Početna strana > Rubrike > Politički život > Konzervativci i liberali
Politički život

Konzervativci i liberali

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Vuletić   
sreda, 11. jun 2008.

Ideologije kao mali orijentir za razumevanje političkih zbivanja

Izbori nisu rešili političku krizu nastalu oko pitanja koja su dovela do sloma prethodne vlade, moglo bi se čak reći da su je produbili. Naime, antievropska politika je poražena, ali nacionalno utvrđeni konzervativci koji je proklamuju nisu izgubili mogućnost da, pod izvesnim uslovima, formiraju vladu. Ta činjenica stvara tenzije i otvara mnoga pitanja, počev od legitimnosti takve vlade, legitimnosti osporavanja njenog formiranja, značaja ideologije u stvaranju postizbornih koalicija itd. Poseban problem predstavlja činjenica da su ideološke razlike skrivene iza lažne dileme Kosovo ili Evropa.

Posmatrano ideološki, devedesete su obeležene sukobom socijalista i združenih snaga liberala i konzervativaca. Liberali su Miloševićev režim videli kao prepreku za ostvarenje slobode i blagostanja pojedinca, što je krajnje pojednostavljeno srž te ideologije, a konzervativci kao nedovoljno efikasan mehanizam za očuvanje tradicionalno shvaćenih nacionalnih i državnih interesa koje pretpostavljaju blagostanju pojedinaca. Početak milenijuma doneo je pobedu antisocijalističkoj koaliciji što je odmah otvorilo pitanje nasleđa prethodnog režima.

U borbi za socijalističko nasleđe konzervativci su bolje prošli, pa su stvorene dve gotovo podjednako jake struje novog režima – liberalna, pod vođstvom premijera Đinđića, i konzervativna, pod vođstvom predsednika Koštunice. Sukob te dve struje kulminirao je oduzimanjem mandata poslanicima DSS-a, što je osnažilo liberalnu poziciju u okviru DOS-a. Atentat na Đinđića, međutim, verovatno bi na duži rok označio krah liberala da se na izborima 2003. godine kao respektabilna snaga nisu pojavili slobodni radikali koje su mnogi otpisali posle petooktobarskih promena. Njihov uspon, istina, nije bio posledica neke ideološki osmišljene aktivnosti, već pre stihijska reakcija stanovništva na tranzicione probleme. Strah od jačanja radikala na desnici naterao je DSS u koaliciju sa jednom od liberalnih frakcija zainteresovanom, pre svega, za ekonomske reforme. Taj brak iz računa onemogućio je, međutim, DSS da se u potpunosti profiliše i prepozna kao stranka desnice.

Konsolidovanje DS-a kao stožerne liberalne snage, uz istovremeno lagano profilisanje SRS-a kao stožerne stranke desnice teorijski je pretilo nestanku DSS-a. Suočena i sa empirijskim pokazateljima koji su ukazivali na kontinuirani pad podrške koju nije mogla da zaustavi ni koalicija sa NS, toj stranci nije ostalo ništa drugo nego da, nakon kratkotrajnog paktiranja sa liberalima učini, po mnogima, nerazumljiv manevar na otvorenom moru, punim jedrima uplovi u političke vode koje prirodno smatra svojima, a koje su sve osmišljenije zaposedali radikali.

Koristeći pogodan sticaj okolnosti, među kojima posebno mesto zauzima proglašenje nezavisnosti Kosova, DSS je preuzeo ključno mesto u desničarskom bloku o čemu svedoči i ponuda SRS-a da Koštunica zauzme premijersku poziciju. Iako riskantan, ovaj manevar je bio jedini potez koji bi ovoj nekada salonskoj stranci dugoročnije obezbedio mesto na političkoj sceni Srbije. Naravno, pretpostavka za to je nestanak, odnosno znatno slabljenje SRS-a, ili integrisanje ove dve stranke u sistem u kome bi za energetski potencijal bili zaduženi radikali, a za donošenje ključnih i strateških odluka Ko&Co.

Blickrig DSS-a nije se, međutim, završio prema planu koji je predviđao lagodno formiranje vladine većine sastavljene od koalicije DSS–NS– SRS. Istina, najgore su izbegli, jer je malo nedostajalo da liberali potpuno trijumfuju. Poraz konzervativaca otvorio je, međutim, neprijatno pitanje kako spasti što se spasti može time što će se u desničarski blok inkorporirati socijalistička stranka.

Socijalisti se, naime, zalažu prvenstveno i opet pojednostavljeno za društvenu jednakost. Takvo zalaganje je u suprotnosti sa liberalnim stavom da je svako kovač sopstvene sreće, ali još više sa temeljnom konzervativnom vizijom da je hijerarhija, odnosno nejednakost nužan preduslov svakog uređenog društva. Elem, zna se ko kosi, a ko vodu nosi.

Socijalisti su stoga neprirodan saveznik koji je, uprkos lagodnoj poziciji, u najtežoj situaciji. Nije im lako da se opredele za konzervativni blok, jer će kao nacionalno-socijalistička stranka kompromitovati socijalističke ideje i ideale. S druge strane, saradnja sa liberalima znači transformaciju i dokazivanje na novim zadacima legitimizacije individualnih nejednakosti. Istina, ta pozicija im otvara perspektivu da levičarske ideje ponovo učine aktuelnim i tako dugoročno obezbede političku budućnost. No, to podrazumeva dugotrajan rad i kosmopolitski duh, što bi se reklo – crkni magarče do zelene trave.

Naravno, ideološke razlike nisu jedine, niti značajne kao nekada, a ni ideologije nisu neprotivrečni pogledi na svet. No, i pored toga predstavljaju mali orijentir za razumevanje političkih zbivanja. Ako su devedesete, globalno posmatrano, obeležene borbom za svrgavanje socijalističkih režima, početak veka je obeležen borbom između konzervativaca i liberala čiji ishod, paradoksalno, bar u slučaju Srbije, zavisi od volje zajedničkog neprijatelja. Iz tog ugla posmatrano, ako se socijalisti brzo ne odluče, dojučerašnji saveznici bi lako mogli napraviti džentlmenski sporazum o novim izborima.

(Politika)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner