“Очи повадили, дабогда” или о једној, можда и доброј страни сукоба на српској десници

Пред прошле парламентарне изборе, крајем 2023. године, национално свесни део србијанског и српског друштва гајио је наду да ће се странке националне оријентације ујединити у један блок. Околност да се грађански део опозиције ујединио у коалицију Србија против насиља појачао је те наде. Два блока би била озбиљна конкуренција власти, утицала би на повећану излазност и број расутих гласова би се смањио на минимум. Ако не на републичким, таква опозиција би на београдским изборима имала велику шансу да освоји власт. Грађанска, условно речено, опозиција искористила је талас протеста који се десио након трагедија у основној школи Владислав Рибникар, а потом и у селима Дубона и Мало Орашје, и преузела енергију, наратив и слоган тих протеста.

Уједињење националних странака (ПОКС, Народна странка, Двери, НДСС и Заветници) спречили су Заветници и Нови ДСС Милоша Јовановића. Сведочење о томе изнео је историчар Милош Ковић, а са његовим текстом сагласио се други учесник тог састанка Мило Ломпар.[1]

Епилог избора био је фрапантан - Двери, Заветници и Народна странка остали су испод цензуса, коалиција НАДА (ПОКС и НДСС) добила је 13 мандата, а поред њих је са истим бројем мандата у Народну скупштину ушла и нова групација Ми - глас из народа, коју је са групом истомишљеника основао доктор Бранимир Несторовић. Србија против насиља освојила је 65 мандата (1/4 од укупног броја мандата).[2]

Годину дана касније, друштвене околности су још горе него пред прошле изборе. Пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, талас студентских протеста и велики београдски протест одржан 15. марта 2025. године, довели су друштво на ивицу. Тензије расту, друштво кључа, побуне на сваком ћошку, штрајкови у просвети, гађање јајима, јурњаве по улицама, упади у општине, шерпе и пиштаљке. Две речи су се издвојиле - пумпање и динстање. И те метафоре су заиста добре да опишу тренутно стање друштва.

За разлику од претходих избора, парламентарна опозиција је сада скрајнута, није у првом плану. Протест воде студенти, који одлуке доносе на пленумима. Парламентарна опозиција учествује на протестима, али не преузима иницијативу. То може бити добра стратегија опозиције, јер ће у случају да не буде неке студентске листе, опозициони бирачи гласати за постојеће субјекте, било Ђиласа и Алексића са једне, било Јовановића и Несторовића са друге стране. Опозицији би тиме био олакшан посао у кампањи, она би преузела заслуге студентске побуне. Али чак и да се то деси, то не може променити утисак већине опозиционих гласача да је опозиција слаба, неспособна, неиновативна и да их је мучно гледати.

Поред студентске групације, која је неформална и анонимна, две ствари остављају посебан утисак на мене у погледу политичког организовања и деловања.

Прво, покрет Проглас, група опозиционо настројених интелектуалаца и јавних личности коју предводе судија Миодраг Мајић и глумац Драган Бјелогрлић, а који је основан пред прошле изборе, преузео је иницијативу у односу на парламентарну опозицију. [3] Тада је Проглас био привезак опозиције, појавили су се да мотивишу људе да изађу на гласање и да неутралишу лош имиџ већине опозиционара. Сада је Проглас медијски у првом плану, испред опозиције. Са њима се на трибинама неколико пута појавио професор Мило Ломпар, који је у јануару 2025. године основао удружење Српски глас. [4] То ми је опет побудило наду да би се студентски бунт могао политички артикулисати кроз ове две групације, неку врсту Српског Прогласа, а да би странке леве и десне оријентације узеле део бирачког тела који су узеле на претходним изборима. Очекује се да опозиција учи из својих претходних грешака (распарчаност 2023. године) и да учи из примера који су се десили у региону (на пример, Црне Горе 2020. године). Али, не лези враже, десио се нови сукоб на десници, оној интелектуалној. Овај текст је замишљен да покаже како се није десио нови сукоб на десници, већ како се тај процес дуго дешава, а сада је кулминирао.

Прво сам помислио “Да ли сте нормални, шта радите?!” Потом сам помислио “Дабогда “очи повадили” кад вам ништа није свето?” Затим сам покушао да утврдим ко је и због чега довео до ове катастрофе и на крају дошао до закључка да тај сукоб можда и није тако лош

На почетку овог текста истакнут је разлаз национално оријентисаних странака пред прошле изборе, а сада је актуелан разлаз национално свесних интелектуалаца. Последња линија одбране овог народа, по мом скромном мишљењу, су Српска православна црква (СПЦ) и национално оријентисана интелигенција - Ломпар, Ковић, Антонић, Антић, Димитријевић, Копривица и њима слични. Тако је било увек у историји, тако је и данас. Био сам крајем 2023. године много разочаран и љут на Милоша Јовановића, јер сам сматрао да је он одговоран за “минирање” уједињења националне опозиције. На кога сада да се љутим? И сада су моја примарна осећања била збуњеност, љутња и бес. Прво сам помислио “Да ли сте нормални, шта радите?!” Потом сам помислио “Дабогда “очи повадили” кад вам ништа није свето?” Затим сам покушао да утврдим ко је и због чега довео до ове катастрофе и на крају дошао до закључка да тај сукоб можда и није тако лош. Кренимо редом.

Дуго сам робовао мишљењу да су национална слога и јединство безалтернативна вредност. Звучи патетично, али веровао сам у “Само слога Србина спашава”. Наравно, слога коју не пропагирају Војислав Шешељ и Драган Вучићевић већ нормални, доказани и пристојни људи. Али, вратио сам се на становиште да је слобода личности највећа друштвена вредност. Нека свако ради по својој слободи и савести, па ће се из тога сигурно изродити нешто добро. Компромиси су добри, одрицање од сујете зарад укрупњавања такође, али очигледно је да то није дало резултате. Време је да сви отворе своје карте и да се промешају карте на десници - како партијској, тако и идејно-идеолошкој. Без намере да улазим у детаље, наводим кратку хронологију тог сукоба у четири корака, да би људи који нису упућени сазнали како је до њега дошло.

I  Сукоб Ломпар - Ћирјаковић

II Сукоб Ломпар - национални медији (Стање ствари, Нови стандард, Нова српска политичка мисао)

III Ломпар на трибинама Прогласа и страницама Побједе

IV Полемика Ломпар - Ковић, Антонић, Копривица

I Сукоб Ломпар - Ћирјаковић

Оквир у коме је моја генерација одрасла и формирана, дефинисан је интелектуалним сукобом између прве и друге Србије, односно интелектуалаца националног типа и групације аутошовиниста. Те две групације држале су се компактно, невезано за идејне разлике између појединаца који им припадају. Та два блока и даље постоје, јаз је подједнако дубок, али данас није толико релевантан као што је био. 

Већ пар година тиња сукоб Мила Ломпара и Зорана Ћирјаковића. Могао је то бити плодотворан сукоб два велика зналца и научника, да није прерастао у личну нетрпељивост. У свету идеја, сукоби мишљења и агрумената су нормална ствар, осим када пређу границу доброг укуса и постану патолошки.

Зоран Ћирјаковић је новинар, есејиста и политиколог, био је предавач на Факултету за медије и комуникације, велики познавалац геополитике, културалних студија и сиромашнијег дела света (Афике и Азије). Био је припадник онога што оквирно (непрецизно) можемо назвати другосрбијанштина, па је због критике Латинке Перовић остракизован из тих кругова. Онда је постао слободан стрелац, који својим твитовима, есејима на блогу Неписмени ђавољи адвокат и повременим гостовањима на подкастима типа БалканИнфо брани своје становиште. Познат је по осмишљавању појма аутошовинизам.

Мило Ломпар је професор књижевности на Филолошком факултету и историје српске културе на Православном богословском факултету. Познат је по књизи Дух самопорицања, у којој критикује антисрпску политику у култури југословенских комуниста и њихових српских идеолошких наследника (другосрбијанаца). Познат је и по својој пристојности, умерености и спремности да разговара са људима различитих светоназора. Један од ретких људи који могу да гостују и у Утиску недеље и у Ћирилици.

Нећемо овде улазити у детаље тог сложеног сукоба, само ћемо нагласити суштину око које се он води. Ломпар је, по Ћирјаковићу, “заљубљен” (оформљен, формиран, духовно инволвиран) у западни систем вредности и демократију, као што су на овај или онај начин у Запад били “заљубљени” многи значајни српски мислиоци - Доситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Жарко Видовић, Добрица Ћосић, Војислав Коштуница. Деловати на начин западног човека у друштву које није у потпуности западно, а такво је по Ћирјаковићу српско друштво, је сулудо. Према Ћирјаковићу, ти људи не разумеју српски културни образац и не живе у реалности српског друштва, већ у некој измаштаној (пројектованој) реалности. Из тога произилази да је све што они раде контрапродуктивно. Ми нисмо западно друштво, нисмо имали западну историју и развој друштва, и на нас се не могу применити западни модели мишљења и деловања. Другим речима, не треба западне моделе (устав, законе, институције, праксе, политички систем и сл.) дословно преписивати и усвајати у Србији, већ их треба прилагодити начину живота, мишљења и понашања овдашњих људи и заједнице. Лично сам се уверио у исправност овог становишта, као студент који је студирао и по старом и по новом (болоњском) систему образовања. Преписивање неких норми осмишљених на Западу, без икаквог прилагођавања домаћем стању свести и домаћим праксама, није само пристутно код нас. Остала је у етру прича како су бугарски посланици, због журбе у процесу приступања те земље ЕУ, усвајали законе на енглеском језику. Не само да су закони требали бити преведени на бугарски, него је упитно колико посланика је прочитало то за шта је гласало.

Ћирјаковићева критика Ломпаровог становишта је легитимна, али је изложена на личној равни и на један крајње погрешан начин. Да је остао на универзитету, верујем да би Ћирјаковић своје становиште излагао научним језиком. Овако је све отишло у једном непредвидивом правцу.

Ломпарово становиште је општепознато, изложено у бројним његовим књигама и наступима, и нећу га овде излагати. Када је реч о Ћирјаковићу, најбоље је погледати следећу емисију [5] или прочитати текст Од Доситеја два путића. [6]

Оно што, по мом скромном суду, спаја Ћирјаковића и Ломпара су (1) њихово очигледно искрено родољубље и тежња да српска нација и српска држава постану боље и (2) изузетно тежак и софистициран научни језик и аргументација које користе у својим писаним и усменим излагањима. Мој жал због сукоба те двојице веома паметних и важних људи у савременој историји српског народа заменила је нада да ће тај сукоб изродити нешто добро.

II Сукоб Ломпар - национални медији (Стање ствари, Нови стандард, НСПМ)

За почетак овог дела, констатујем да је било доста осврта на сукоб Ломпар Ћираковић у национално-конзервативном делу сцене [7], али да је он био регистрован и промишљан на другој страни. [8] По мом мишљењу, тај сукоб је корен ове велике конфронтације која се последњих месеци дешава. Људи су почели да се деле на таборе, да се изјашњавају ко је за кога и против кога. Најбољи осврт на тај сукоб дао је Александар Вујовић у свом тексту на Новом Стандарду. [9]

Вујовић у тексту индикативног наслова Одјеци једне идеје или разликовати личност и идеју опрезно маркира све вододелнице и опасности тумачења нечијих ставова. Остављамо читаоцима да се у то сами увере, али у целости наводимо један занимљив део, занимљив због сукоба о коме пишемо:

“На крају остаје моја лична дилема која се своди на питање да ли бих опет снимио емисију са З. Ћирјаковићем да сам знао да ће изазвати низ медијских напада на лик и дело М. Ломпара? То зависи од питања да ли ће М. Ломпар због личне увређености бојкотовати Нови Стандард, пошто нам је већ забрањено да пренесемо његов текст објављен на сајту Катене Мунди.” 

Нико не брани Милу Ломпару да се љути на Зорана Ћирјаковића, може чак и да престане да објављује или да се појављује на медијима на којима се појављује З. Ћирјаковић, али забрањивати људима да преносе твоје текстове је инфантилно и детињасто

Нико не брани Милу Ломпару да се љути на Зорана Ћирјаковића, може чак и да престане да објављује или да се појављује на медијима на којима се појављује З. Ћирјаковић, али забрањивати људима да преносе твоје текстове је инфантилно и детињасто.

Говорим то у светлу тренутних дешавања (о којима ће бити реч у делу IV), јер је Ломпар замолио НСПМ да уклони његов текст са свог портала:

“...Са изненађењем сам утврдио да сте 21. фебруара 2025. године објавили мој текст, променивши му наслов, на вашем порталу. Пренели сте га са мог блога упркос томе што је изричито написано да није дозвољено преносити текстове без одобрења аутора. Како вам нисам дао никакво одобрење, молим вас да у најхитнијем року уклоните текст са вашег портала и објавите ово писмо као доказ да нисте имали никакво одобрење. Тако бисмо предупредили могуће компликације. Ако се сетимо да овај портал није пренео мој интервју Побједи, као и да је пренео напад Милоша Ковића на мене, поводом тог интервјуа, онда јавни редакцијски одговор открива предумишљај у преношењу овог есеја: „Текст господина Ломпара проследио нам је пријатељ и сарадник у чију добронамерност нисмо и немамо разлога да сумњамо. Међутим, нашом грешком пропустили смо да видимо напомену која је стајала на крају тог изузетно дугог текста, у противном га, разуме се, не бисмо преносили или бисмо тражили претходно одобрење. Због тога се извињавамо аутору и читаоцима.” Уместо да уклони текст, као што сам захтевао, редакција портала га оставља, да би обезбедила подручје за нове нападе на мене које су написали Часлав Копривица и, потом, Владимир Вулетић. И портали који се противе Вучић-Брнабић режиму делују по његовим узусима, јер су снижени стандарди јавног понашања.” [10]

Прво што сам помислио након овога било је “На шта је спао професор Ломпар, да брани људима да преносе његове текстове. Уместо да каже “Хајде пуцајте из свих оружја, ја се дуго спремам, моји су аргументи неумољиви и ја немам шта да изгубим”, он цмиздри и брани људима да преносе његове текстове.” Оптужује људе за кампању која се води против њега. Па шта иако се води, професоре Ломпар, још само фали да заплачете или да на суду тужите портале јер преносе ваше текстове без дозволе. Спустите се мало са конформног неба идеја у реалну политичку арену. Ту се води лавовска борба, али не у белим рукавицама. Морате понекад и да опсујете, а понекад и да примите ударац с леђа. Видећемо касније да и ваши опоненти тврде да су, такође, жртве кампање од стране ваших “другара”.

Поред Новог Стандарда, а како видимо и НСПМ-а, Ломпар се сукобио и са Стањем ствари, још једним изразито и несумњиво националним и патриотским медијем. Танка је линија између преношења супротстављених мишљења и оптужбе за кампању и медијску хајку, за шта је Ломпар оптужио Нови Стандард и Стање ствари. [11] Та два медија једва “крпе крај с крајем”, једва преживљавају, преносили су бројне Ломпарове текстове и на крају их човек оптужи да су сарадници режима и да њихова критичка оштрица према режиму није довољна. Да су сарадници режима, не би тражили финансијску помоћ од својих читалаца. Узгред буди речено, имају јасно маркиране рубрике Наши аутори и Преносимо.

Новом Стандарду Мило Ломпар је замерио гостовање Ћирјаковића, а Стању ствари текст Светислава Пушоњића Политичке саблазни долазе и здесна. [12] Бивши Ломпаров студент изразио је своје сумње због подршке иницијативи Народне странке одржавању референдума о Космету. Човек је крајње пристојно и добронамерно, што се не може рећи за Ћирјаковићеве критике Ломпарових ставова, образложио зашто мисли да је тај Ломпаров потез погрешан. И то је било довољно да Мило Ломпар прогласи да Стање ствари води кампању против њега и да нема антирежимску оштрицу. А антирежимску оштрицу, односно њен принцип или вододелницу, одређује нико други до Мило Ломпар - Вучић или студенти?! Стање ствари је објављивало текстове у којима шири Ломпарове идеје и дословно га “канонизује” као учитеља непристајања и постојаности, интелектуалца као чувара предања. А те текстове су писали они са којима он данас води прави мали рат око тога јесу ли на прави начин супротставили режиму. [13] Председника Вучића јесте опила моћ, али је богами и Мила Ломпара опила велика надменост и гордост.

И да завршим овај сегмент приче. Много више разлога за своје акције и реакције, које не оправдавам, али могу да их разумем, имају Зоран Ћирјаковић, Александар Вујовић (Нови Стандард) или Александар Лазић (Стање ствари), него Мило Ломпар. Њихов друштвени положај је неупоредиво тежи од Ломпаровог, па су и могућности да греше или праве компромисне потезе веће. Али не мислим да било ко од њих због својих објава или ставова ради за режим и да од тог рада има неке бенефите.

Лични однос са неким медијем треба раздвојити од јавног односа и објективног стања. Од три наведена медија, објављивао сам текстове у два. Имам пет шест адреса на које шаљем текст који напишем, па ко хоће да објави нека објави. Уредник једног од ових медија ми је написао - ви већ пишете за други портал, објавите текст тамо, немојте ми више слати текстове?! Уредник другог портала, на коме никада нисам објављивао, није ме ни удостојио одговора када сам посало кратки CV и питао могу ли да објавим текст. Нисам престао да читам и препоручујем наведене медије ни након овог личног искуства, јер они објективно раде добар посао. Да ли имају свој стил, начин, преференције или чак и интерес да промовишу одређени наратив, наравно да имају, због чега би то било спорно.

III

Мој лични став је да је учествовање професора Ломпара на трибинама ПроГласа добар потез, јер је евидентно да ниједна опозиција (грађанска и национална) није у стању сама да угрози власт садашње позиције. Са обе стране, потребни су људи који ће моћи да разговарају са супротном страном и да данас сутра буду медијатори између политичких субјеката. У том смислу, уз сву критику на његов рачун, мора се признати Милошу Јовановићу да је пред прошле изборе, иако је минирао уједињење националне опозиције, инсистирао на остављању могућности за сарадњу опозиције у Београду. Ломпар је говорио на две трибине ПроГласа, у Лучанима и Крагујевцу. И колико сам успео из медијских натписа да схватим, није тамо рекао ништа проблематично - идеолошки можемо бити различити, али нам свима требају јаке институције, праведни демократски избори и независтан правни систем.

Није спорно учествовање на трибинама ПроГласа, већ казах да је то пожељно, али спорно је прогласити тај начин за једини исправан и једини могући

Није спорно учествовање на трибинама ПроГласа, већ казах да је то пожељно, али спорно је прогласити тај начин за једини исправан и једини могући.

Друго питање које овде желим тематизовати, јесте Ломпаров интервју подгоричкој Побједи, објављен 20.01.2025. године. [14] Лист Побједа јесте антисрпски медиј, такву репутацију изградио је у време док му је уредник био Драшко Ђурановић. Данас је у тој новини други уредник, политика је много блажа, неутралнија, али се та антисрпска арома одржала. Свима који прате друштвено-политичку ситуацију у Црној Гори, познато је чему служи Побједа. Она је ту да ублажи и у прихватљиву форму уобличи екстремно антисрпско црногорство (које аутор овог текста зове титогорством) које се пропагира у медијима какви су АнтенаМ, Аналитика, АктуелноМЕ, CDM. Ја лично немам ништа против да се људи кова Мила Ломпара појављују у било ком медију, јер такви људи су довољно утемељени и остварени толико да их нико не може поткупити и завести да причају против својих уверења. Али разумем бојазан неких људи када чују да је Ломпар дао интервју Побједи.

У наведеном интервјуу мало тога што је Ломпар рекао је спорно у садржинском смислу, али две ствари су индикативне. Прво, интервју који је вођен да читаоце у ЦГ информише о ситуацији у Србији и о односима Србије и Црне Горе, претворио се у интервјуу о Милу Ломпару. Цео интервју је “ја па ја и опет ја”, нападају ме и вређају са свих страна. Друго, Побједу чита велики број људи који мрзи Србију и српски народ, њима је сасвим свеједно да ли је на челу Србије Вучић или Ломпар. Они навијају за пад Вучића зато што желе да српски утицај у Црној Гори буде слабији и минималан. Они желе слабу Србију, а Ломпар је у свом интервјуу причао само о слабој Србији и угроженом самом себи. Због тога њима мало значи Ломпарово правдање у смислу да његова политика културног интегрализма не представља територијалне аспирације, да је прошлост део културног идентитета једнога народа и сл. Они уживају у поделама у србијанском друштву, а у овом интервјуу је то готово једина тема. Слаба Србија, јака Југославија - то је била доминантна политика Титових комуниста. Титогорски део читалаштва Побједе, а таквих је 90%, би рекао - што је слабија Србија, то је јача Титогора, односно Црна Гора антисрпске оријентације.

IV

Због контекста и погодног момента, пренели смо у делу II реакцију Мила Ломпара на преношење његовог текста Српска режимска интелигенција од стране портала НСПМ, а овде ћемо наставити са анализом те реакције. Ломпар је тражио да се текст уклони са портала НСПМ, а уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић се извињава аутору и читаоцима на пропусту, текст је предуг и слојевит, објавили су га на препоруку једног сарадника и превидели су напомену да га није дозвољено објавити без одобрења. Да сам ја уредник НСПМ, не бих се извињавао Милу Ломпару јер је објава тог текста јавни и национални интерес у садашњим политичким приликама. Чак и да су видели напомену, чак и да нису добили одобрење, требали су да објаве текст, по цену да плате казну. Зашто? Зато што је то битан, најбитнији процес у српском друштву тренутно, битан подједнако као студентска побуна. А Мило Ломпар направио блог “пре месец дана”, на коме има пет објава, за који “нико не зна” и очекује да ми национално свесни грађани знамо да постоји и читамо његов блог да бисмо сазнали његово становиште. Тражио је да се текст уклони, а онда закључио да “га редакција оставља, да би обезбедила нове нападе” на њега, кoје су затим писали Копривица, Вулетић, Ковић итд. Да није тужно било би смешно. Ја имам блог и Твитер налог, па се питам шта ће Милу Ломпару блог. Човеку који је објавио толико књига и који може да објави свој коментар/колумну у било ком дневнику/недељнику/порталу не треба блог да би се његов глас чуо. Није НСПМ оставио текст да би обезбедио нападе на Мила Ломпара, него да би се развила дискусија и дијалог око суштинске ствари, око статуса и наступа националног дела опозиције на будућим изборима. Уосталом, шта би променило и да је текст макнут са портала НСПМ, сви људи који су реаговали на текст би на Ломпаровом блогу прочитали текст и одговорили на неком од портала где иначе објављују.   

На прво читање Ломпаровог текста, нисам знао да је ситуација тако озбиљна. Прочитавши реакцију Часлава Копривице [15], па Владимира Вулетића [16], видим да се нешо комеша и тек након читања Ковићевог текста, схватим да је “враг однео шалу”. [17] У наставку ћу се фокусирати, углавном кроз цитате, на тај Ковићев текст, зато што је он други део “изношења прљавог веша” српске националне елите (појединци, покрети, партије, удружења). Наслушао сам се и начитао свега и свачега, али овај текст и текст Мила Ломпара Режимска интелигенција није могуће другачије оквалификовати него као “изношење прљавог веша”. На сличан начин као што нисам улазио у детаље Ломпаровог текста, нећу то ни овде радити, јер је то сувишно и беспотребно.

На сличан начин као што Ломпар користи студију Славни самозванци као теоријску потку за своје тезе, Милош Ковић користи дело Фама: Историја гласина да утемељи своје закључке. Оговарања могу да постану гласине, а гласине се брзо шире и могу постати чињенице “у главама лаковерних, нарочито у тренуцима друштвеног врења и узбуна.” Када сте јавна личност, о вама почиње да се прича свашта, јер непријатељи почињу да шире лажи и гласине. Народски преведена ова научна теза гласи - где има дима, има и ватре. У постмодерном свету, народне изреке добијају другачије значење. Ту може да дими, а да нема ватре.

Оно што ми је било битно код националних интелектуалаца - Ломпара, Антонића, Ковића, Владе Дмитријевића и сличиних, јесте то што су били ван малограђанских оговарања и олајавања, ко је с ким, ко ради за кога, ко кога уцењује и слично. Овим текстовима су двојица највећих српских интелектуалаца показали да нису дорасли овом епитету. И спустили су ме на земљу

Знао сам да нападају Ковића, да се о њему прича да је сарадник УДБА-е. Сходно горе наведеном, свестан сам да неко шири те приче, али да их без доказа не треба прихватати. Читао сам његову књигу Завети и слушао више емисија у којима говори о историји, геополитици, савременим процесима и догађајима тумаченим очима историчара, патриоте и родољуба. Оно што ми је било битно код националних интелектуалаца - Ломпара, Антонића, Ковића, Владе Дмитријевића и сличиних, јесте то што су били ван малограђанских оговарања и олајавања, ко је с ким, ко ради за кога, ко кога уцењује и слично. Овим текстовима су двојица највећих српских интелектуалаца показали да нису дорасли овом епитету. И спустили су ме на земљу.

Ковић у првом делу текста делује некако помирљиво - Ломпар претерује, али хајде да ја зауздам злу крв, рећи ћу му да спусти лопту, али нећу даљи раздор. И таман кад сам помислио да ће у том тону завршити, почиње “журка”. Човек је у својој души нагомилао толико јада и чемера да ја ни након два читања нисам успео да процесуирам који људи га нападају и због чега. Он је добар историчар, и као такав је прецизно изложио читаву мини историју напада на себе. 

“Ломпар је коначно јавно изнео оптужбе на мој рачун, исте оне које већ годинама систематски понављају његови пријатељи. Пошто је штета по општу ствар већ учињена, више нема разлога да ћутим. Морам да браним Покрет, чији сам председник, али и истину. При томе, за разлику од Ломпара, настојаћу да, без сувишних страсти, посведочим само о чињеницама које лично, из прве руке познајем. Има много сведока који ће оно што ћу овде рећи моћи да потврде. Када будем износио претпоставке, то ћу изричито наглашавати.”

Није реч о обичној свађи. Дужина текстова Ломпара и Ковића сведочи о предумишљају, о томе да се сукоб годинама таложио, да се у њиховим душама рађала теорија о нападу на њихова величанства велике интелектуалце, да им је то хранило его...Да не будем моралиста, ја бих можда у њиховој кожи био и гори, али ми се ово нимало не свиђа. Од стања шока дошао сам до каквог таквог душевног мира. Нека нам је на здравље и на спасење ова свађа.

“Заиста, тачно од тада, четири и по године трају јавни напади, систематска кампања пријатеља Мила Ломпара (Дејана Мировића, Млађана Ђорђевића, Драгане Трифковић, Небојше Вукановића и других) против мене. Био је довољан само један Ломпаров миг да то престане, али то се није догодило. Уместо тога, сам Ломпар се годинама, по институтима, кабинетима, кафанама и славама, бави ширењем гласина о мојим тобожњим везама са Александром Вучићем. Зашто то раде? На то питање вратићу се на крају овог текста. У сваком случају данас су се, пошто је Ломпар објавио своје политичке амбиције, и пошто сам се усудио да критикујем његове ставове, напади његових пријатеља на мене, по друштвеним мрежама, утростручили.”

Немам шта да додам на ову болест историјског мазохизма. Што сте ћутали, господине Ковићу, што се нисте бранили свих ових година? Или се повукли из јавности ако вам је било превише.

“Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева су, међутим, повели нову јавну кампању, која је на страницама сајта НСПМ потрајала нешто дуже од месец дана.” Ковић у осветничком расположењу и зловољи машта и домишља, али ипак не оптужује НСПМ да је водио кампању против њега као Ломпар.

“Ђорђевић, за кога се не зна да ли је ишта студирао, Мировић, политичар са запослењем на Правном факултету у Косовској Митровици (са Српским гласом он се враћа у политику), и Драгана Трифковић, по занимању инжењерка хортикултуре, неретко тврде да нисам имао услове за избор у звање редовног професора на Универзитету у Београду и да ми је у томе у помоћ притекао режим Александра Вучића. Изгледа да такве гласине шири и сам Ломпар. Да сам он, сада бих тврдио да су Ломпар и пријатељи све време у дослуху са Николом Самарџићем, Дубравком Стојановић, Радошем Љушићем и осталима, који су ме у то време (2021-2022) избацивали са посла, тужили суду за повреду части и угледа и, у медијима Јунајтед медија групе и монтенегринским медијима, такође тврдили да нисам имао услове за избор у звање.”

“О режимским нападима, фамозном Народном непријатељу, о расходованом Идолу Небојши Крстићу, емисијама Миломира Марића и сличном, не бих да трошим речи, јер то овде није тема. Није, међутим, лако бити на брисаном простору и трпети паљбу са две стране, од режима и од „опозиције“. Критике својих неистомишљеника, јавних личности које, после свега, и данас исповедају веру у САД, ЕУ и политички Запад, прихватам као нешто сасвим природно. Али, где да сместим свог (бившег?) пријатеља Јову Бакића, који ваљда понесен револуционарном еуфоријом, у једном интервјуу рече да сам „1944. отишао у четнике“, желећи ваљда да каже да сам прешао у Вучићев табор, као у некакву поражену војску. Било би лепо да Јово за овакву тврдњу ипак изнесе неки доказ. Осим тога, верујем да су четници који су стрељани и клани 1944. (надам се да ми Јово не намењује такву судбину), нанели мање зла српском народу од титоистичких победника над „великосрпском буржоазијом“ на чијој страни су, како изгледа, Јовове симпатије.”

Могу да разумем да улазак у јавност подразумева изложеност нападима и излазак из комфора анонимности, али спуштати се на овај свађалачки ниво у јавности значи губитак ауторитета и достојанства. Полемика је размена аргумената, али ово је далеко од полемике

Овде ћу стати. Мука ми је од трећег читања Ковићевог текста. Сви смо понекад били у оваком оговарачком расположењу, па и у некој депресивној душевној атмосфери - сви ме мрзе и нападају. Али да се два највећа српска интелектуалца овако заваде, па да морамо читати овакво застиђе, то не могу да појмим. Ако сте се унередили, господо интелектуалци, напијте се, побијте се у кафани, закажите двобој, решите то на неки људски начин. Не морамо сви да знамо и читамо ваш прљави веш. Дичите се традицијом и некаквим вредностима, а живите у информерском и ријалити свету. Могу да разумем да улазак у јавност подразумева изложеност нападима и излазак из комфора анонимности, али спуштати се на овај свађалачки ниво у јавности значи губитак ауторитета и достојанства. Полемика је размена аргумената, али ово је далеко од полемике.

Пре него што завршим, преносим речи једног коментатора на сајту Стање ствари, који је слично као и ја доживео сукоб на десници [18]:

“Неспособници и свађалице, погледајте у стиду: несвршени студенти оборише владу, а ви – са својим академским звањима, књигама, теоретским образложењима, језичким бравурама – само дижете прашину свога сасушеног блата у коме се блажено копрцате деценијама, траћећи снагу, вољу и веру нас малих Срба које тако успешно замајавате.”

Ми који смо студирали филозофију, често се позивамо на Аристотелову реченицу “Драг ми је Платон, али ми је истина дража”. Невоља постмодерног света састоји се у томе што је истина толико разуђена и компликована, да људи помисле или да је уопште нема или одустану од потраге за њом. Све претходно написано је упрошћени опис једног процеса који се састоји у борби, како политичких субјеката, тако и интелектуалне елите, да “ставе шапу” на национални део бирачког тела у Републици Србији. Нема у овом сукобу невиних, нити апсолутно кривих. Нисам га ни писао да бих ловио кривца, него да покушам да се снађем у ујдурми која се десила. Најгоре је сврставати се на нечију страну, то је аналогно питању волиш ли више једно или друго дете. И као што баба кад не може да смири унучад која се свађају, плачу, бију и руже, “дигне руке” од разговора, каже “очи повадили дабогда” и крене да тражи прут, тако и ја дижем руке од приче о смиривању сукоба и страсти. Свађајте се што више можете, јер је и то начин да се свачији трагови покажу. Први пут сам политички сазрео 1999. Ово је моје друго политичко сазревање.

Аутор је филозоф

Извори:

[1] https://tinyurl.com/2bp2ncg6

[2] https://tinyurl.com/27da59wj

[3] https://proglas.co.rs/inicijatori/

[4] https://tinyurl.com/22brnaca

[5] https://tinyurl.com/273dtzcd

[6] https://tinyurl.com/2y6ocve7

[7] https://tinyurl.com/2cjafwng

[8] https://vreme.com/komentar/obracun-u-suterenu/

[9] https://tinyurl.com/29h3xs6x

[10] https://milolompar.com/rezimska-inteligencija/

[11] https://tinyurl.com/23ol7d7k

[12] https://tinyurl.com/2afqxkss

[13] https://tinyurl.com/yy32wdqo

[14] https://tinyurl.com/2ah47hsc

[15] https://tinyurl.com/28nx3nqc

[16] https://tinyurl.com/2clzy88r

[17] https://tinyurl.com/24e9ny45

[18] https://tinyurl.com/2y993p3d