Културна политика

У ишчекивању Великог брата

Штампа
Станислав М. Томић   
четвртак, 21. март 2013.

Како су најавили медији[1], Велики брат се поново враћа на мале екране, овај пут са познатим личностима – новим апостолима Великог брата. Можемо се запитати, како неко ко је Велики као што је Брат може бити на нечем малом као што је екран? Очито је тај Велики толико свемогућ да се може „појављивати“ и на малом екрану. С великим нестрпљењем – јер нем можемо са малим нестрпљењем чекати нешто тако велико као што је Велики брат – чекамо то вече, да поново почне Велики брат и да се јави укућанима као што се Бог јавио Мојсију и да им прве заповјести. Доћи ће до Братојављења, новог празника у календарима људске свијести.

Кормило свијести и бродолом хуманизма

Наши хоризонти све више добијају облике екрана. Чињеница је да телевизија данас игра врло важну улогу у свакодневном животу, укључујући у то и нашу свијест, која, у једном ширем смислу, не може бити изузета од њеног утицаја. Штавише, наша свијест се скоро апсолутно повиновала овом моћном средству данашњице, у односу на кога она све више и више заузима подређену позицију. Усидрену чврсто у наше животе, вјетар критике скоро никако не успјева да је пољуља.  Тако телевизија постаје снажан фактор при формирању свијести човјека који битише у овом времену, те потенцијално, а врло често и актуелно, средство за манипулацију људима. Тај медиј је често инструментализован у сврху обликовања свијести људи или одређене циљне групе.

Телевизија је прерасла у прозор наше свијести. Са тог прозора ми имамо поглед на свијет и ствари око нас. Али моја намјера није да представим телевизију искључиво у лошем контексту. Сасвим сигурно, овдје не постоји индиција да се засјени њено позитивно одличје, нарочито када је у питању њена чисто информативна димензија. На крају крајева, ништа на овом свијету само по себи, и по својој природи, није зло, зло је само злоупотреба свега тога. Зло је злоупотреба слободе која је људима подарена. Из тог разлога би требало знати и препознати елементе и средства злоупотребе, како не бисмо доносили погрешне закључке у цјелини. Другим ријечима, потребно је одређене телевизијске појаве стављати на критичку вагу и на њој вагати шта је ту добро, а шта лоше.

Једна од тих појава које заслужују да се на њу критички осврнемо и да добро преиспитамо њен смисао, јесте управо Велики брат. Брод на чијем је кормилу Велики упловио је у нашу луку. Трампили смо у тој поморској трговини религијски догматизам за политички. Све што долази са Запада ми без размишљања искрцавамо на своју обалу. У овој метафори, море је медиј, брод је телевизија, а кормило служи за управљање телевизијом, а то је данас у ствари управљање људском свјешћу. Кад год је Велики брат на телевизији, он је тада истовремено за кормилом наше свијести. Какве то посљедице може имати то тек треба да видимо.

Велики брат и духовни суноврат

Поставља се питање шта је суштина Великог брата, шта је његова поента, и да ли је то чиста забава или, пак, ту постоји још нешто што је вјешто упаковано у забаву да би се сакрило од наших очију? Настојање да се на ово питање да одговор, изазива слутњу да поред површности која нам се пласира преко малих екрана, постоји друга страна, једна окултна димензија која стоји у позадини свега тога. Може се конституисати читав систем аргументације која на то упућује.

Прво, кренимо од самог симбола Великог брата. Његов заштитни знак је око. Шта би могло да симболише то ,,око“ и о чему се овдје заправо ради? Треба рећи да око као симбол има извјесну дубину. Наиме, око је хришћански  симбол који представља Бога Оца. На примјер, по хришћанском предању, приликом Христовог крштења, као што је познато, небеса су се отворила и са њих је ка Христу полетио голуб који симболизује Духа Светога. Ако погледамо иконички приказ овог догађаја, видјећемо да на небесима попут Сунца стоји једно око, као источник свјетлости, и то ,,око“ представља Бога Оца. Оваквих примјера, везаних за симболику ока у хришћанству, наравно, има више. Овдје се само наводи један од њих.

Међутим, заједно са голубом, око можемо наћи и на обиљежју Реда источних темплара, као вјерске секте, гдје ова симболика има окултна значења, која битно одударају у односу на њену хришћанску димензију. Само ова чињеница, поред осталог, упућује на постојања окултне димензије овог фамозног медијског феномена. Нит аргументације се овдје не прекида, напротив, она се наставља и надаље нас увјерава да ова аналогија није нимало случајна. Ако узмемо у обзир атрибуте које има Велики брат, доћи ћемо до тога да он све види, све чује, све зна, а поред тога је и невидљив. Алузија је јасна! Укућанима који су на неки начин одабрани – па и ово ,,одабрани“ се може посматрати из перспективе која се овдје покушава искристалисати – он поставља задатке које они треба да испуњавају. Истима се препоручује да не крше заповјести Великог брата јер им у том случају слиједе казне. Они сами немају никакве везе са спољашњим свијетом и у том смислу је порушен мост између ове двије стране које једино Велики брат, као такав, може да премости. За све субјекте који у овоме партиципирају, он је објекат. Затим постојање исповједаонице у којој се укућани његове куће исповједају Великом Брату, консолидују основе за још једну метафору.

Напуштање куће је као напуштање свијета, односно смрт. Поновни повратак је васкрсење у том смислу. Превише је оваквих паралела да би се оне оквалификовале као случајне. На све ово сам указивао с почетком првог серијала. Назив серијала који је последњи емитован, на неки начин то све потврђује. Велики брат – Љуби ближњега свога. Дакле, једна од двије највеће Божје заповјести веже се за Великог брата. Суноврат духовних вриједности и субверзија традиционалног система вриједности је, по свему судећи, „промисао“ Великог брата. Развој човјечанства донио је једно ново тројство: симулација – глобализација – профанизација. Не би ме зачудило ако сљедећи серијал понесе име Љуби Великог брата свога.

Велики брат и мајка Србија

Великог брата није родила мајка Србија, али је он очито усвојен у нашу породицу. У отуђеном свијету модерни човјек од родбине једино има Великог брата. Управо такав потребан је савременој цивилизацији. У његовом формирању традиција се намеће као препрека, зато јој треба одузети значај. И у Србији се, по свему судећи, ствар развија у том правцу. Ауторитет Великог брата треба да супституише традиционалне ауторитете. Мајка Србија својим ауторитетом не може да васпита Великог брата. Штавише, Велики брат васпитава нацију. Послије државне центрифуге, испирање мозгова је неминовни слијед догађаја. Народ ће да гледа и гласа. Можда се на изборима гласањем не могу избацити укућани власти, па нек онда гласањем народ избацује укућане из куће Великог брата. Поврх свега, добићемо нове звијезде, нове естрадне личности које ће послужити као узор нашој омладини. Поставља се питање: шта ради мајка Србија да заштити своју дјецу од Великог брата? Мајка Србија прича својој дјеци да је Великог Брата донијела рода, и ми у то вјерујемо. Мајка Србија, изгледа, за Великог брата добија алиментацију са Запада.

Логор логоса

Велики брат је логор логоса, заточеништво смисла које у његовој устаљености треба да прихватимо као нормално. Он је цивилизацијски симбол, огледало савременог друштва. Кућа Великог брата има хедонистичку фасаду, али та фасада не може сакрити окултну архитектуру коју назиремо. Емитовање садржаја са окултном позадином са собом носи рецепцију истог. Не налазимо случајно код Великог брата на религијске мотиве. Овај ријалити шоу је очито бласфемичан у својој суштини. Можемо говорити и о некој врсти социјално-психолошког експеримента који се преко риалити програма спроводи над људима. Докле су људи спремни да иду и шта су људи спремни све да погазе због новца, показују нам управо овакви серијали. Профит је постао темељ свих људских вриједности. Врлина се веже за стизање новца, а то резултира конституисањем једне етике која иде у том правцу да афирмише само дјелатности које за исход имају материјалну корист. Новац свему даје смисао, па тако и самом животу. Прагматизам је доминатан правац људске мисли. Све те вриједности агресивно се постављају у односу на духовне вриједности. Дискредитација се намеће као усуд традиционалног система вриједности. Поглед на свијет прелази у поглед на екран.

Медији су сила која утиче на људе и у миру и у рату. Медији данас врше композицију стварности. Није истина оно што се заиста десило, истина је оно што се десило у медијима. И док је у неким земљама медијским путем исцениран рат, друге у миру дочекују Великог брата. Некоме рат, некоме Велики брат.


 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]