Политички живот | |
Јован Дивјак - „мој пријатељ“ |
![]() |
понедељак, 07. март 2011. | |
![]() Режисер и глумац Драган Бјелогрлић је, пак, био далеко отворенији, признавши да је Дивјак био на списку ВИП гостију, и да је са њим лични пријатељ, те да се то пријатељство никада није везивало за „политичка дешавања“. Сраман одговор Бјелогрлића упућује на његов став да је процес и оптужба против Дивјака политичког карактера, те да се не ради о сазнавању истине и тријумфу правде. Бјелогрлић је тако јавно стао на страну осумњиченог за монструозне ратне злочине, показавши да нема саосећања према жртвама, и то жртвама нације којој и сам припада. За њега, Дивјак је општужен на политичкој основи. Трифуновић је био далеко неискренији у својим излагањима, но, намере су му биле више него јасне и о њима говори његов поступак и отворена подршка осумњиченом за злочин. Наравно, нису ови случајеви изоловани - они се из месеца у месец, из године у годину, понављају наносећи бол породицама убијених и несталих, а све због тога како би се добила улога у сваком филму без обзира на његов политички карактер. Тако, на пример, Трифуновић малтене не бира улоге. Глумио је у филму „Турнеја“ српског војника (Аркана?) који тера заробљене цивиле да певају Цецину песму „Кукавица“ кроз минско поље, претивши им смакнућем у супротном. Ни у једном тренутку срспки глумци, део глумачке елите (којој наведена двојица свакако припадају) не застане и не запита се - да ли је морално исправно да оправдавам и подржавам медијску кампању против сопственог народа? Да ли је у реду, да ли је морално исправно и људски да јавно подржим осумњиченог за ратне злочине? Медији у Србији и невладине организације, наравно, не реагују. Замислимо супротну ситуацију, у којој Трифуновић јавно носи мајцу са ликом генерала Младића, а Бјелогрлић Младића, као свог искреног пријатеља, са којим никада није причао о политици, стави на списак ВИП гостију? Замислите само реакцију српских медија, политичара, невладиних организација и странака. Сигуран сам да би обојица били проглашени за „мрачњаке, неморалне, ултрадесничаре“, људе који оправдавају ратне злочине, и затим би се захтевао бојкот њихових остварења. Разуме се да ништа од тога нећемо видети. Јер, забога, у питању је демократско право уметника, уметничка слобода, грађанска слобода и тд. Додуше, нико не спомиње право на слободу породица убијених, право на слободу понижених да више не буду шиканирани и понижавани. Тешко је рећи нешто више о овом случају, а не захватити крупније питање. А то се питање тиче односа целокупне елите према сопственом народу. Нису гореспоменути једини који су учинили овако нешто; треба се само сетити „грандиозне“ улоге Мирјане Карановић у филму „Грбавица“, њених изјава за сарајевске медије и става према сопственом народу. Стиче се утисак да смо сви ми некако исувише необразовани и заостали у односу на нашу глумачку елиту, која је врло еманципована и напредна. Тако напредна, допушта себи да покаже свом народу једини исправан пут у бољи, врли нови свет. Не, не Холивуд. До њега ипак ни они нису стигли. Све је ово симптом озбиљног поремећаја односа према држави, свом народу и на крају, ако хоћете, и према њима самима. Треба само упоредити околне народе, па наћи, на пример, хрватске глумце и режисере који позивају осумњичене за ратне злочине над хрватским народом у почасне ложе, носе мајце са њиховим ликом...питам се само како би реаговао хрватски народ и његова политичка елита?
И заиста, нема се шта додати овој херојској и пророчкој филмској реплици. Такву реплику може написати само српски сценариста, одлумити само српски глумац а режирати српски режисер. И затим, само такав филм може добити бројне међународне награде. Храбро остварење, у коме „просвећени Срби“ илити грађани Србије образују непросвећен народ задојен национализмом и заслужује највећа признања. Тешко је стидети се сопственог народа, сопственог идентитета и културе. Непријатно је тако се осећати, уверен сам. Међутим, више поштујем оне који то раде јавно и отворено и при том се не постиде. Сергеј Трифуновић је показао стид, показао је непријатност, покушао је да објасни да није урадио оно што је урадио. Било би, ипак, поштеније да и себи и другима призна право стање ствари и да стане иза својих ставова. Нико у Србији нема илузију да ће чути коју патриотску изјаву, мада се томе надају. Али није у реду ни обмањивати народ. Речено је шта је речено; мада, уосталом, у питању је професионална деформација. Човек је ипак - глумац. |