али подизачку, "радуј се до бола" музику која слави живот, тугу колико и радости. Његов немарни имиџ и фанатични ескапизам рационализују бол и наде милиона младих људи који уживају у ситним задовољствима, сањају бољи живот и не пристају не некрополитичке матрице. Он поседује харизму која омогућава да педесетак хиљада људи са балканског дна каце замисли себе на врху док пева "куда иду људи као ја".

Али Аца Лукас није био сам овог јуна. После Франца Фердинанда (1914), Слободана Милошевића (1989) и Зорана Ђинђића (2001.), и Цеца је решила да постане концептуална уметница и наступи на Видовдан. Ипак, кључ за разумевање њеног раскошног перформанса на Ушћу није Косово већ капитализам. У неолибералној ери симболика и емотивни капитал Косовског боја постали су средство комодификације. Као и, на пример, слике Че Геваре или Дан заљубљених, Косово је претворено у маркетиншку алатку и робу са немалом тржишном вредношћу.

Наравно, ни тајна Цецине популарности није у митској битки или национализму. Цеца је на Видовдан на Ушћу организовала велику светковину модерног конзумерског ескапизма и пратеће равнодушнусти према Косову. Штавише, не верујем да постоји јаснији начин да се искаже право место и смисао Косова у свести транзиционих Срба од чињенице да се спектакл на коме је Србија доказала да је окренула леђа Косову догодио баш на Видовдан. Цеца је на Ушћу постала наша "Посткосовка девојка", мајка нације којој је лакнуло када се неко досетио да је капитулацију много лакше сварити ако се преименује у "датум".

Верујем да је и патетични Александар Вучић и бахати Јелко Кацин, главни коалициони партнер европеизованих напредњака, у петак увече требало да скандирају "Цецо ми те волимо". Не знам да ли би босонога дива у хаљини од црне чипке и њима послала пусу и отпоздравила са "волим и ја вас", али сигуран сам да је заслужила њихову љубав.

Тешко је замислити ефикаснији пацификатор од видовданског "Ушћа 2". Можда Весна Пешић и "Жене у црном" своје мировне поруке не би тако формулисале, али Цеца је поставила нови стандард делотворног антиратног ангажовања: "Мушкарци, шта је с вама? Чини ми се да су девојке више вриштале", запитала се збуњена Арканова удовица и затим пацифистички запевала "Док у зноју било коју ноћас негде мазиш/ја бих опет била тепих по коме ти газиш".

Испеване у свебалканском турбо-фолк маниру, Цецине песме представљају каталог снова типичне девојке новог, привидно посткласног, аспирационог доба – много слободније, нестрпљиве и гладне луксуза. Свака хедонистичка српска омладинка већ зна да на европском путу треба бахато корачати ка инстант гратификацији, баш као у новој Цециној песми која одлично изражава суштину неолибералног вјерују: "Кад кажу јој успори тад ломи све/Не једном већ сто пута хоћу ја/Хоћу да будем луда бар пет минута".

Када пишу стихове за Цецу, Марина Туцаковић и Љиљана Јорговановић су у стању да спакују целу епизоду "Секса и града" у само четири минута. Штавише, чак ни Цецина животна прича није суштински различита од раскошно дизајниране "Секс и град" верзије патријархата – глобализованог идеала неолибералне, два килограма до анорексије младе жене која очајнички трага за "правим" у прескупим ципелама.

"Зверка" која чучи у сновима њујоршких удавача и класичних спонзоруша је "економски убица" са Вол стрита. У сиромашним варошицама и предграђима балканских градова улог је много већи, а избор много мањи. На нашем каљавом транзиционом фронту све, па и карта за излазак из беде и безнађа, има много већу цену. То, наравно, знају и овдашње вашингтонске, берлинске и бриселске спонзоруже (оба пола) које су се извештиле да у свако српско зло уграде силикон нацификације и убризгају ботокс несуочавања.

Од када се наше некрополитичко клатно померило ка богатим западним спонзорима, лешеви на којима се гради каријера и бољи живот су променили националност (српске остатке закланог народа замениле се бошњачке жене жртве геноцида), а крвави профитерски топоними су се преместили на исток (Јадовно и Јасеновац су преименовани у Сребреницу и Рачак). Ипак, ако већ морамо да живимо у свету лажираних пропорција и фаталних естетика, "буџење" груди ми делује много мање перверзно од претварања Сребренице у Аушвиц.

Још ружније и лицемерније од мизогиних иелитистичкихпљувачина по нашим секси спонзорушама и субалтерним "Цециним клоновима" ми је претходних година деловало згражавање над Ацом Лукасом као "наркоманчином". Нажалост, и "бело" је овде добило идеологију. Кокаин је постао грех и зло само кад није евроатлантски и либералан – ако се путује у Европу и ратује против српског фашизма може и "двеста на сат".

Кажу да није лако опустити се викендом после пет дана исцрпљујуће борбе за чланство у НАТО пакту, летовање на Миконосу и антифашистички стан на Врачару. Занима ме само где има више кокаина: да ли на ретким турбо-фолк окупљањима на "Маракани" и Ушћу, или у урину који сваке суботе пред свитање путује од тоалета у уберурбаним клубовима око Бранковог моста ка колектору испред железничке станице?

Конзумирана са или без кокаина, популарна музика се одавно показала као одлична анестезија. Турбо-фолк је тако послужио властољубивом Милошевићу док се претварао да покушава да повећа титоистичку Србију, а наставиће да буде од користи и Александру Вучићу који са скоро верским заносом данас шапуће имена злурадих немачких посланика који ултимативно траже њено смањивање.

Ипак, неће сви првоборци (де)нацификације бити сасвим задовољни. Вероватно би Петар Луковић за Србију коју Вучић обликује по његовој мери волео неку другу звучну подлогу. Али ваљда се толико прижељкиваном сакаћењу Србије и националном понижењу - најбољем поклону сваком аутоколонијалном уму - у зубе не гледа. Ово је Балкан. Оријент у венама, и у победи и у поразу.

Уз раније регрутованог Макса Вебера, Цеца и Аца Лукас су постали случајни сапутници капитулације. Романтична балканска музика измиксована са тешком немачком социологијом пратиће Вучићев рели од Шешељеве "Велике Србије" ка Тачијевом великом Косову. Што рече Милан Милутиновић у предвечерје изгубљеног рата, "Que Sera, Sera".