Одговор Драгани Трифковић – Србија није Сирија, а Вучић није Милошевић

Како се приближава међународни самит о Косову и Метохији који треба да се одржи у Паризу под окриљем ЕУ крајем текуђе године током и где Брисел има намеру да од Београда и Приштине затражи нормализацију билатериалних односа, страсти учесника се све више усијавају. И то се не тиче само председника Француске Емануела Макрона и федералног канцелара Немачке Ангеле Меркел, чак не и Хашима Тачија који је често изложен критици екстремене косовске опозиције, већ и председника Србије Александра Вучића који се и без тога већ неколико година налази под жестоким пресингом САД и ЕУ, а од недавно суоченог са повећаним таласом критике у властитој земљи.

Против фигуре српског лидера и свих оних који су се “усудили” да га подрже или који имају просто објективно спознавање оног што се дешава на Балкану иступиле су не само безусловно прозападне и пронатовске струје у Србији, већ и представници тзв. “проруске опозиције” која, по свему судећи, све више губи осећај за реалност.

Александру Вучићу се спочитава дуги списак “кривице” на штету “истинских” национално-државних интереса Србије, разуме се, онако како га “проруска” опозиција разуме. (ову реч пишемо под наводницима, суштински схватајући да није реч ни о каквој проруској опозицији). Овде је наводно и одбијање да учествује у реализацији пројекта опремања гасовода Турски ток преко Балкана и страх да се руско-српски Хуманитарни центар у Нишу претвори у праву руску војну базу по моделу сиријског Хмејмима и припрема да се “преда” Косово (које се већ 20 година фактички налази ван било какве реалне контроле Београда) и наставак дијалога са САД и ЕУ и одбијање да се до краја реализују пројекти са Москвом и тсл.

А као антитеза Вучићу наводе се његови претходници који су наводно далеко више урадили по питању јачања руско-српске сарадње укључујући и заиста тако важну област као што је енергетика.

Уважени српски политиколог Драгана Трифковић није се уздржала од сличних поређења, оптужујући Александра Вучића на страницама београдског издања Нова српска политичка мисао за “лажно русофилство” и изражавајући сумњу у “научни потенцијал” угледног руског експерта за Балкан Никите Бондарјева који оспорава овакве тезе.

Разуме се да нико и нема намеру да актуелног српског председника прогласи за апсолутно проруског политичара. А ево и једног несрећног сплета околности- у богатој српској историји тешко да се може наћи бар један велики државник који је водио искључиво проруску политику. Геополитичке интриге, лажна обећања, “извлачење” финансијске и војне помоћи и политичке подршке, игра на противречностима великих сила која је понекад доводила балкански регион и целу Европу на границу рата (1914. године ова граница је пређена) - свега тога је у Србији (као и код њених суседа на Балкану) било у изобиљу, почев од XVIII века и коначно са епохом изварнредног политичког манипулатора Слободана Милошевића. И само је Александар Вучић, у том контексту, онај који без обзира на невиђен притисак Запада да уведе антируске сакнкције, који посећује Москву у дане који су свети за Русе и слави годишњицу Велике Победе, и зато заслужује искрено поштовање.

Госпођа Трифковић је сасвим разумљиво поносна на споразуме о сарадњи Русије и Србије у енергетици који је потписан пре једне деценије. Истина, они су постали прекретница у развоју билатералне сарадње наших држава, али, објективно њихов основни циљ био је да се српски монополиста и губиташ НИС спасе од сигурног банкротства. А представљати очајну молбу Москви за финансијском помоћи као израз русофилства тадашњих српских власти, није сасвим “научни” приступ. То би било исто као да се сама Драгана Трифковић обратила за кредит некој банци и након тога се прогласила за искреног поборника интереса те исте банке.

Експерт "Нове српске политичке мисли" са лукавим осмехом заобилази и други, не тако безначајан, моменат. Пре десет година када се, како она мисли, десило нешто судбононо и када је потписан споразум о нафти и гасу, сама ситуација у свету била је мало другачија: без санкционих и трговинских ратова, русофобске хистерије у ЕУ и фактичке парализе међународних структура. За многе Европљане Русија је данас постала, на жалост, “токсична”, а у невиђено тешким условима по земљу српског председника, његова способност да изнађе могућност да сарађује са Москвом на сталној основи (укључујући и изјаве да је спреман да до краја октобра потпише споразум о слободној трговини са Евроазијском економском унијом), заслужује уважавање, без обзира што се воде паралелни преговори Београда и Брисела, па чак и сексуалну оријентацију српске премијерке Ане Брнабић која не да мира српским радикалима.

Није згорег подсетити поштовану Драгану Трифковић да поред Александра Вучића постоје и други харизматични политичари који, када су дошли на власт, одмах су заборављали на своју верност и уверавања о сарадњи са Русијом и проклињања на рачун антируских санкција. Један од њих је за многе у Србији толико омиљени Грк Алексис Ципрас који је уз пратњу антибриселских денунцијантских мелодија постао премијер и довео односе са Русијом до дипломатског скандала. И многим његовим колегама из држава Централне и Источне Европе се некако не жури да искористе право гласа и вета у ЕУ како би реализовали своје некадашње изјаве о подршци Русији.

У том контексту председник Вучић је заиста остао доследан у реализацији своје многовекторске политике и кључни партнер Русије на Балкану. Да ли може више да учини за Русију? У условима изузетно уског геополитичког простора за маневар његове земље, намеће се негативан одговор. Додајмо томе да српски председник мора да изражава интересе свих грађана Србије, а тамо русофилска расположења нипошто нису једина. То посебно показују сасвим скромни изборни резултати Двери и других партија и покрета који иступају са проруским паролама.

Међутим, Драгана Трифковић и њени истомишљеници као главни грех Александра Вучића сматрају наводно припремљену издају “српског Косова”. То што Косово де факто поодавно није српско не ремети критичаре председника, али и оне који редовно посећују српски део Косовске Митровице и говоре на “српском” Приштинском универзитету, који тамо ради. Истина, обични Срби још увек могу да посећују север Косова. Али, за српске политичаре и функционере већ почињу озбиљни проблеми.

Па за какво “српско Косово” онда агитују Вучићеви критичари? Да ли ће они тајно да замене заштиту самих косовских Срба који, почев од краја `80-тих редовно бивају таоци политичких препуцавања у Београду на гласне државне пароле? План разграничења Косва који Александар Вучић нуди да се потпише уз међународне гаранције, омогућиће Србији да поврати реалну контролу над деловима које насељавају Срби у дубини територије Косова, да се успостави хуманитарна помоћ и финансијско-економски допринос косовским Србима уз међународне гаранције и да се заједно са Приштином и другим балканским престоницама приступи реализацији регионалних пројеката. Русија је потпуно у стању да у том случају активније учествује у обнови балканске инфраструктуре и да се томе прикључе потенцијали Косова.

Очигледно је да, у датим околностима једино могућег и разумног курса, Драгана Трифковић као алтернативу види слање српских тенкова на Косово уз подршку руских ваздушно-космичких снага. Али, Србија није Сирија. И то је, што би се рекло, научна чињеница. Нису ни Александар Вучић, ни Русија косовску кризу довели до тренутног стадијума у коме само остаје да се спасавају остаци српског присуства у покрајини.

Потпредседник владе и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић на све начине покушава да истакне да одлука његове земље да закључи споразум са ЕАЕУ има искључиво економских карактер: “То није политика, већ трговина”. Очигледно је да су трговинско-економска питања и просто здрав разум досадна и “исувише научна” материја за експанзивну Драгану Трифковић и друге узавреле критичаре председника Александра Вучића. Међутим, тешко да то сме да буде повод да се нападају они који другачије од њих мисле, али и они који својим реалним и научно-публицистичким активностима дају већи допринос у развоју руско-српских односа од политичара и стручњака који обећавају неутемељене и одвојене од реалности “куле и градове” и фактички земљу гурају у нову изолацију.

(Аутор је виши научни сарадник Института за славистику РАН и главни уредник часописа Питања историје)

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА: Госпођа Драгана Трифковић није „експерт Нове српске политичке мисли“, већ аутор чије текстове релативно често објављујемо – као уосталом и овај текст господина Искандерова. И то ћемо, верујемо, чинити и убудуће