Početna strana > Rubrike > Politički život > IZ ARHIVE Godina „Gospodara Vučića“ – kako se kalio vođa
Politički život

IZ ARHIVE Godina „Gospodara Vučića“ – kako se kalio vođa

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 26. avgust 2019.

27. avgusta 2013. godine NSPM je objavio autorski tekst Đorđa Vukadinovića (nekoliko dana ranije objavljeno i u Vremenu), pod naslovom Godina „Gospodara Vučića“ – kako se kalio vođa. U tom trenutku, mnogi još nisu bili svesni šta se u Srbiji dogodilo godinu dana ranije, a mnogi su - uključujući i neke aktuelne opozicionare - još imali iluzija o "reformskom kapacitetu" naprednjačke vlasti. Tekst objavljujemo integralno, a komentare (175) možete pogledati na linku izvornika.

Jedva da je prošlo godinu dana, a već kao da se u nekoj dalekoj i nepojamnoj prošlosti gubi podatak da je do položaja najmoćnijeg čoveka u državi, onog čije ime se – bez obzira na to da li ste pristalica ili protivnik – izgovara sa šapatom i zebnjom, Vučić stigao nakon jednog od najubedljvijih poraza u svojoj političkoj karijeri, koja je, tek to sada zvuči neverovatno, porazima i neuspesima različitih vrsta više nego obilovala.

Pravi premijer ove vlade biće Aleksandar Vučić, koji je za nepuna dva meseca nakon đurđevdanskih izbora od gotovo potpunog gubitnika postao „gospodar Vučić“

Prošle godine u ovo vreme, nekoliko dana PRE nego što je vlada zvanično formirana, na ovom sam mestu napisao tekst pod nazivom „Prvi srpski trijumvirat – ko će biti premijer“. Pitanje je bilo retoričko – a odgovor više nego jasan i eksplicitan. Pravi premijer ove vlade biće Aleksandar Vučić, koji je za nepuna dva meseca nakon đurđevdanskih izbora od gotovo potpunog gubitnika postao „gospodar Vučić“. S druge strane, Ivica Dačić, privremeni gospodar situacije i čovek od koga je, naizgled, u tom trenutku sve zavisilo, upao je u negativnu spiralu za koju nije jasno da li će se uopšte i kako zaustaviti.   

Pre samo godinu i nešto, u trci za Beograd, trećoj zaredom, Vučić je skoro do nogu potučen od Dragana Đilasa i tada još relativno jedinstvenih demokrata. Čitaoce, kao i većinu ljudi, uostalom, najteže je ubediti da sve što se desilo nije nužno moralo tako da bude, da nije sve rezultat nekog plana i zavere, odnosno, da je u politici i istoriji, slično kao i u običnom životu, mnogo toga rezultat pukog slučaja i sticaja (ne)srećnih okolnosti. Tako je i sa ovim uspehom Aleksandra Vučića. Razume se da nije sve plod gole slučajnosti, naravno da su postojali razni planovi i scenariji – i njegovi i sa njim – ali se isto tako lako moglo dogoditi da oni padnu u vodu, a da Vučić danas u srpskom parlamentu predvodi neveliku grupu odmetnutih evro-naprednjaka. Što se to nije dogodilo, zasluga je, pre svega, opuštenosti pobednika majskih izbora – među kojima, ponovimo to još jednom, Vučić nije bio.

Jer ovo je primarno bila vlada Nikolića i Dačića. Donekle i Dinkića. U velikoj meri i – to sada deluje kao gorka šala – Miroslava Miškovića. Kumovao joj je malo i Milorad Dodik. Činilo se da su i Rusi, ili barem ambasador Konuzin, za to aktivno navijali. (Ali odlučili su, kao i obično, Amerikanci.) Vučić gotovo da nigde nije figurirao u tim kombinacijama, sem kao agilni „Tomin operativac“, sa kojim ovaj baš i nije uvek u najidiličnijim odnosima. Mislim da je do vrha stigao više zato što su ga potcenili i pogrešno procenili – a ne zato što je neka „nevidljiva ruka“ vodila njegovu karijeru i postavila ga na sadašnje mesto. Drugim rečima, ne verujem baš u teorije nekih od mojih komentatora (i, naravno, svih preostalih radikala) kako je on od početka bio „spavač“ i „ubačeni element“ u patriotskim redovima. Mnogo sam skloniji varijanti da je Vučićev uspeh, manje-više, njegov sopstveni proizvod – njegove ambicije, njegove frustracije, njegove inteligencije i njegove energije. I, nadasve, razume se, njegove upornosti i njegovog lukavstva. 

Trebalo je u pravom trenutku povući pravi potez i iskoristiti majski trijumfalizam i euforiju kod Nikolića i Dačića. Pa nagovoriti Nikolića da podnese ostavku na mesto predsednika stranke – „predsednik svih građana“ je to mogao (p)ostati i običnim zamrzavanjem funkcije – i tako ovoga od čoveka od kojeg zavisi praktično sve u vladi i stranci svesti na uglavnom protokolarnu ulogu „engleske kraljice“ i ceremonijal-majstora. (Iz koje se Toma sada pokušava čupati kroz neformalnu koaliciju sa Dačićem.) Pa zatim odglumiti ličnu nezainteresovanost za formiranje vlade i pristanak ultimativno usloviti funkcijom „koordinatora bezbednosnih službi“, koja je prethodno doslovno izmišljena za Mikija Rakića. Pa onda odabrati skoro idealnu metu u liku Miroslava Miškovića, značajno oslabljenog nakon prodaje „Maksija“, a koji je, tokom godina, postao simbol i oličenje srpske tranzicije i svega lošeg u njoj.  

Vučić je u priču uleteo na kraju i iz drugog plana, pomalo kao duh iz boce, stečajni upravnik i dželat – u stvari, pomalo od svega toga – jednog već uveliko uzdrmanog, unutrašnjim sukobima razdiranog „žutog dvora“ i čitave postpetoktobarske političke scene

Time mi, naravno, na pada na pamet da eliminišem ulogu Zapada u čitavoj priči. Naprotiv. Pa Nikolićev i Vučićev uspeh je živi i najbolji mogući dokaz da bez podrške ili barem odobrenja Zapada nije moguće doći na vlast u Srbiji. Jer, pre svega nabrojanog u prethodnom pasusu, trebalo je ubediti sumnjičave zapadne diplomate, od Štefana Filea, preko Hojzgena do Filipa Rikera, Gordona i nekih drugih, važih ali medijski anonimnih, koji su, prema svedočenju izvora naša dva veoma dobro obaveštena ambasadora, konstatovali da je Vučić „veoma konstruktivan“ i „odličan tip“. Dakle, po svoj prilici, ni ovaj put nije se moglo bez njihove saglasnosti i „autorizacije“. Ali hoću da kažem da bi bilo pogrešno, ili bar suviše pojednostavljeno, svesti sve na formulu „engleski čovek“, „strani agent“, itd. Kao što rekoh maločas, Vučić je u priču uleteo na kraju i iz drugog plana, pomalo kao duh iz boce, stečajni upravnik i dželat – u stvari, pomalo od svega toga – jednog već uveliko uzdrmanog, unutrašnjim sukobima razdiranog „žutog dvora“ i čitave postpetoktobarske političke scene. Pošteno govoreći, i to je značajan element kojem Vučić može da zahvali makar za jedan deo podrške koju danas uživa.

Elem, ako nam nije naprosto „postavljen“ od strane „gospodara sveta“ (pa onda mi, jadni i siroti mali hrčki, je li, tu ništa nismo krivi i ništa ne možemo) postavlja se pitanje – kako nam se onda dogodi(l)o, odnosno,  u čemu je tajna ovakvog i ovolikog Vučićevog uspeha?

1.

Rekao bih, pre svega, u kombinaciji koncentrovane moći i indukovane popularnosti.

Vučić je godinama bio jedan od najnepopularnijih političara, delom zbog nesumnjive arogancije i agresivnosti u javnim nastupima, a delom zbog konstantne prljave kampanje protivnika, kojima se činio kao zahvalna i bogomdana meta – što ga je sigurno frustriralo i nerviralo. I u stranci i u javnosti – za razliku od Tome, kome je pripala uloga „dobrog čoveka iz provincije“ i kojeg su svi simpatisali – Vučić je, zajedno sa Todorovićem, bio onaj „rđavi policajac“, koji obavlja prljavi posao, mrgodi se, viče, svađa, preti i uteruje strah. A sada se odjednom i doslovno kupa u enormnoj popularnosti, koja, u najboljem slučaju, podseća na onu Miloševićevu sa samog početka, Koštuničinu posle 5. oktobra i Đinđićevu posle smrti. A možda ih i premašuje.

Naravno da tu ima i mnogo preterivanja, udvorištva i šlihtanja, kako kod anketiranih, tako i kod anketara. Neke agencije za istraživanje javnog mnjenja koje se poslednjih meseci pojavljuju kao pečurke posle kiše i čiji rezultati dobijaju masovan publicitet deluju manje kao istraživačke kuće, a više kao agencije za ispunjavanje Vučićevih snova. Neka pitanja u anketama koje se vrte po kontrolisanim medijima su nesumnjivo metodološki pogrešna i sugestivna, neki procenti su očigledno naduvani (Teško da baš 75 odsto građana podržava ono štoVučić radi, da 85 odsto podržava rekonstrukciju vlade itd). Ali, nezavisno od toga, nema sumnje da su mu rejtinzi raelno zaista visoki, kao i da bi na izborima koji bi se sada održali verovatno dobio dovoljno glasova da – sa manjinskim strankama i, eventualno, Rasimom Ljajićem – samostalno formira vladu.

U Vučićevom slučaju je očito došlo do neke vrsta pozitivne povratne sprege u kojoj mu je moć koju je vešto stekao tokom prošlogodišnjeg postizbornog raspleta pomogla da značajno poveća ličnu popularnost, a onda je ta popularnost postala dodatni element u jednačini moći – što mu dodatno povećava popularnost – i tako u krug. 

2.

Vučić ostavlja utisak kao da sve zna i sve kontroliše. I politički protivnici i obični građani doživljavaju ga kao otelotvorenje ili ispostavu „Velikog brata“ (što u neku ruku i jeste) koji zna sve njihove male i velike tajne, greške i grehove

Sa ovim prethodnim tesno je povezan, a u suštinu mu i prethodi, faktor straha. Vučić ostavlja utisak kao da sve zna i sve kontroliše. I politički protivnici i obični građani doživljavaju ga kao otelotvorenje ili ispostavu „Velikog brata“ (što u neku ruku i jeste) koji zna sve njihove male i velike tajne, greške i grehove. Vučiću je poznata, ili je makar instinktivno sluti, Makijavelijeva preporuka vladaru „bolje da te se plaše, nego da te vole“. Uostalom, u strahu će ga možda neko i zavoleti, kao što su voleli – ili mislili da vole – Rankovića i Krcuna. E sad, nevolja je što je ta despotska i orijentalna priroda njegove vlasti (Vučić danas Srbijom vlada otprilike onako kako je Šešelj vladao strankom – iracionalno i apsolutistički) u frapantnom i tragikomičnom neskladu sa imidžom modernog, prozapadnog i racionalnog političara, koji bi on, navodno, hteo da bude. To u ovom trenutku na smeta previše ni njemu, ni biračima, ni strancima, ali je nešto što će svakako doći na dnevni red evropskih izveštaja kada bude odrađeno ono što zapadnjake sada najviše zanima – naravno, Kosovo – i zbog čega su skloni da na sve ostalo gledaju kroz prste.

A i ne treba tu biti neki naročiti ekspert da bi se videlo da je situacija skandalozna i na duži rok neodrživa. (Druga je stvar što se razni eksperti, kao i profesionalna udruženja, prave blesavi i skreću pogled sa onoga što je očigledno.) Dok u TV studiju, jedva čujnim glasom, uprepodobljeno priča o jačanju institucija, Veberu i modernizaciji, Vučić svojim postupcima neprestano proizvodi atmosferu vanrednog stanja, moralne panike i neke polurevolucionarne vreve, podilazeći najnižim strastima najnižih društvenih slojeva (koji su i njegova glavna politička baza). Zato (zlo)upotreba medija, naročito tabloida, nije nešto sporedno, već jedan od nosećih stubova širenja atmosfere straha i uspostavljanja Vučićeve moći. Pojedini tabloidi danas imaju bukvalno status „službenog glasnika“, gde se objavljuju državni planovi i odluke, najavljuju hapšenja i amnestije, prepričava šta je ko prilikom hapšenja izjavio, ko je plakao, a ko pretio „prvom potpredsedniku“.

To je žrvanj koji melje ljudsko i političko meso, kosti i iznutrice – i od kojeg se panično sklanja svako ko može

To je žrvanj koji melje ljudsko i političko meso, kosti i iznutrice – i od kojeg se panično sklanja svako ko može. Možda će Vučić u nekom trenutku od njih pokušati da se distancira da mu ne bi kvarili imidž pred evropskim prijateljima. Možda će se to čudovište koje on sa svojim okruženjem draška i hrani u jednom trenutku okrenuti i protiv njega kao što se okrenulo i protiv njegovih prethodnika. Ali za sada ga on dobro kontroliše i, prema potrebi, obilato koristi kao bič protiv političkih protivnika i koalicionih partnera. 

3.

Pored svega navedenog, Vučić je majstor političke intrige. Verovatno najbolji kojeg smo imali od devedesete naovamo. Kada se tome pridoda solidno obrazovanje i velika radna energija, plus medijski i obaveštajni resursi koji su mu dopali u ruke, dobijamo nadrealnu sliku čoveka koji vuče maltene sve konce na srpskoj političkoj sceni – što, razume se, nije moguće, ili bar nije moguće na duži rok.

Zajedno sa Đilasom, Dinkićem i Dačićem je rušio Tadića. A onda, naravno, direktno i indirektno pomagao sve one u DS-u koji ruše Đilasa. Aktivno pomaže Petrovićeve (antiđilasovske) disidente, kao i sve ostale demokratske nezadovoljnike, dok kod Tadića podgreva nade da bi se mogao vratiti na čelo DS-a. Istovremeno, sa Đilasom kao da ima neku vrstu razumevanja (neki SPS-ovci tvrde i poslovno-političkog dila!), nejasnih korena i dometa.

Dačiću, povrh toga što mu neprestano drži „bananu“ pod grlom, ruši stranački autoritet time što mu traži glave čitavog prvog potpredsedničkog ešalona, a onda kroz stranku pušta tezu – koja i nije tako daleko od istine – kako Ivica „misli samo na sebe“ i uopšte ne brine o svojim ljudima. Takođe, na vezi uspešno drži i vrh DSS-a (kojeg je, izgleda, do samog kraja držao u zabludi da neće prihvatiti briselski ultimatum) i pacifikuje ga čas perspektivom postizborne koalicije, čas pretnjama hapšenjem Koštuničinih najbližih saradnika. Na putu je da uštopuje i tvrdokornog Dodika. A o medijima, novinarima, analitičarima i ostaloj „boraniji“ da i ne govorimo.

Naravno da svaka vlast mešetari. Imali su i Milošević i Đinđić i svoje četnike, i svoje levičare i desničare i omiljene opozicionare. I Koštunica je svojevremeno flertovao malo sa DS-om, malo sa radikalima – sve dok se oni u jednom trenutku nisu udružili protiv njega. Đinđićev i Tadićev DS je prvi sklapao taktičke saveze sa tabloidnim đavolom. Ali niko se, poput Vučića, time nije bavio ovako detaljno, metodično i gotovo opsesivno.

4.

Vučić je kod deklasiranih slojeva probudio nadu u to da će „lopovi platiti“ za sva svoja nedela, i to kako hapšenjem, tako i javnim izlaganjem na tabloidne stubove srama

Konačno, i ne na poslednjem mestu po važnosti, Vučić je kod deklasiranih slojeva probudio nadu u to da će „lopovi platiti“ za sva svoja nedela, i to kako hapšenjem, tako i javnim izlaganjem na tabloidne stubove srama.

Razume se da je to naivno očekivanje jer se, čak ni uz najbolju volju, ovo isterivanje pravde neće moći primeniti na strane mešetare koji su imali i te kako značajnu ulogu u postpetooktobarskoj pljački. A verovatno neće moći ni na regionalne aktere (naročito one iz Hrvatske i Crne Gore), kao ni na one domaće koji su se na vreme prestrojili i okrenuli ka SNS-u. Ali jaka želja može da pomuti percepciju, pogotovo kada je, kao u ovom slučaju, potpomognuta interesom i neviđenom medijsko-političkom kampanjom. Neće to, naravno, moći da prođe kod svih, ali može da na određeno vreme zavede negde između trećine i polovine biračkog tela. (Ostale treba demoralisati, zaplašiti, podeliti i na različite načine demotivisati da se na biralištu pojave – što i jeste formula koju je SNS vežbao na nekoliko poslednjih lokalnih izbora širom Srbije.)

Uz određene izuzetke i nešto razočaranih „drugosrbijanskih“ perjanica, Vučićevi današnji fanovi su isti oni stari radikali i SPS-ovci, samo sada „istrenirani“ da ne smeju da mrze prema spolja – ili barem tu mržnju ne smeju javno da upražnjavaju, jer to „nije lepo“ i jer će dobiti po glavi od Brisela, Berlina i Vašingtona – pa su tim više frustraciju, agresiju i resentiman okrenuli prema unutra, prema onima koji se smeju i koje je poželjno mrzeti – „zlim bogatašima“ i „žutim lopovima“. (Kojih, opet, pošteno govoreći, nije da nije bilo.)  

To su oni isti koji su nekada glasali za radikale i „hleb od tri dinara“, pa onda glasali za DOS zbog silnih milijardi dolara koje samo čekaju na granici da Milošević padne i da se sliju u Srbiju. Pa za Bogoljuba Karića „zato što zna da napravi pare i ako je umeo za sebe umeće i za nas“. Pa za „Evropsku Srbiju“ zbog investicija i blagostanja koje nas čeka kad potpišemo SSP (pa kad postanemo kandidat, pa kad dobijemo datum za početak pregovora, pa...).

Na kraju krajeva, nije ni realno od stotina hiljada onih koji su izgubili posao, perspektivu i nadu očekivati da sada objektivno i nepristrasno (pr)ocenjuju. Oni su „ubijeni u pojam“ (na stranu što mnogi nisu ni u stanju da se do „pojma“ vinu), očajni su, gnevni i žele da vide mesiju koji će im omogućiti da žive bolje, ili koji će se barem – kao u konkretnom slučaju – „napiti krvi“ onima zbog kojih oni žive loše. Ili onima na koje su im mediji uprli prstom kao krivce zbog toga što oni žive loše. U svakom slučaju, to nije baza na kojoj se može graditi stabilan i demokratski poredak, ali zato takva klima može biti i te kako solidna osnova jednog sveopšteg društvenog meteža, a možda i jedne (verovatno, kratkotrajne) diktature.

5.

Zajednička i sistemska greška Koštunice i Tadića bila je to što su oni računali na „građane“ (jedan malo više na one „nacionalno“, a drugi na više „građanski“ orijentisane – a tih građana nema, ili ih je sve manje upravo kao rezultat pogubne ekonomske politike koja je vođena u periodu kada su oni bili na čelu države. (Najtužnije je što oni verovatno tu i ne vide neki problem, ili misle da su automatski amnestirani, što zbog ličnog poštenja, što zbog toga što su glavne poluge ekonomske politike umesto njih držali drugi – na primer G17!) Ali nije tako. Godine tranzicije,  ličnog i kolektivnog tavorenja dovele su do odumiranja ili degeneracije društvenih slojeva koji bi mogli i morali biti socijalna baza svake ozbiljne države i ozbiljne politike. Poput dinosaurusa, polako izumiru odgovorni državni službenici, sitni poljoprivredni posednici, zanatlije i mali preduzetnici koji žive od svog rada, klasno svesni radnici, kritički intelektualci...  

Pa i Milošević i Šešelj su računali na neki apstraktan i idealizovani kolektivni entitet („srpski narod“), koji je, poput Tadićevih i Koštuničinih „građana“, uvek nešto malo više i malo bolje od pukog zbira pojedinaca koji ga čine. Ali Vučić nema tih iluzija. On računa na „masu“ i lumpenproletere, konzumente „Farme“ i „Velikog brata“, one koji danas veruju u „šeike“, isto kao što su juče verovali u „srpsku majku“ Dafinu i ono što piše u „Trećem oku“. I, pošteno govoreći, nije ih on takvim stvorio. On samo najbolje – i najbeskrupuloznije – koristi ono što su mu ostavili i napravili drugi. Nije to nikakva amnestija, već prosto činjenica – da ne ispadne kako je sve bilo super, u državnom, nacionalnom i etičkom smislu, a onda su, niotkuda, došli „Alek“ i zli naprednjaci i sve upropastili. Nije tako. Jedino što, nažalost, to što on radi nije nikakav izlaz, nego pre simptom krize i pogoršavanje stvari koja je već ionako stajala vrlo loše.

6.

Ima li išta što Vučiću sreću kvari i što bi mogao biti razlog njegove iznenadne propasti? Naravno. Mnogo toga. Praktično sve navedeno u tačkama od 1 do 5 može se vratiti kao bumerang.

Plus, vrlo je verovatno da, uz svu podršku koju trenutno uživa u važnim svetskim prestonicama, stranci neće sa odobravanjem gledati na mogućnost da jedan, makar i preobraćeni, Šešeljev saradnik preuzme apsolutnu vlast u Srbiji. (Mada će ga tolerisati dok im „deliveruje“ željenu konstruktivnost na Kosovu i Metohiji.) Ali čak i nezavisno od toga, njima, u principu, uvek više odgovara da imaju dva ili tri ravnopravna pretendenta koji se međusobno takmiče u lojalnosti i sa kojima se onda može lakše manipulisati.

Zatim, tu je i faktor preopterećenja. Vučićev manir da sve prati, kontroliše i o svemu odlučuje naprosto ne može funkcionisati dugo i uspešno bez pogubnih posledica i po sistem i po njega lično.

Niti ima dovoljno kvalititne saradnike, niti im dovoljno veruje. Vlada, korupcija, rekonstrukcija, strane investicije, hapšenja, imenovanja, mediji, Zvezda, vojska, Kosovo... samo su neke od mnogobrojnih sfera u kojima se bez njega ništa ništa ne prelama i ne odlučuje. I tako bukvalno sve u državi stoji i čeka – i propada – dok ON ne stigne da se time pozabavi.

Ne može se sa kafedžijama, roštiljdžijama, vlasnicima kockarnica, sportskim i estradnim menadžerima graditi moderna, evropska, niti bilo kakva država. 

Ali, pored i povrh svega pomenutog, tu je i strahovit kadrovski problem. Sem nešto pristojnog sveta (i u tom kukolju se nađe nešto žita), zalutalog u trenutku kada se ponekom naivnom moglo učiniti da bi SNS mogao biti ona prava, istovremeno delotvorna i razumna patriotska pozicija, kao i nekolicine Vučićevih i Tominih ličnih prijatelja zaostalih iz prošlog života, većina naprednjačkog kadra deluje kao sakupljena s koca i konopca, čak i ako se meri više nego elastičnim srpskim kadrovskim kriterijumima.

Ne može se sa kafedžijama, roštiljdžijama, vlasnicima kockarnica, sportskim i estradnim menadžerima graditi moderna, evropska, niti bilo kakva država. (Mada se od njih verovatno mogu dobiti dobre donacije za predizbornu kampanju.) To očito zna i sam Vučić, pa zato benevolentno nudi i poziva eksperte iz drugih stranaka, pa i belog sveta, da mu se pridruže. I tako – mora se priznati – vešto pokušava da ubije dve muve jednim udarcem. Ali to isto negde kao da osećaju i ovi pozvani – pa zato ipak oklevaju. Ima ih, naravno, i biće ih. Ali indikativno je i to što SNS u ovom trenutku ipak nije preplavljen kadrovima (ne govorim o običnom članstvu) u onoj meri u kojoj bi se to, s obzirom na besparicu i moralne kvalitete ovdašnje elite, moglo očekivati. Drugim rečima, kao da i oni negde slute da ovo ne može potrajati i ne može izaći na dobro.

Članovi su, međutim, druga priča. Oni u SNS-u vide, pre svega, agenciju za zapošljavanje i napredovanje u službi – ovde i sada – i ne greše mnogo. (Ili možda verujete da se neko danas učlanjuje u SNS – dobro, i SPS, do juče URS, ili doskora DS – zbog uverenja i ideološke bliskosti?) Najbolja ilustracija tog SNS-ovog kadrovskog potencijala jeste karakterističan detalj iz nedavnog Utiska nedelje, neposredno pre konačnog prihvatanja Briselskog sporazuma i neposredno posle onog prethodnog farsičnog odbijanja koje su kvazipatriotski SNS agitatori danima slavili kao vrhunac Vučićevog junaštva (kao što će, nedelju dana kasnije, prihvatanje sporazuma sa Prištinom slaviti kao vrhunac državničke mudrosti i „real-patriotizma“). Elem, u toj emisiji javlja se jedan tzv.„običan gledalac“ i očigledno stranački aktivista i – ko bi se nadao?! – kaže da se „bezuslovno slaže“ sa odlukom gospodina Vučića i stranačkog rukovodstva. Duhovita voditeljka ga prekida u daljem sricanju napisanog traktata i pita – to je u redu, ali sa kojom se to odlukom slažete, da li sa onom da se zahtev iz Brisela odbije, ili da se prihvati? A nezbunjivi „obični građanin“ kao iz topa odgovara da se slaže sa svakom, kakva god ona bila.

Nema tu ni ideje, ni ideologije – samo goli interes i golo poslušništvo, kao i elementi galopirajućeg kulta ličnosti

I to je to. Nema tu ni ideje, ni ideologije – samo goli interes i golo poslušništvo, kao i elementi galopirajućeg kulta ličnosti. 

Ako ovako nastave, SNS bi uskoro mogao imati članova koliko i glasača, a broj glasača će se poklopiti sa ukupnim biračkim telom – što je na neki način i logično i što bi u neku ruku predstavljalo logičan kraj, istinu i ispunjenje srpskog, i onako od početka nakaradnog višestranačja. No, do ostvarenja tog konačnog ideala, postojaće neki izbori i neke stranke (razume se, one kojima je dozvoljeno da učestvuju i osvoje ponešto). Ali nekakve stranke i izbori su, mnogi to ne znaju, kao svojevrsni „pluralistički“ ukras i recidiv postojali takođe i u komunističkoj Poljskoj i u Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj.

Preterujem? Ne. Samo opisujem potencijal i tendenciju. Da li je, na primer, iko od od vajnih NVO, „centara za slobodne izbore“ i sličnih organizacija za demokratiju, ljudska prava, transparentnost, fer izbore, tranzicionu pravdu i ljuljanje promaje ikada ozbiljno analizirao kampanju, metode i atmosferu pogroma i straha koja je poslednjih meseci vladala na lokalnim izborima od Srbobrana do Zemuna i Zaječara – i oglasio se povodom toga? E, vidite, o tome vam govorim.

No, to je, razume se, samo tendencija. A da li će ona – zajedno sa nezavisnim Kosovom – postati „nova srpska politička realnost“ videćemo vrlo brzo.    

(27. avgust 2013.)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner