Veliko zaglupljivanje – u susret novoj sezoni rijaliti programa

Neke od najgledanijih televizijskih stanica u Srbiji, a među njima ima i onih koje se već godinama izdaju za moralne autoritete i vaspitače i prosvetitelje naroda i građanstva, ovih dana najavile su nove serijale starih, dobro oprobanih i vrlo gledanih rijaliti šou programa kojima će zaokupiti pažnju javnosti u narednih nekoliko meseci.

Dakle, neka se srpska javnost pripremi za novi talas prostakluka, primitivizma, beslovesnosti, psovki, jevtine erotike, pornografije, voajerizma i eskapizma - bekstva od stvarnosti, to jest zatrpavanja sumorne, siromašne i nesrećne realnosti virtuelnim svetom u kome se svakovrsni polusvet naganja, bori i nadgornjava kako bi došao do nagradne sume od stotinu ili koliko već hiljada evra.

O odvratnosti, degutantnosti i ekstremno niskom nivou ovih sadržaja, bezmalo da je postalo suvišno pisati i govoriti, međutim, problem, to jest zec leži u potpuno drugom grmu. Krucijalno pitanje koje valja postaviti je - kakva je duhovno-kulturna klima u jednom društvu ukoliko najgledanije sadržaje na svim televizijama predstavljaju upravo ovakvi, pokvareni, bofl sadržaji? Drugo, ništa manje bitno i dramatično pitanje glasi - kako se niko u političkoj eliti, vladajućim i opozicionim partijama, ministarstvima za omladinu, sport, obrazovanje nije ni zamislio nad ovom činjenicom, a kamoli da je pokušao nešto da preduzme, uradi ili popravi? Gde su, takođe, i univerziteti, prosvetni radnici, nevladine organizacije, mediji?

Zaista je fascinatno da se celokupna srpska javnost konsternira i alarmira kada je reč o aflatoksinu u mleku, a da se bezmalo niko ne uznemirava kada televizije koje koriste opšte državno dobro, nacionalne frekvencije, najavljuju veliku kulturno-duhovnu kontaminaciju čitavog naroda, a posebno mladih generacija! Velika drama odvijala se u minulih nekoliko dana po pitanju nivoa aflatoksina u jednoj litri mleka, a da se niko nije upitao koliki nivo medijsko-kulturno-duhovnih toksina donose prostačke rasprave, pornografske scene i primitivni razgovori Ekrema, Igbale, Stanije, Soraje, Vendi i sličnih.

Da zlo bude veće, štampani mediji, i to ne samo tabloidni već i takozvani ozbiljni, prilježno, kontinuirano, iscrpno i pravovremeno će prenositi sve važne detalje iz „Kuće Velikog brata“, sa „Farme“ i sličnih opskurnih mesta. Tako ćete, na primer, na internet portalu ili štampanom izdanju uglednih dnevnih novina sa višedecenijskom tradicijom među glavnim i udarnim vestima jedne za drugim pročitati, recimo, sledeće vesti - 1. Državni vrh o Kosovu, 2. Sve veći broj nezaposlenih, 3. Ekrem klečao pred Vendi!

Na ovaj način se i u  tzv. ozbiljnim sredstvima javnog informisanja, ne samo kroz rubrike vezane za estradu, šou biznis i najave TV programa, već i kroz vesti i udarne naslove daje pravo potpunog građanstva informacijama iz rijaliti programa, koje se svrstavaju rame uz rame i u isti koš sa vestima od nacionalnog, državnog, socijalnog, sportskog i svakog drugog značaja. Pri tome, svakom građaninu koji još uvek nije izgubio razum, jasno je da saznanje o tome da je siromaštvo u porastu, da penzija stiže prekosutra, da se isplaćuje pomoć za porodilje ili da počinje nova runda pregovora o delu teritorije zemlje u kojoj živimo ima direktan i konkretan uticaj na život i egzistenciju svakog pojedinca, dok s druge strane saznanje o tome ko je kome opsovao majku u „Farmi“ ili ko je pred dvomilionskim auditorijumom pokazao polni organ u „Velikom bratu“ nema apsolutno nikakve veze sa životom bilo koga od nas. Ili možda ima? Ali kakvi su to životi, kakva je to medijska scena i kakva je to duhovno-kulturna klima u nas ako nam je matrica ukupne stvarnosti satkana od Ekrema, Soraje, Lepe, Đusa, Mikija i sličnih?

Belodano je da se kroz redovne i takozvane VIP serijale rijaliti programa vrše višestruke društvene funkcije i puštaju različiti ventili u tranzicionoj kaljugi u kojoj su društva slična našem zaglavljena. Naravno da hiljade mladih, anonimnih ljudi, lišenih bilo kakve perspektive, bez džeparca i strategije s kim, od čega i kako sutra živeti, nalazi nadu, omamljenje i jednopromilnu šansu da kroz eventualno kvalifikovanje i uspeh u „Velikom bratu“, „Farmi“ ili „Talentu“ izađu iz anonimnosti, sivila, jednoličnosti malog života, siromaštva i bezperspektivnosti. Slično socijalnom ventilu za crnačko stanovništvo u Americi sa NBA ligom. Milioni će tapkati loptu, igrati basket, prijaviti se za kampove, ali samo će jedan postati Majkl DŽordan. Ostali će se nadati. A i ako ne uspeju živeće njegov život, urlajući na utakmicama, lepeći postere i poistovećujući se sa DŽordanom. Život gomile ostaje tužan, depresivan, siv i na rubu očaja, ali nada živi, kao što živi i identifikacija sa herojem. Kako god, oštrica socijalnog nezadovoljstva i pobune je do kraja otupljena!

Šta bi država i nadležne institucije mogle da urade? Mnogo toga. S jedne strane da primene pravila i precizne uzuse koji već postoje, kakvi sadržaji se ne smeju puštati, posebno na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Kažnjavanje pornografskog, psovačkog, nasilničkog, o čemu već postoje precizna pravila u zakonima i regulatornim telima. Uvođenje poreza na kič i šund kojim bi se ovakvi programi učinili neisplativim i neproduktivnim, a ako bi i izdržali udar specijalnih poreza, taj bi se novac mogao iskoristiti za podršku autentičnoj kulturi, mladim bendovima, kulturno-umetničkim društvima, filmu, slikarskim kolonijama, mladim pesnicima. Poslovica kaže „gde ima volje ima i načina“. Krucijalno pitanje glasi želi li društveno-politička elita smanjenje nivoa toksina u medijima ili ne. Postoji li konsenzus na socijalno-političkom nivou da se smanji trovanje naše mladeži!

Autor je sociolog i jedan od osnivača Treće Srbije