Početna strana > Polemike > Muškarci duže i više rade, a kraće žive - reakcija na tekst Gorana Nikolića „Žene – neiskorišćeni ekonomski resurs Srbije”
Polemike

Muškarci duže i više rade, a kraće žive - reakcija na tekst Gorana Nikolića „Žene – neiskorišćeni ekonomski resurs Srbije”

PDF Štampa El. pošta
Vladislav Đorđević   
petak, 08. januar 2016.

Odmah na početku ove godine, 1. januara na portalu NSPM objavljen je članak Gorana Nikolića „Žene – neiskorišćeni ekonomski resurs Srbije”. Autor raspolaže znatnim brojem pouzdanih podataka, tako da je u tom segmentu uglavnom relevantan. Mnogi od tih podataka su analizirani korektno, ali postoje podaci koji dopuštaju i drugačije tumačenje i zaključke.

Osnovna teza članka jeste ta da su žene ekonomski značajan „resurs” i da treba podsticati njihovo zapošljavanje. Verovatno i treba. Ali, zar je potreba za zapošljavanjem žena ikad bila sporna? Već od Ustava iz 1946. godine žene su pravno izjednačene s muškarcima. Tada su dobile i pravo na rad i zapošljavanje. Niko im od tada to pravo nije dovodio u pitanje. Štaviše, od tada do danas ženska radna prava su samo uvećavana. Muška radna prava uglavnom nisu uvećavana ili su uvećavana u manjoj meri.

Iako je to očigledno svakom ko ioko poznaje pravo, Goran Nikolić – izgleda svesno – preokreće stvari: žensku pravnu privilegovanost predstavlja kao pravnu podređenost. Stoga je tekst u suštini političko poltronstvo: povlađuje vladajućoj ideološkoj matrici, tj. snishodi feminističkoj paradigmi. Analiziramo ukratko tekst kako bismo stekli predstavu o odsustvu svestrane analitičnosti.

Prva rečenica teksta glasi: „Broj žena je za 6% veći od broja muškaraca.” Već je ova činjenica frapantna. Svako ko iole ima intelektualnog poštenja zapitao bi se: zašto ima više žena? Čovek bi na prvu loptu pomislio da se više rađa žena. Za, recimo, 6%. Ali činjenice govore suprotno: rađa se nešto više muškaraca nego žena. To priznaje i sâm autor. U drugom pasusu on tvrdi da postoji „veća verovatnoća da se rodi dete muškog pola (skoro 6%)”. Podatak je načelno tačan, mada možda numerički preteran. Kako god, činjenica je da se ne rodi manje muškaraca nego žena. Sada se svaki razuman čovek može zapitati: zašto onda muškaraca u opštoj populaciji ima manje?

Odgovor je jednostavan: u svakoj životnoj dobi (zapravo i u prenatalnom periodu) stopa smrtnosti muškaraca je veća. Broj žena i muškaraca se izjednači između 40. i 50. godine, a potom žene počinju brojčano da dominiraju. Koji su razlozi veće smrtnosti muškaraca? Čovek bi odmah pomislio da su u pitanju biološki razlozi. Verovatno delom i jesu. Ali kako onda objasniti činjenicu da je životni vek žena i muškaraca na početku XX veka uglavnom bio izjednačen? Očigledno su u pitanju i jaki socijalni razlozi. Pravi razlog diskrepancije u dužini života jeste taj što su žene dobile mnogo prava i privilegija koje im omogućavaju lagodniji život. Ženama je XX vek dao – doslovno – život. U XX veku povećao se i prosečni životni vek muškaraca, ali znatno manje nego žena. Žene su se emancipovale toliko da su prevazišle muškarce u onom najvažnijem: dužini života. Kada će doći na red emancipacija muškaraca?

Nadalje, iznose se podaci koji ukazuju da žene imaju i druge pogodnosti. U drugom pasusu autor zapaža: „Projekcija za 2022. ukazuje da će u životnoj dobi od 20 do 34 biti za 4,4% više momaka nego devojaka.” Projekcija će se verovano i obistiniti. Ko doživi videće. Ali već i sada u toj dobi – od 20. do 34. godine – ima nešto malo više mladića nego devojaka.

Podatak se može analizirati sa više stanovišta. Prvo, sa aspekta ekonomije. Činjenica da postoji nešto više mladih muškaraca i da su oni spremniji da rade veći broj poslova daje odgovor na pitanje zašto ima više zaposlenih mladića nego devojaka. Ako ima više mladih muškaraca i ako su spremniji da rade raznorazne poslove, onda je i logično da ih je više zaposleno. Drugim rečima, podatak kog Nikolić daje obara premisu o diskriminaciji žena na tržištu rada. Zatim, psihologija. Često se mogu čuti žalbe devojka ne nema mnogo „onih pravih”. Ali činjenica da u periodu od 20. do 34. godine ima veći broj mladića nego devojaka ili bar da ih jednak broj obesmišljava tu žalbu. Devojačko kukanje je plod prevelikih očekivanja, a ne stvarnog brojčanog stanja.

Da članak sadrži izvesne analitičke propuste svedoči već i sâm početak trećeg pasusa. On počinje ovako: „Kako su žene isključene iz plaćenih poslova…” Prvo, ko je to žene isključio iz „plaćenih poslova”? Ne postoji nikakav zakon koji sprečava žene da se bave plaćenim poslovima. Štaviše, postoje stimultivne mere za njihovo zapošljavanje.

Dakle, nije zakonodavstvo to koje žene isključuje „iz plaćenih poslova” – kako implicira Nikolić – nego nešto drugo: ženska priroda. Kada je reč o poslu žene su vrlo probirljive. Fizički teške poslove izbegavaju. Kada ćete videti žene bageristkinje? Automehaničarke? Električarke? Stolarke? Vodoinstalaterke? Rudarke? Zidarke? Itd. Nisam naišao na mnogo radova u kojima se feministkinje žale što su iz tih poslova „isključene”, što je samo jedna u nizu ilustracija njihovog licemerja. Gde god su teški poslovi – tu su žene „isključene”. Ali to što ih „isključuje” je ženska priroda, a ne nekakav zakon.

Svakako da ima žena koje bi volele da rade, a ne mogu da nađu posao. Ali isto tako, ima mnogo i muškaraca koji bi voleli da rade, a ne mogu da nađu posao. Imajući u vidu žensku i mušku psihu, kao i društvenu korist, ako se već treba nekome dati posao onda je – pri jednakim kvalifikacijama – bolje da to bude muškarac. Od muškaraca se i dalje očekuje da budu primarni hranitelji porodice.

Retko ćete neći devojku koja mašta da se uda za nezaposlenog umetnika, besposlenog sanjara ili malodušnog melanholika. Sve žele da se udaju za poslovno, tj. finansijski uspešnog mladića. Ili bar onog koji pokazuju potencijal da to bude. Uprkos svim promenama, žene još uvek maštaju o takvom mladiću. Stoga bi Goran Nikolić učino pametniju stvar da je napisao članak „Muškarci – neiskorišćeni ekonomski resurs Srbije”.

Peti pasus počinje tvrdnjom: „Trenutno, situacija je zabrinjavajuća”. Iz konteksta saznajemo da se ta zabrinjavajuća situacija odnosi na žene. Ali podaci koje sâm autor daje ukazuju da ženama na svakom polju ide sve bolje, a da je muškarcima sve teže. Tako već sedmi pasus počinje ovako: „Interesantno je i da su u Srbiji žene bile manje pogođene krizom od muškaraca.” Dakle, autor izražava zabrinutost za položaj žena iako priznaje da su one „bile manje pogođene krizom”.

Već naredni, osmi pasus počinje konstatacijom: „Pripadnice lepšeg pola praktično svugde u svetu žive duže od muškaraca.” Ali to što muškarci kraće žive autora ne zabrinjava. Za to on krivi ili loše muško ponašanje (pušenje, alkoholizam, gojaznost i suicid) ili biologiju (tetosteron i „x” hromozom). I tu stavlja tačku, kao da time sugeriše da se tu ne može ništa učiniti. Svi nabrojani činioci zaista utiču na to da muškarci kraće žive. Ali Goran Nikolić – poput mirijade drugih apologeta feminizma – propušta da postavi ključno pitanje: zašto su muškarci skloniji svim autodestruktivnom radnjama? Koji su to unutrašnji pristici koji ih nagone da izlaz pronalaze u veštačkim stimulansima ili – u krajnjoj liniji – dobrovoljnoj smrti? Ali nema pokušaja da se daju odgovori na ta pitanja.

I dok autora vrlo brine to što žena ima manje zaposlenih nego muškaraca, ne brine ga to što muškarci kraće žive i što su unutra toliko razjedeni da spas traže na svakakve način, često samodestruktivne. I dok ženske studije – sada poznate kao rodne studije – minuciozno ispituju sve sve aspekte ženskih tegoba ili tobožnjih tegoba, ne postoji ni približno toliko studija koje se bave muškarcima i njihovim problemema. Ženski glas se čuje na sve strane. Muški glas je prigušen, a tom prigušivanju doprinosi i ovaj tekst.

Deseti pasus počinje konstatacijom: „U Srbiji žene u proseku žive za 5 godina duže od muškaraca.” Podatak je tačan, ali autor sada ne sugeriše da je „situacija zabrinjavajuća”. Mogu zamisliti kakav bi bio sadržaj teksta njega – i njegovih sestara feministkinja – da je kojim slučajem situacija obrnuta. Da kojim slučajem žene žive kraće za 5 godina, to bi bio krunski dokaz njihove socijalne podređenosti. Ovako, ništa. To što muškarci žive 5 godina kraće ne uzima se kao dokaz njihove socijalne podređenosti, nego samo kao dokaz da vode neurednije živote. Kada žena ima problem – kriv je – muškarac; kada muškarac ima problema – kriv je opet muškarac.

Ali u tom istom pasusu – desetom – daju se naznake da postoje i socijalne diskriminacije prema muškarcima. On korektno zapaža da je „broj godina tokom kojeg pripadnice slabijeg pola primaju penzije znatno duži nego kod muškaraca, jer im starosne penzije počinju 4,5 godina ranije”. Dakle, žene odlaze u penziju ranije, a žive duže, pa stoga ne čudi da im u proseku „penzije traju pola decenije duže”. Zapravo, u mnogim slučajevima žena nasleđuje muževljevu penziju, što takođe sugeriše njihov povlašćeni položaj. U celini uzev, muškarci rade duže i napornije, a kraće žive. Ali ta situacija nije „zabrinjavajuća”. Ah! Da! Oni su muškarci. Koga briga?!

Analizirali smo tekst samo ovlaš i utvrdili da su u njemu podaci analizirani jednostrano, bez šireg uvida u antropološke i psihološke činjenice. Slične rezultate bi dobili i da smo analizirali druge delove.

U Srbiji postoji ogromna feminizacija javnog sektora. Socijalno najzaštićenije ekonomske sfere – školstvo, sudstvo, zdravstvo, mediji i administracija – upadno su feminizovani. Istinski neiskorišćeni „resurs” su, zapravo, muškarci, a ta neiskorišćenost pogađa sve. Zbog te muške neiskorišćenosti u krizi su i brak, i porodica, i natalitet.

Ukupno uzev, članak je napisan s plemenitom namerom da pomogne modernizaciji Srbije, ali ta namera nije dovela do potpuno objektivne i svestrane analize podataka. Naime, položaj „jačeg pola” je u njemu poprilično zanemaren. A on nije nimalo zavidan. Članak – mada možda neintencionalno – samo opravda ženske pravne privilegije. Politika „rodne ravnopravnosti”, iako nelogična i društveno štetna, ima svoje branitelje i iz jasnih ekonomskih interesa.   

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner