Полемике

„Српска левица“ и национализам - шест одговора Ћирјаковићу и Калику

Штампа
Александар Матковић   
понедељак, 17. јун 2019.

Овај текст представља одговор на текстове двојице професора – Зорана Ћирјаковића и Мариа Калика. 05. априла 2019., Зоран Ћирјаковић је објавио текст „Шта мора разумети српска левица?“ са главном тезом да ће „левица у Србији“ имати „веће шансе“ уколико „Што више буде српска и што више буде уважавала православље, као духовну и животну снагу народа“. 18. априла, Марио Калик је објавио одговор на Ћирјаковићев текст, под називом „Одговор Зорану Ћирјаковићу – једини избор левице су социјализам и патриотизам“ где се једина „алтернатива“ у погледу националног и државног питања, како аутор каже, налази „не у национализму, звао се он ’левичарски’ или ’социјалистички’, већ у патриотизму.“ Тиме се национализам опет провлачи као једина идеолошка опција за левицу, а криви се њено наводно слепило на државу и нацију. Намера овог текста је да истакне празнине и контрадикције у Ћирјаковићевој и Каликовој аргументацији, као и политичке проблеме које њихове тактике стварају.  Ово је битно пошто та дебата није изоловани случај на левици, већ представља део читаве једне тенденције у друштвеним наукама која има своје историјске претходнике (бивши праксисовци попут Михајло Марковића и његове подршке Милошевићу, нпр.[1], те увелико познати интелектуалци попут Добрице Ћосића, али и неких данашњих професора београдског Универзитета), али и савремене адвокате. Каликови и Ћирјаковићеви аргументи у том смислу нису нови, али пружају добру основу да се отворено и систематизовано контрира таквим струјама кроз њихову дебату.

То ће се овде урадити кроз 6 тачака:

Ад. 1: Патриотизам вс национализам. Овако Марио Калик закључује своју критику Ћирјаковића: „Битне разлике између ова два појма и друштвено-историјске праксе нису свесни а(нти)национални „левичари“, али по свој прилици, ни Ћирјаковић. И једни и други изједначавају национализам и патриотизам, једино што их први гледају као нешто негативно, а Ћирјаковић као позитивно. […] је у томе што патриота примарно заступа и брани државу (отаџбину) у којој је рођен, пре свега од спољашњих агресора и окупатора, и њихових унутрашњих помагача, док националиста примарно заступа и брани свој етнос (нацију).“. Међутим, без обзира на ову шминку и све нијансе, Калик са Ћирјаковићем дели исти приступ. Поред тога што подмеће Ћирјаковићу етницизам, е да би оправдао свој „мирољубиви“ патриотизам, он понавља апсолутно исту логику која спопада и Ћирјаковића. За обојицу је нација спас и уточиште последње и „праве“ опозиције великом светском анти-српству којег спомињу обојица. Разлика међу њима је у нијансама – нијансама национализма: или Каликов „патриотизам“ или Ћирјаковићев „етно-национализам“.

Ово су, изгледа, решења за левицу. Дошло је време да, изгледа, сви напокон предахнемо и одморимо, и то не само срби (Калик је ту мало благонаклонији од Ћирјаковића) већ и све мањине (које би у Ћирјаковићевом свету дуговале захвалност Калику). Проблеми ће нестати и све ће бити у реду, али само ако изговориш „патриотизам!“ – те магичне речи решавају све: тиме се спиру сви греси етницизма и све мањине и већине се уједињују у једну општу љубав према држави. Зато је време да се одморимо и опустимо, јер се овај ауторски двојац потрудио и нашао решење за толике проблеме левице: једини задатак левице да свакога научи да „воли“ своју нацију, а да не „мрзи“ остале: са таквом шминком Калик „исправља“ Ћирјаковићеву левицу која би да следи и десницу и српску државу уз сву припадајућу јој бирократију, као да је њој баш стало до тога да ли је неко воли „патриотистички“ или је воли на „националистички“ начин. Као да нација није служила и не служи том истом „империјализму“ којег обојица аутора истовремено нападају! Као да држава има само идеолошку функцију каквом је они замишљају. Као да држава не постоји материјално и као да национална држава никада није играла улогу у светској економији. Примера ради, уводећи разлике у ценама рада широм света и обезбеђујући услове за транснационални проток капитала – тзв. „стране инвестиције“ или аутсорсовање производње. Као да се одатле већ не могу извести толики проблеми са имигрантима и мањинама који ремете управо ту функцију и као да је све то само идеолошки проблем који се једним потезом Ћирјаковићеве мисаоне „оштрице“ може одвојити од властите егзистенције – и тако (уз Каликову „бритку“ критику) употребити баш у оном смислу у којем то ова двојица аутора желе. Такве апстракције, на сву срећу, постоје само у њиховим главама.

Ад. 2. Национализам и неолиберализам. У стварности, њима измиче економска функција национализма, а због тога поготово и данашњи спој национализма и неолиберализма (који кроз историјски ревизионизам – уставом загарантован, притом – гледа да се укотви у пост-југословенској држави и тиме оправда привредне политике које су изграђене на разарању некадашњих друштвених структура). Радничко самоуправљање је било њихова прва жртва, а по тој линији се нападају радници и данас: погледајте само данашње вапаје и „патриотске“ захтеве министара радницима да прихвате ниже цене рада из „љубави према Србији“ и сличне тактике власти које су штрајкови радника 2017. апсолутно заобишли. Вредно је сетити се ове епизоде: те године је протествовало више десетина хиљада радника и дословно није било никакве реакције на покушај „националног“ умиравања. Док су италијански синдикати ЦГИЛ и ФИОМ, иначе у дугогодишњем клинчу с менаџерима Фијата, слали писма подршке крагујевачким радницима, српски министри су испрва константно медијски нападали штрајкаче. Премијерка Ана Брнабић непрестано је понављала да Србија сваки дан губи на БДП-у због штрајка колико и на извозу (иначе нетачно, с обзиром на то да профит не иде Републици Србији него Фијату), призивала скривене политичке силе иза штрајкача и, уз министра привреде Горана Кнежевића, упозоравала да ће се производња преселити у Пољску. Министар рада Зоран Ђорђевић остаће упамћен по искреној и емотивној молби запосленима у Фијату да „покажу мало љубави према Србији у својим захтевима“[2]. Овај исти аргумент понављају и Ћирјаковић и Калик: као да одјекују све што сиротом министру привреде није успело: „амор Сербиа“ им је изгледа једини принцип који се представља као једино решење за све проблеме икада.

Међутим, ово није само проблематично у контексту данашњице. Двоструки аршини патриотске “љубави према Србији” су одавно познате, као и чињеница да се национализам претвара у анти-раднички сентимент, оног момента када радници сами преузму своје судбине у руке и организују се против државне политике. То се десило још осамдесетих, за време радничких штрајкова против распада Југославије. Тако се од 1980. (када је штрајковало 13504 радника у 205 штрајкова широм Југославије) њихов број се све више и више повећава, све до пред сам почетак распада државе (када је штрајковало 288676 радника  у 1685 штрајкова 1987., и на том интензитету је остао[3]). Уколико се уклони диспропорционална медијска пажња и фокусира на захтеве, добија се занимљива слика тадашњег радничког покрета: „етно-нацоиналистички“ захтеви самих радника (позитивини или негативни) помињу се укупно у тек у 17 извештаја; незапосленост у свега 3; захтеви који се тичу конфликта са директорима и менаџерима – 998; захтеви који се тичу стандарда живота – 580, а захтеви који се тичу цене рада – 1461[4]. Ово се не помиње ни код либералне левице ни код националистичке деснице, јер им крши наратив. Зато се то не помиње ни код наших „познаваоца народа“: пошто им је национализам радништва главни наратив („отишли су на Газиместан као радници, а вратили се као Срби“, како гласи чувени мит), свако историјско дешавање које се не поклапа са тиме се изоставља или „заборавља“ – како данас тако и раније. То се чак представља као и примарни узрок распада Југославије. Горан Мусић је то лепо сумирао када каже да мит о национализму одговара уједно и либералима и националистима: „Наводна лакоћа којом националисти долазе на власт у свим републикама јесте мит који у животу одржавају како националистичке тако и либералне политичке струје. Прва, како би са себе спрала историјску кривицу приказујући себе као израз воље народа, а друга – како би очувала имиџ неукаљане, просветљене елите која друштво чува од деструктивних унутрашњих порива.“[5]

Слепа мрља обеју страна је спој неолиберализма и национализма. Примери се могу наћи свугде: иако Вучић наравно негира друштвену стварност радништва, зар он истовремено не гради слику себе као представника нације у свету пред страним инвеститорима, представник који се бори за бољи положај својих радника и који „доводи фабрике“ у своју сироту земљу? Овај спој национализма и неолиберализма је чак уписан у дуалну структуру његове странке (СНС), која је саздана на синтези про-ЕУ и про-националистичких снага и која је превазишла ранији радикалски национализам. Стога је уместо отпора глобализацији (кроз ЕУ интеграцију) само постојање СНС-а показало да се национализам и глобализација могу и те како „ужљебити“ и функционисати заједно. Надаље, том споју припада сваки историјски ревизионизам (који Србија гарантује уставом!) који уграђује националне наративе у срж пост-југословенских држава чије привредне политике су дословно изграђене на уништавању наслеђа социјализма: тако су национализми наводно „старији“ и „природнији“ од те „наднационалне творевине“, Југославије (као да је при том Краљевина за коју се четници везују била ишта „природнија“). Та друга, „натприродна“, Југославија се после оваквог идеолошког третмана национализмом олако одбацује као непотребан историјски вишак док се ова данашња „природна држава“ Србије својих Срба, баца у наручје страних инвеститора. Спој национализма и неолиберализма се ту види у свом пуном сјају, а такав сјај „нације“ не садржи пуно места за „економско оснаживање сиромашних људи, презрених маса“, како Ћирјаковић на једном другом месту описује циљеве своје левице.

Отуда овај идеолошки наратив тако и данас заборавља исту ону друштвену стварност коју је претходно историјски анатемисао, а то је стварност пропале привредне политике која спаја страни капитал са национализмом кад год националисти дођу на власт. Као да читавој маси радника није битан свој властити прогрес него већ опробана тријада православља, национализма и етатизма – односно “љубави” према држави, богу и нацији: као што се заборавља не-национални раднички отпор против распада Југославије и анти-националниотпор радништва унутар Србије, тако се заборавља и стварност неолиберализма и онда када се такав отпор уништава срозавањем стандарда радне снаге у име нације. Науспрот таквој стварности, Калик и Ћирјаковић опраштају изворима такве идеологије и кривицу сваљују на раднике. “Масе су то желеле”, могло би се рећи? Они зато скрећу питање са државног национал-неолиберализма и његових двоструких аршина те проблем пребацују на „идентитет“ радника, док за извор таквих идеологија не питају. Зато Калик и Ћирјаковић не начињу питање неолиберлаизма и национализма јер до тог споја не могу ни доћи. У томе их спречава искривљена слика саме идеологије национализма коју поједностављују: јер до такве слике долазе стратегијом према којој је идеологија је све што постоји, а функције државе им се губе из вида. Тако на место друштвене критике добијамо идеолошки детерминизам у којем обојица истрајавају заједно.

Ад. 3. Популизам и либерализам. Овај идеолошки детерминизам је стратегија која није нимало страна ауторима који подржавају популизам: то долази пре свега од идеје да идеологеми имају своју „самосталност“ те да су раздвојени од властитог класног порекла. Тако, рецимо „популистичка страгегија“ почиње од захтева самих „субјеката“ и „институција“ којима се постављају – то су две почетне тачке код „пост-марксизма“ Ернеста Лаклауа[6]. Те му почетне тачке служе да би наводно разбио економски детерминизам марксизма и „редуктивни“ фокус на класну борбу. Тиме би наводно Лаклау да „превазиђе ограничења“ марксизма, око чега су водиле жестоке дебате. Међутим, проблем са таквим становиштем је што некадашњи „економски детерминизам“ замењује идеолошким детерминизмом јер претпоставља да су идеологеми „самостални“ и да се могу искључиво извести кроз захтева самих „субјеката“, као да је идеологија нематеријална. То је услов идеје да ће постојати нешто попут „празног означитеља“: као да не постоје апсолутне везе између одређених идеологема и одређених економских класа – радна етика у протестантизму при развоју капитализма у Немачкој је познат и често дебатован случај; слично је и са идеологијом народне и фабричке заједнице код немачких нациста, коју је сама индустрија потурала да би везала раднике за предузећа током Велике депресије. Црква и држава засигурно нису успутно и баш случајно увек имале елементе пасивизације отпора становништва, а на крају се можемо сетити и поменутог таласа радничких штрајкова 2017., где је држава опет реаговала позивом на љубав према Србији.

Ово су само најчешћи примери од много других случајева, али се исто може проширити да би се вратили у игру они елементи које Калик и Ћирјаковић изостављају: јер, није ли ту исту љубав и патриозирам користио један одређен друштвени слој који је укључивао интелектуалце (САНУ, Ћосић, Шешељ, Михајло Костић и економисти који су говорили о „српској“ незапослености, итд.), паравојне формације (Аркан), државну управу и стране бивше четнике који су дошли у помоћ при рушењу Југославије? Да ли је случајност што се у Србији нагласак на предузетништво и тржиште „поклопило“ са реформама синдикалних, образовних, здравствених, школских и финансијских инфраструктура и нису ли се томе претходно супротстављали раднички штрајкови осамдесетих? То се наводно заборавља и искључује – или их се бар не сећа управо онај део левице који има највише проблема са тим елементима, а то је онај који би да исконструише некакав „природни“ национализам односно патриотизам. Због тога што се фокусира само на националистичку идеологију док изоставља њене изворе, овакав начин размишљања напросто заборавља историју и „памти“ је селективно. Због тога ће повезаност идеологије са привредом  увек рећи више о национализму и патриотизму него интелектуалне спекулације о некаквој „природи радника“.

Међутим, постоји и један дубљи проблем у природи самог популизма који се заговара у овој дебати, а то је његова сврха. То је нешто што би требало вратити у игру. Тако, према Шантал Муф, одбацивање десничарских захтева а приори значи одбацивати могућност политике и одустати од враћања некаквог демократског елемента. И обрнуто, препознати те захтеве као инхерентно демократске значи открити нужност да им се пружи прогресивна форма. Међутим код ње је сама демократија та која треба да је циљ: ту демократију сачињавају два принципа – индивидуализам и једнакост, а пошто једнакости данас „нема“ (као да ју је некада било у либералним демократијама) па је треба, врло једноставно речено, „вратити“. Зато Муф не жели да се реши либералних демократија већ да им врати демократски елемент: то што је наша левица запела да је користи против самог либерализма производи све могуће контрадикције света. Тако, чак и када је неки захтев удесно, ако је он захтев за демократијом (нпр. „посао за све Грке“) – то је захтев за демократијом и треба му дати прогресивну „форму“, јер иза тога стоји десни део „народ“ (али не и „класа” или, рецимо, савез између хулигана и високог капитала). Зато није ни чудо што Муф негира постојање фашизма – она мора да га негира јер јој је та негација потребна да би исконструисала свој демократски народ: „нису то фашисти, нигде нема фашиста“ – ни у Кемницу ни у Атини, а уместо фашизма се појављују само „демократски елементи у својој „десној“ форми[7]. Као да је ствар левице и деснице ствар форме и као да је свеједно и као да не постоји историја апсолутно класно одређених идеологема који су користили апсолутно исти друштвени слојеви већ вековима. Да ли су наратив тржишта уводили сви либерали од Лока до Фридмана, или су их уводили британски рудари? То исто питање се може поставити и у домаћем контексту: да ли икада у историји налазимо на масовну продукцију домаћих текстова о национализму од стране радника, или управо од стране интелектуалаца? Опет се друштвена стварност напросто изврће: као да су уместо цркве, класе и државе, радници сами себи створили владајуће наративе државе, тржишта и нације широм света.

Исто важи и за Србију: Вучић чини исту ствар коју су чинили Реган, Тачер или Хајек, а то је оправдавање тржишта и то га не чини никаквим гуруом популизма. Политичари и аутори попут ових наведених не само они су ипак припадали одређеној класи и нису трошили време у производњу наратива који их оправдавају буд зашто. Међутим, насупрот овоме, популистички познаваоци „праве суштине“ народа, а у духу Муф и Лаклау попут домаћих магова à ла Ћирјаковић, мисле да су „преварили систем“ кроз игру мистичног радничког идентитета (односно неких аморфних субјеката пошто класе за њих немају примат) који је свима осталим смртницима политички недостижан и недоступан. Зато уместо да објективне узроке национализма и њему сличних не случајно доминантних идеологија нападају, они у потпуности замагљују њихове изворе и кривицу пребацују дословно на све остале класе осим оних којима служе, а у томе желе да експлоатисане класе представљају боље и од левичара и од самих „радника“. Тако се овим „познаваоцима народа“ тај исти народ појављује само као пасивна маса коју треба обликовати и то управо од стране теоретичара који се намећу као „народни“ интелектуалци, интелектуалци који су умислили да познају „народ“ више и боље у односу на „ортодоксне“ левичаре, „градску децу“, итд. Притом се заборавља њихова сврха, а то је електорални успех и очување либералне демократије.

Управо је зато занимљив пример Шантал Муф: није случајно да њен „популизам“ критикује марксизам док између осталог представља дијалог са нацистичким правником Карлом Шмитом, према којем постоји унутрашња тензија између индивидуалистичке и демократске равни у либерализму и да се због тога се либерализам распада у грађански рат[8]. Одговор Муф на то је да се специфично либералне (њен нагласак) демократије могу спасити и да је могуће сачувати инхерентну тензију између индивидуализма и демократије. Другим речима, другачији „народ“ је могућ; треба само узети у обзир те „социјално“ инхерентно демократске захтеве који су само „погрешно“ артикулисани; то су све наши декласирани пријатељи и сународници и могуће је избећи грађански рат. Ово су крајње тачке њеног „популизма“: рестаурација либералних демократија и политичка реформа, док радна класа која је осигуравала ту демократију и њене прогресивне реформе бива скрајнута и то још у име некаквог властитог „народа“.

Ад. 4: Левица и империјализам. Истовремено, Ћирјаковић, а и Калик, имају апстрактан опис „левице“. Тај опис маши стварност и брка различите политичке струје док „заборавља“ све оне радове и студије који се озбиљније баве свим темама које он набраја. Отуда, без навођења, Ћирјаковић своди међусобно искључиве политичке струје на једну једину категорију – све што се аутору не свиђа: „(Нео)либерални ’левичари’ по правилу су геополитички и геоекономски прозападно оријентисани (таква оријентација у интелектуалном и културом погледу не мора сама по себи бити спорна), они су за ’европске интеграције’, односно улазак Србије у ЕУ, (брзо) признање независног Косова у овом или оном облику, а неки од њих су и за НАТО, што доводи ’левичарски’ карактер ове опције до потпуног обесмишљавања.“. Требало би навести прецизне примере за постојање овако описане политичке сорте (која је наводно веома широко распрострањена широм Србије, али то ни Калик ни Ћирјаковић на жалост не раде). Тиме су већ њихове прве дијагнозе погрешне. У стварности постоје озбиљне студије империјализма од утицаја страних компанија на производњу обуће и текстилних радница до чињенице да марксистичка левица критикује Европску Унију и њену кризу већ годинама уназад и то без потребе да се упориште нађе у национализму, већ да се истакне њихова веза у спровођењу неолибералних економских политика у Србији (овде су излистани само неки, а никако сви примери). Каликова и Ћирјаковићева дијагноза „неолибералне левице“ је погрешна и представља само један врло узак део левице, притом представљен апстрактно и без примера, иако га они узимају као главни разлог потребе за изградњом своје властите позиције. Затим је та позиција – чак и када се зађе у њене претпоставке – једнако редуктивна јер је империјализам за њу ствар НАТО-а и Европске Уније, а сви остали видови империјализма (економски, политички, културни, итд.) који су им претходили су за њу – табу. (За почетак, Косово се мора разумети кроз историју суб-империјализма Србије, од Краљевине СХС до 1999.) Погрешнија од ове грешке може бити само чињеница да Ћирјаковић и Калик иду још један корак даље и овако исконструисану дијагнозу „укорењују“ у исконструисано класно порекло целе левице. Како Калик каже, „На крају, али не најмање важно, ова мрежа, част ретким изузецима, нема никакве везе с радничком класом, нити се њоме бави и обраћа јој се. Њено класно порекло и идентитет је (ситно)буржоаски.” – као да цела левица у Србији припада београдском кругу двојке са којим Калик и Ћирјаковић очигледно полемишу што је и природно будући да је реч о двојици старијих професора са Универзитета у Београду. Тако смо дошли у ситуацију да се процењује ко је из које класе у Србији и то од стране два академска професора са Универзитета у Београду.

Ад. 5. Православље. Притом Ћирјаковић и Калик обојица мисле да је црква једна монолитна институција у којој различите струје не постоје. Зато исто тако запостављају „леве“ струје унутар саме цркве (нпр. на десетине потписника апела из различитих делова црквене хијерархије против ревизије учења о теорији еволуције у српским школама[9]) и поистовећују државну политику са црквеном политиком (против чега такође постоје критике из унутрашњости саме цркве[10]). Они се надаље не дотичу ни спољне политике цркве која исто тако зависи од њене домаће политике и подршке. Међутим, чак ни ту црква нема увек нужно на челу про-националистичке епископе (иако то не значи да они а-национални епископи заговарају ишта мање агресивне ставове када су у питању друге вере[11]). Све у свему Ћирјаковић и Калик запостављају све ове различите струје и фокусирају се искључиво на најконзервативније и најреакционарније струје саме цркве јер су управо ти елементи они који „држе линију“ националистичке политике која их занима, а струје које се противе тренутној (државно-)црквеној политици их не занимају јер им се налазе испод радара; као да је главни проблем радницима вера, а главни одговор на сиромаштво – „српски“ архимандрит и ђакон. Зато уместо и најмањег трачка прогресивности или, рецимо, саветовања сарадње са прогресивним елемнтима унутар саме цркве (то се може замислити из њихове властите позиције), они бирају да изоставе сваки вид прогресивне политике и бирају да се чак и унутар саме цркве фокусирају искључиво на крајњи екстрем деснице. Тиме понављају идеологију који већ деценијама пропагира само вођство Српске православне цркве, док се критика из унутрашњости саме цркве и њених верника заборавља.

Ад. 6. „Масовна мобилизација“. Постоје различити проблеми које су овде изведени. Међутим, ако се узме да је свака реч критике погрешна и ако се остави по страни све што је овде речено, опет остаје чињеница да неко пише савете за „ширење левице“ и то у виду „манифеста српске левице“ (а то су Калик и Ћирјаковић) у тренутку када се шири слојеви становништва већ мобилизују због социјалних питнаја и то на протестима који трају већ пет месеци. „Манифест српске левице“, поред свих проблема, апсолутно је слеп на друштвену стварност сопственог аутора. Јер, колико је једна заиста „српска левица“ потребна, ако се шири слојеви становништва већ увелико мобилизују против СНС-ове коалиције, њених политика и то баш за време погоршавања животног стандарда?

Погледајмо неке статистике. Према Републичком заводу за статистику, домаћинства у Србији званично не могу да саставе крај са крајем: „домаћинства у Србији су 2018. године имала у просеку за 747 динара веће месечне расходе од прихода“. Према истом заводу, сваки четврти стеновник Србије је у ризику од сиромаштва (испод већ ниске границе од 15 600 динара); према европској анкети о приходима и условима живота (СИЛЦ), недавно је објављено да је Србија прва по јазу између богатих и сиромашних. У појединим фирмама се жене терају да носе црвену траку током менструације, а сетимо се и вести о самоубиству 20 људи због сиромаштва, а од којих је једно управо самоубиство радника „Гоше“ Драгана Младеновића које је обележило председничку кампању пре неколико година и које су Двери покушале да капитализују својим предизборним спотом. Да ли су ово проблеми настали из „неолибералне левице“ (како Ћирјаковић мисли) или можда зато што се уништавала сва иоле прогресивна инфраструктура коју ниједан популист није успео да поправи и зато што десница има већ створену државну инфраструктуру иза себе, а притом не пати од тога да имитира левицу?

Према Ћирјаковићу, ови проблеми ће задобити своју ширу артикулацију тек када се усмере ка национализму и православљу. Међутим, ако ова политика има икаквог значаја – а нема – популизам српске левице би тренутно користио искључиво Бошку Обрадовићу и Дверима обзиром да је управо такво православно-политички активно гласачко тело[12] оно које највише одговара ономе што Ћирјаковић и Калик описују, а не масама људи који живе испод границе сиромаштва. Уколико левица удари у десну реторику тиме може само учврстити положај оних који ту реторику поткрепљују иоле озбиљним политикама и то су Бошко Обрадовић и Двери (Национални строј, Образ, 1389, итд.)[13], односно управо политичке струје које критикују Вучића као „издајника“ Србије због Косова. Тиме се уместо искориштавања „поделе“ унутар националистичког кампа тај исти камп подржава. То се, штавише, дешава управо у тренутку у којем због такве ситуације постоји отворена могућност алтернативног делања левице и таква политика може представљати само аутогол услед већ постојећих протеста и популарне мобилизације.

„Алтернатива“ популисте Ћирјаковића

Постоје две опције у Ћирјаковићевом свету: левица ће или ударити у десну реторику или ће нестати. Обе варијанте се појављују у Ћирјаковићевом тексту: „Неко може рећи да ово што предлажем нема везе с левицом или да је „десна“ левица. Можда.“. Међутим, каже он – то је једина алтернатива! „Нажалост, алтернатива није нека „права“ – левља левица, већ „лева“ десница, која је већ на власти у великом делу света.“ [14]. Тако је Ћирјаковић бриљантно закључио да нема смисла водити левицу улево. На страну то што десница већ увелико ради бољи посао од левице у сваком аспекту свега што Ћирјаковић наводи – национализам, клерикализам и популизам (поред десног оригинала, коме требају леве копије?), поставља се питање, чему онда служи левица? Зар левица у том случају не служи само својој властитој репродукцији? Зар не служи онда истој властитој репродукцији за коју је Ћирјаковић толико критиковао своје суграђане и велике непријатеље –„градску децу“ – млађе левичарке и левичаре који су из његовог угла заблудели јер нису довољно православни, довољно лукави, довољно – Срби? Властита репродукција левице је отуда једини објективни разлог постојања ћирјаковићевског дебакла пошто од такве, друге, левице нико не би имао користи – ни радници, ни млади, ни левица ни десница, нити запослени и незапослени, већ искључиво они чију идеологију репродукује – црква и држава. Зато Ћирјаковић нигде ни не наводи ниједан разлог постојања „српске левице“ чији манифест пише – он у то питање ни не улази. Напротив, будући је за Ћирјаковића проблем исконструисана „неолиберална левица“, његова српска, „права“ левица може да бира између тога да буде слуга десници или да не постоји. Избор је, макар за Ћирјаковића,  очигледан: покорност и послушност десници. Док машта о борби за народ и своје „леве идеје“, српска левица диже руке и, на обострану штету, препушта судбину десници у Србији. Крајњи резултат  ове „српске левице“ је стога њено свођење на пуког следбеника и коалиционог партнера којег нико не жели – пошто је он сам суштински небитан.

(noviplamen.net)

________________________________________

[1] О томе више овде.

[2] Занимљиво је да су скоро сви штрајкови били у фабрикама под страним власништвом. Више о томе у: Александар Матковић, Штрајкови у Србији: понор страних инвестиција.

[3] Jake Lowinger (2009), Economic Reform and the Double Movement in Yugoslavia: An Analysis of Labour Unrest and Ethno-Nationalism in the 1980s, Baltimore, Maryland, доступно овде, стр. 29.

[4] Исто, стр. 43.

[5] Где је нестала радничка класа?, интервју са Гораном Мусићем за недељник “Време”.

[6] Laclau, E. (2006), “Why Constructing a People Is the Main Task of Radical Politics”, Critical Inquiry, 32 (4): 654 (za debatu sa Žižekom), odnosno Laclau, E. (2005), On Populist Reason, Verso: London, str. 72. (o istom problemu).

[7] Mouffe, C., “A new fascism?”, predavanje održano 17. decembra 2016. na istoimenom simpozijumu u “Fridericianum”-u u Kaselu, Nemačka. Link (25. 04. 2019.)

[8] Videti uvod Šantal Muf u ovom zborniku o Šmitu: The Challenge of Carl Schmitt (ed. C. Mouffe) (1999), London: Verso., стр. 1–7. (Тематика је иста као њен претходно наведени видео).

[9]Поводом апела против ревизије учења теорије еволуције, вид. овде.

[10]Пример тога је ђакон Ненад Илић који се увелико бави овом темом и при томе отворено критикује и власт и опозицију, овде.

[11] Прави пример за то би био Епископ Иринеј Добријевић, вид. овде.

[12] По једном извештају, гласачко тело Двери притом чине: “службеници или квалификовани и висококвалификовани радници међу којима је највише оних од 60 и 69 година.”.

[13] “Традиционализам” у погледу “здраве” породице и “повратка селу” је та црта која издваја Двери спрам “модернистичке” деснице СРС и Шешеља са акцентом на савремено слободно тржиште. Зато, док обе партије очекују подршку Русије, они то чине на другачије начине и уз друкчије циљеве у погледу домаћих економских политика.

[14] Приде је упитно колико његов „манифест српске левице“ понавља мантру либералних медија: то што су Меј, Орбан или Борис Џонсон својевремено упртили да воде европске земљице не значи да је „популизам свугде у свету“ па да онда „зато“ треба да „дође“ и у Србију. Напротив, Европа сама по себи постаје све мањи референт у односу на Кину, а упитно је да ли је тачна Ћирјаковићева визија да већина света заиста функционише према логици популизма, а све и да функционише то ништа не доказује о нужности такве логике за левицу, а разлаз између Трампа и Стив Бенона је такође показало колико је и на најпознатијем данашњем примеру тај популизам (због које се Тхе Ецономист и други либерални медији редовно згражавају) релативно (не)битан у односу према унутрашње потребне естаблишмента и у Америци. Пример САД је такође занимљив јер је тамо настала и први популистички покрет (тзв. „Популист мовемент“) пре него што се изгубио у оквирима Демократске странке крајем 19. века. Тај покрет је, услед слабости тражећи савезнике у већ постојећим партијама, показао управо тенденцију мање-више свих популистичких партија, а то је разводњавање ка десници, а притом чак и тај пример није ништа неуобичајено међу прогресивно-либералним партијама и мислиоцима који су с једне стране декларисали универзалну припадност „народу“ док су с друге стране подржавали расизам и ропство. Данашњи избори у Шпанији (24. 04. 2019) су такође симптоматични јер већ показују победу социјалиста далеко испред деснице и Подемоса, вероватно најпознатијег примера отворено лево-популистичке партије у Европи са учеником Ернесто Лаклауа на челу партије (тј. Пабло Иглесиас), која тренутно покушава да опстане упркос свом популизму (о анализи дугорочног тренда пропасти ове популистичке партије и зависности њеног популизма од социо-политичких услова у Шпанији, видети овде). За Француску је исто занимљив недавни интервју са Меланшоновим саветником, Ђорђем Кузмановићем за Нови Пламен. Кузмановићева тачна дијагноза је да су „сиромашне класе“ заправо „још сиромашније у односу на период од пре 30 година. Ипак, под утицајем доминантне идеологије, ове друштвене категорије не доживљавају себе као радничку класу, или све мање то чине […]“. Међутим, за исте класе је највише карактеристична и апстиненција од гласања на изборима, наводи Кузмановић даље. Стратегија популизма би се састојала у дистанцирању од „црвених застава“ и „Интернационале“, а у све већем нагласку на појму народа; Француска, у том смислу „нема проблем са популизмом“ – као да је за очекивати да пароле од пре стотинак година исто „раде“ данас. Популизам се овде појављује истовремено са већ унапред датом масовном мобилизацијом и све осетнијом економском кризом. Приде, интернационалне конотације саме „Марсељезе“ и различит политички значај „народа“ као уједињујуће категорије у Француској (земљи центра која је изнедрила 3 најпознатије револуције од светског значаја: 1789., париску комуну и 1968., а која и данас предњачи у масовној мобилизацији) долази из врло другачије политичке традиције у односу на Србију која није имала период историјског либерализма нити слично развијене либералне партије које би заговарале уједињујућу функцију народа и на коју би данашњи либерали могли да се позову. Зато није изненађење да и данашњи српски либерали по правилу овај многозначан појам отписују као пуку заоставштину националистичке и десне реторике деведесетих, а што даје повода „популистичкој левици“ да покуша да га прихвати и „преузме“ од деснице. Тиме се врши „копирање“ стратегија насталих ради реформисања либерализма и то унутар либералних земаља (упркос томе што чак и ту упитно функционишу), као да се оне могу напросто накалемити на друштвени контекст Балкана као да разлике не постоје и као да их је могуће „решити“ без развоја властите инфраструктуре (и то вероватно за време једне изборне кампање).

Видети још: 

Марио Калик: Смисао и значај левичарског патриотизма - одговор Александру Матковићу

Зоран Ћирјаковић: Левица има избор - или "популизам" или небитност

Марио Калик: Одговор Зорану Ћирјаковићу - једини избор левице су социјализам и патриотизам

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]