недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ако не устане Србија, ни Београд неће моћи да се дигне – нисмо исти, али морамо сви заједно против овог зла
Политички живот

Ако не устане Србија, ни Београд неће моћи да се дигне – нисмо исти, али морамо сви заједно против овог зла

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 07. март 2019.

Добро вече, драги Зајечарци. Добро вече, Тимочка Крајино. Заиста сам узбуђен што у овом тренутку стојим пред вама. Иза мене је Никола Пашић, а испред мене Че Гевара (велика застава са ликом Че Геваре у првом реду – прим. ред). Мислим да је то оно што описује нашу ситуацију данас. Ми у овом тренутку бранимо, баштинимо, чувамо сећање и покушавамо да оживимо најбоље из наше прошлости и надовезујемо се на оно најбоље из светске историје. И сви нам требају. И леви и десни.

Ја ћу говорити онако из душе, као што обично говорим, без обзира на то да ли се то некоме свидело или не. И тако радим годинама. Зато хоћу одмах да кажем: Ми нисмо исти! И не мислимо сви исто. Мада, стицајем околности, сада и овде већина нас мисли. Али, у принципу, они који организују ове протесте и ми који овде говоримо, и ви који то слушате – нисмо истомишљеници.

Не треба то да се скривамо ни од себе ни од наших противника, који лове те разлике и онда их потенцирају и злоупотребљавају. Не. Ми отворено кажемо да нисмо исти. Али ми смо сви исти и сви исто мислимо и у истом смо строју против овог зла – против којег смо устали. Ту разлике међу нама нема и не сме бити. То је кључно. Ја се борим за ситуацију, за тренутак, а мислим да неће бити далеко да до тога дође, да можемо поново нормално да се разликујемо и да имамо политички живот у Србији. Ми у овом тренутку немамо политичку сцену. Ми немамо политику у Србији. Ми имамо једно једноумље, ми имамо једну пузајућу дикатуру, ми имамо једну тиранију која, ако јој ми не станемо на пут – никада неће стати! И зато морамо бити сложни наспрам те диктатуре, која, наравно, повремено облачи квазидемократско рухо, повремено се маскира и скрива као да је демократија, поготово када разговарају са својим страним „пријатељима“, односно налогодавцима, или шефовима. Онда глуматају. Онда глуме демократију, глуме плурализам и онда се мало снебивају. И онда ухапсе понекад и неког свога, или га смене. Али у суштини, ми сви знамо и осећамо ко су они и шта су они. И ако, као што рекох пре неки дан , ако је ишта добро ова власт постигла, онда је постигла то да се одвоји жито од кукоља – тако што је сав кукољ окупила око себе.

Снима се, слуша, притиска, пријављује, дојављује, прети. И то је отприлике слика Србије чим изађете ван Београда

Све наше разлике, од Николе Пашића до овог Че Геваре преко пута, све су ситне и мале у односу на разлику, јаз и провалију који нас дели од њих. И то је важно. И тога морате бити свесни. Колегиница Тамара је малочас рекла (проф. Тамара Миленковић Керковић прим. ред) а то је важна тема и не треба је скривати и не треба од ње бежати – страх је велики у Србији. Ја то знам, јер поред свега другог шта радим, истражујем и јавно мњење. И знам са чим се суочавају моји анкетари. Колико је страха, колико је необавештености, колико је незнања, колико је неинформисаности... Али, пре свега, колико је страха у Србији. Људи се плаше. Није лако доћи овде и стати, не толико нама, колико вама, овде, преко пута. Снима се, слуша, притиска, пријављује, дојављује, прети. И то је отприлике слика Србије чим изађете ван Београда.

И зато сте без имало фразе, без имало подилажења ви сви који долази на ове протесте не само овде у Зајечару, већ широм Србије – заиста хероји. Помало – а и повише – достојни својих славних предака, за које често мислимо да их нисмо достојни, као што углавном и нисмо.

Дахије су се промениле, али принцип је исти. У неким стварима су још и гори. Сад не морају да нас набијају на кочеве, не морају да нас разапињу на коњске репове, јер имају такозване медије и таблоиде-блатоиде и онда то раде тамо. Тамо разапињу, тамо мрцваре, тамо убијају људе у појам и у душу

Наравно, време се променило. Дахије су се промениле, али принцип је исти. У неким стварима су још и гори. Сад не морају да нас набијају на кочеве, не морају да нас разапињу на коњске репове, јер имају такозване медије и таблоиде-блатоиде и онда то раде тамо. Тамо разапињу, тамо мрцваре, тамо убијају људе у појам и у душу, уништавају им част, породицу, урнишу их... А да не говоримо о томе да директно угрожавају егзистенцију многих. То је данас реалност у Србији.

Ови протести и да ништа друго нису донели, већ су донели и допринели томе да се ослободимо тог страха. Да видимо да нисмо сами. Да ви видите да нисте сами. И да, што је посебно важно, они виде да нисмо сами и да нисмо усамљени. И верујте ми да се и они плаше. Иза својих затворених ролетни, скривени у мраку, када слушају и гледају колону која пролази и звижди, они знају да има барем десет пута толико људи који мисле то исто, само због страха од њих не смеју да изађу. Е, тај страх морате разбијати.

Не толико да овде једне друге охрабрујете, мада би и то требало, него да охрабрујете своје комшије, пријатеље, рођаке који се плаше, са више или мање разлога, да се овде појаве.

Када обогаљите један народ, када га уништите, када га осиромашите,  када „убијете у појам“, и човека и народ, онда је њиме лако владати и манипулисати

Када обогаљите један народ, када га уништите, када га осиромашите, када „убијете у појам“, и човека и народ, онда је њиме лако владати и манипулисати. И то је оно што они заправо раде све време преко својих таблоида и преко своје политике.

Кажу: „Ми имамо много гласача, имамо много чланова – ми побеђујемо на изборима“. Па на таквим изборима би и моја баба победила. Имаш све медије, сву мафију, све паре ове земље – па наравно да ћеш победити! Овај народ уопште није толико лош, колико ми понекад  мислимо да јесте. Он, чак, уз све то што има, није ниједном успео на парламентарним изборима да добије више од педесет одсто! Уз све то што има. Дакле, Све ово што људи виде, ова лажна истраживања јавног мњења која се пласирају, ови лажни појединачни избори у општинама – све то баците у воду.

Уз сву крађу, уз све „бугарске возове“ и остале манипулације и махинације које врше – они и даље немају ни близу педесет одсто.

Уз сву крађу, уз све „бугарске возове“ и остале манипулације и махинације које врше – они и даље немају ни близу педесет одсто. То вам говорим сада као аналитичар, а не као политичар који се бори за неку власт која ме не занима и не треба ми. Дакле, из дана у дан они опадају. Не онако брзо како смо ми можда хтели, али заиста падају! У својим редовима опадају - увлачи им се црв сумње. И зато морате истрајати. И зато ми морамо истрајати. А не гледати ко је мало више лево, а ко је мало више десно. Ко је мало више за Че Гевару, а ко мало више за Пашића, или мало више за Европску унију, или мало више за Русију. Неки су више за Русију, неки за Европску унију. А ја сам највише за оно „у се и у своје кљусе“. А то је и овај човек иза мојих леђа, Никола Пашић, такође говорио и такву је политику водио. И на то треба да се вратимо, на оно што је најбоље у нашој традицији.  Тамо је путоказ, а не да слепо преписујемо, не да стављамо разне беџеве (мада можемо и то), већ да учимо од најбољих из наше прошлости и да идемо у будућност. Али, не тако што ћемо заборавити прошлост, не тако што ћемо трговати са деловима наше територије, нашим светињама и свим оним што нас чини грађанима ове земље – и Србима, на крају крајева.

Као што рекох, неки мисле да ће нам бити лакше ако се ослободимо дела територије, да ће нам бити лакше ако признамо независност Косова. И многи мало мање образовани, мало уморни од ситуације са КиМ кажу: „Па јесте, стварно, видите колико година се оптерећујемо тиме, можда ће нам бити лакше“. Али неће нам бити лакше. Само ће се проширити листа услова и захтева. Сетите се шта је својевремено било Хашки трибунал, Хашки трибунал, Хашки трибунал... Изручили смо све своје војсковође и читав политички врх хашком трибуналу и шта је било? Одмах сутрадан је почело – Косово, Косово, Косово...      

Mорамо стати на пут овом злу, не због света, већ због себе   

И сада, чак и ако „урадите Косово“ онако као што они желе, опет ће бити неки други и следећи  захтев. Ми драги пријатељи, морамо стати на пут овом злу, не због света, већ због себе, јер негде осећам и то нас овде окупља, да са овом политиком, овом влашћу – ни ова земља, ни овај град, ни сви наши градови и сви ми појединачно не можемо стићи далеко.

И морам признати, ја сам згрожен, запрешћан, а то говори о нама, говори о данашњој Србији, да у једном граду, једном крају који је дао Николу Пашића, једног Адама Богосављевића и неке друге велике људе о којима је малочас говорила моја колегиница, да се у том граду смењују на власти један Мирковић и један Ничић. Па има ли боље слике наше пропасти?

Ја видим да се моји домаћини стиде због тога. И ја се стидим са вама, али нисте ви криви, нити су они криви. То само говори о томе колико је Србија пропала. Од Пашића и Богосављевића, понављам и наглашавам, стигли смо до Мирковића и Ничића. И разних других, сличних, широм Србије. Али морам признати да сте ви ту „шампиони“ – или јако близу „врха“. Када кажем „врха“, мислим наравно на дно.

И другде у Србији је слично стање. Као што рекох прошле недеље, „у том кукољу – тешко да има жита“, али само изгледа да у Зајечару нису могли да нађу никога, па су морали да увозе своје, тј. ваше дахије и гаулајтере. Е, то је ваша специфичност.

Колико год причао, нећу стићи да испричам ни колико је Србија пропала, ни колико је у Зајечару лоше. Али оно што хоћу да кажем, па макар одмах завршио и макар ме скинули са ове говорнице, ја вам кажем, а притом се не „фрљам“ са фразама и обећањима, често ми моји пријатељи из опозиције када ме критикују кажу „ма дај мало, подигни тај рејтинг у истраживањима, шта ће ти то“. Али ја нећу да лажем. Нека сви они кажу да лажем – ја нећу. Објавим резултате онако како их нађем. Дакле, на основу свега што знам, а ми врло често радимо истраживања јавног мњења, али ретко их објављујемо, а још ређе неко пренесе та наша истраживања, кажем вам да је Зајечар један од градова који има највише шанси да се ослободи. Верујте, знам шта говорим. Наравно, то неће пасти с неба, ако се ви сами око тога не потрудите. Али имате шансу.

Кажем вам да је Зајечар један од градова који има највише шанси да се ослободи. Верујте, знам шта говорим. Наравно, то неће пасти с неба, ако се ви сами око тога не потрудите

Свега неколико градова у Србији је у таквој ситуацији. Ваљда зато што је код вас та брука највећа, или међу највећим, мислим да ће код вас слобода најпре доћи. Ја ћу, ако ме позовете, у границама моје моћи томе придонети. Али морате да се држите заједно, не треба да гледате ко има пар кадрова, пар чланова, више, пар застава више и ко је био бољи или мање лош у прошлости.

Дакле, треба нам лустрација, треба нам диференцијација, треба нам закон о пореклу имовине. Око тога нема дилеме, нити сумње. Али, немојмо гледати и терати мак на конац, јер кад се загледамо у своју душу и душу наших пријатеља – свашта се ту може наћи.

Као што рекох, немојте заборавити сви ви који стојите овде и они који вас подржавају, који нису овде у овом тренутку – сви сте ви могли бити тамо. Неко на високом положају, неко на средњем нивоу, неко да добије неку дневницу да лепи СНС плакате. Сви сте могли бити и одбили сте то да будете. И зато сте заиста хероји, и зато вам скидам капу. И зато вам се клањам драги моји Зајечарци.

И сада заиста за крај. Колегиница Тамара је говорила о Косову и немам шта ту много да додам. Али, кажем, чак иако неко нешто мисли другачије по том питању, оно око чега нема никакве сумње међу нама, међу било киме ко иоле нормално и трезвено посматра ствари, јесте да тако како они преговарају о најважнијем државном питању – тако ни баба на пијаци не продаје бели лук, салату и паприке. Тако некомпетентно, тако неодговорно, тако глупо, тако површно – то нигде на свету нема. Узмимо само за пример Бриселски споразум. Многи у Србији то и не знају, или су заборавили. Они уз пуно кукумавчења оду и потпишу тај споразум, обавежу се и обећају гомилу ствари. Бомбардовање 1999, погром 2004, проглашење независности „Косова“ 2008, покушај заузимања Брњака и Јариња 2011... Све то што се дешавало није успело да помери и протера Србе северно од Ибра. Ништа од тога није могло да помогне Харадинају и Тачију да пију кафу у Косовској Митровици. Али, Александар Вучић и његови су им помогли и то омогућили. Те „велике патриоте“, ти „велики Срби“,ти којима је српство и патриотизам на нос цурило. Е, они су, дакле, урадили оно што нико није успео, ни НАТО, ни Тачи ни Харадинај, ни ове разне мање или више недовољно патриотске власти које су у међувремену биле и које су они непрестано критиковали да су „издајници“.

Не, драги пријатељи, од њих већих издајника нема!

Зато сам ја овде пред вама и зато се борим против њих, јер сам наравно, као и сви ви, могао бити тамо негде са њима и причати сличне бајке као многе моје колеге, такозвани „политички аналитичари“, који су брука за професију, као што су и многи новинари и многи професори такође брука за своју професију.

Дакле, шта год мислили о томе шта је решење за Косово и Метохију, овако како они воде преговоре – и чиме се још и хвале и поносе – нико никада није преговарао. Они просто то не умеју. Додуше, неки кажу да би можда и умели, али су „обећали“, и да је све ово што гледамо само једно фемкање и пренемагање да би, заправо, што лакше испоручили то што су обећали. Ја то не могу са сигурношћу да тврдим, али постоје основане сумње да је тако. У сваком случају, као што рекох, или су јако издајници, или су јако неспособни – а могуће да је и комбинација једног и другог.

Шта год да јесу, ако данас пустимо и препустимо на тај начин Косово, сутра ће рећи: „Чекај а шта ће нама тај твој Сомбор?” Озбиљан град горе на северу, слично као Зајечар – сада је претворен у паланку. Многи озбиљни градови широм Србије су претворени у паланке. А и Зајечар је један од, нажалост, добрих примера за то. Исто као и Сомбор, као и Краљево, као и многа друга места по Србији.

Србија се претворила у једног џиновског хидроцефалуса.Знате шта је хидроцефалус? Дакле, то је биће које није способно за самостални живот, са огромном главом и са слабим удовима који слабо коорднишу. Та глава, та пренадувана глава јесте, нажалост, Београд

Србија се претворила у једног џиновског хидроцефалуса.Знате шта је хидроцефалус? Дакле, то је биће које није способно за самостални живот, са огромном главом и са слабим удовима који слабо коорднишу. Та глава, та пренадувана глава јесте, нажалост, Београд, драги пријатељи. Да се разумемо, ја волим Београд. Живим и радим деценијама тамо, иако нисам пријављен и немам стан у Београду. поносим се због тога.) Волим Београд, он је престоница наше земље, ако буде добро у Београду биће добро и у Србији, али не, ова политика где постоји само Београд, да се у Београду, граде гондоле, „Београди на води“, фудбалски „национални стадиони“ и бог те пита шта све не, а да Србија тоне у ово у шта је утонула, то ништа добро не може донети ни Србији, а ни Београду. Пошто је закрчен, немогуће је и све теже у њему живети.

Они не праве град за Београђане, већ град за „стране туристе“ који, наравно, не долазе – сем у причама наших СНС пропагандиста. Било како било, док не оживи тај Сомбор, тај Зајечар, Краљево и разна места широм Србије – неће оживети ни Србија. Неће устати Србија.

Знам да ви гледате често и са пуно наде и очекивања у Београд и протесте у њему, и то је у реду. Али, морам да вам кажем, и ми гледамо са исто толико наде за дешавања овде, јер ако не устане Србија – ни Београд неће моћи да се дигне.

Само заједно, само сложно не терајући мак на конац, можемо видети крај овом злу и несрећи која нас је притиснула

Само заједно, само сложно не терајући мак на конац, можемо видети крај овом злу и несрећи која нас је притиснула. Знају они то и слуте они то, али онда кажу: „Ма добро видиш како је, ипак имамо власт која је у Београду у центру, па ћемо имати користи од тога“. Па, ви имате власт колико година исту кава је у Београду – и колико је Зајечар процветао? Шта сте добили од тога што имате власт која је у Београду?

Које сте фабрике добили? Чак ни ове лажне инвестиције и макете – чак ни то нешто не стиже до Зајечара. Дакле, то је све прича. Та прича о „бољем животу“, бајке о „бољој будућности“. У ствари, то јесте боља будућност, али за њих и њихову децу – а не за Србију.

И зато не смемо ништа препуштати случају, јер ако одсечемо једно парче, један део организма – сећи ће се и сви други, важнији или мање важни. Али за њих ништа није важно, сем Београда, не толико Београда колико њихових „инвестиција“, њихових лоповлука  који су концентрисани у том Београду, али су се раширили и широм Србије.

Зато, немојте дозволите да се омалодушите. И када вас је мало овде, и када вас нервира неко поред вас и неко ко говори на овом месту на којем ја сада говорим. Пустите то.

Када кућа гори нећемо гледати које боја је униформе ватрогасаца, већ ћемо заједно гледати да гасимо пожар. А ова наша кућа гори и то озбиљно гори, драги пријатељи!

Хајде да се решимо овог зла.

Када кућа гори нећемо гледати које боја је униформе ватрогасаца, већ ћемо заједно гледати да гасимо пожар. А ова наша кућа гори и то озбиљно гори, драги пријатељи!

И као што сам рекао да сам сигуран да је Зајечар један од четири-пет градова који шансе да се најпре ослободи, тако исто кажем и да Србија има шансе да се ослободи. Србија има шансе да се ослободи, иако се понекад чини да је све прекривено, да је све затрављено. Када гледате оне њихове телевизије, стварно почињете и сами да мислите и да се питате да ли сте полудели. Што рече баба једног мог пријатеља која нон стоп гледа Пинк – „зар не видите да је све боље“?

Па, чекај. Како она зна да је „све боље“, када пет година није изашла не из стана, него из кревета није изашла, јер је жена непокретна?! Она седи гледа телевизију и „зна“ да је „све боље“ Е, тако они испирају мозак. Да нас натерају да пет дана гледамо у ту кутију, вероватно бисмо и ми почели да мислимо да нешто са нама није у реду.

Не! Са њима није у реду!

Као што рекох у Краљеву, ничија није горела до зоре. А зора се, верујте, ближи.

Хвала.

Живео Зајечар. Живела Србија! 

Зајечар, 02. март 2019.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер