Početna strana > Rubrike > Politički život > "Latinica" - katastrofa jedne emisije
Politički život

"Latinica" - katastrofa jedne emisije

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
sreda, 07. maj 2008.

Nekada smo bili mnogo opaki i gadni, a sada smo samo jadni. To je, otprilike, ono što je emisija “Latinica” hrvatske televizije, emitovana ovog ponedeljka, imala da kaže o nama Srbima. Gosti? Milan St. Protić, Biljana Srbljanović, Svetozar Cvetković i dva hrvatska komentatora. Zaključak? Srbija je danas jedna velika katastrofa, tačnije “katastrofa jedne politike”, kako je i glasio naziv emisije.

Šta je još rečeno o nama? Da rezimiramo: pretnja za hrvatsku državnost odavno više nismo. Pre ličimo na neko dete-debila iz komšiluka, na koje čovek ne može više ni da se ljuti, već samo da posmatra njegove ispade sa perverznom ljubopitljivošću, vrteći glavom i zahvaljujući bogu što je tako težak slučaj retardacije snašao nekog drugog. Mada… Iako, naravno, jesmo za žaljenje, uvek mora postojati i razumna doza opreza! Šta ako dete-debil slučajno u svojoj gluposti i nezrelosti dohvati šibice i potpali svoju kuću? Hrvatska je ipak opasno blizu i mogla bi se nagutati dima. Možda bi zbog toga, kao budući član evropske porodice, trebalo da pokuša da nam pomogne da se malo upristojimo? Emitovani su brojni prilozi, kako sastavljeni od arhivskog materijala, tako i od onog svežeg. Gazimestan i Vukovar nekada, beznađe, siromaštvo i čemer danas. Brojni grobovi mladih Srba koje je Milošević poslao u smrt, i još brojnije strane banke koje (uglavnom nezaposlene) Srbe danas šalju u dugove. Izbeglice iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, kojima je Milošević upropastio živote (sa naglaskom na to da su svojevoljno napustili domove, i da ih niko iz njih nije terao). Kolone koje posle “Oluje” ulaze u Srbiju, kao žrtve zločinačke politike zemlje u koju upravo stupaju prvi put u životu. Sve u svemu, Hrvatska, kao razvijena i civilizovana država, o kakvoj bi Srbija mogla samo da sanja da postane, na pragu Europske unije, iz pozicije vrhunskog moralnog subjekta, sterilnih ruku, analizira fenomen srpske patologije i zaostalosti.

A da ne bi slučajno ispalo kako u pogledu srpskog pitanja emisija nije objektivna do apsoluta, novinari su se velikodušno posvetili traganju za makar i sićušnim pozitivnim pojavama u srpskom društvu (uprkos svoj težini takvog pothvata). Zvučalo je otprilike ovako: Dragi Hrvati, zbog sasvim opravdane ostrašćenosti i jednostranosti vaših medija, koja je vladala tokom domovinskog rata, ostali ste uskraćeni za upoznavanje ove druge Srbije, koja nije baš toliko grozna, čak ima i ljudske karakteristike. Tamo postoje Otpor, Žene u crnom, LDP, dve Cece i ostali Drugosrbi, koji se decenijama sukobljavaju sa srbočetničkim mutantima koji su im zauzeli lebensraum, i koji (mutanti), uprkos svim nesrećama koje je Srbija zaslužila, danas opet Srbijom vladaju. Napaćeni mladi, pametni i civilizovani srpski građani u kamere hrvatske televizije ispovedali su svoje frustracije zemljom u kojoj se napinju – i pored sveg tog turbo-folka – da ostanu barem do 11. maja. Šta ih najviše traumira? “Pojavili su se ljudi za koje sam mislila da ih više nema, njuške koje je trebalo odavno da nestanu”; “Iz mraka su izronili ljudi koji su meni smetnja u normalnom životu.” Razume se, ni traga od eventualnog napora da se stane u odbranu ili bar pokuša razumeti pozicija sopstvenog naroda.

Izgleda da je jedino pozitivno u Srbiji to što postoje ljudi koji o njoj govore negativno – bar za novinare hrvatske televizije, za koje očigledno imaju usta samo oni koji su spremni da izgovore ono što je hrvatskom uhu ugodno da čuje. S jedne strane, to dosta govori o uznapredovalosti mlade hrvatske demokracije. Sa druge, to se može i razumeti – Hrvatska je, uprkos naporima HRT-a da stvari predstavi ružičastim, ipak daleko od rajskog vrta i nezadovoljstvo puka postoji. Ali kada se Hrvatima prikaže emisija o Srbiji kao o korovom obrasloj utrini, koje se uporno peče sopstvenim koprivama, Sanader odjednom počinje mnogo više da liči na baštovana kakav se samo poželeti može.

Šta su radili gosti iz Srbije? Milan St. Protić je, po običaju, pokušao da naglasak cele priče stavi na sopstvenu pravovernost, lucidnost i vrcavost u pokušaju. Cvetković jedva da je govorio, a i to što je rekao nije značilo bukvalno ništa. Što je, doduše, sasvim očekivano, s obzirom na to da je ovde bio u svojstvu člana DS-a, pa je zastupao aktuelni partijski diskurs koji se bazira na zaobilaženju bilo kakvih konkretnih stavova, u korist fraza koje dobro zvuče – demokratija, tolerancija, Evropa, ja sam OK, ti si OK, Hrvati su OK, Srbi su OK, hajde da gradimo mostove međusobnog poverenja...

Koliko je krasno ovo društvo bilo, govori i činjenica da je jedna Srbljanovićka rizikovala da bude proglašena za velikosrpkinju, budući da je jedina pokušala da natukne kako nismo baš toliko retardirani koliko oni tvrde, kao i da isti taj Zapad snosi bar deo odgovornosti za današnje stanje u Srbiji, i veliki gubitak poverenja u “evropske vrednosti”. I za razliku od “urbanih narikača”, koje su u reportaži hrvatskoj publici poslušno ispovedale svoje traume zbog starih-novih njuški koje im smetaju da se ostvare, obećala je da je kukanje prošlost, a delanje njena budućnost kao političkog subjekta u Srbiji.

Na kraju, šta reći za Srbiju koju više ni dojučerašnji neprijatelji ne mrze kako valja, već samo sažaljevaju? Biće da nam za to ipak niko nije toliko kriv koliko mi sami. Naravno, nismo baš pali toliko nisko gde pokušavaju da nas lociraju. S druge strane, kada pogledamo sve one koji nas vode, ili bi hteli da nas vode, nismo ni daleko od toga. No, sve to je ipak naša stvar. Srbija je naša i samo naša katastrofa, i zabrinuti komšiluk nema prava da nam drži lekcije zbog toga što mu kvarimo pejzaž (u čijoj je arhitekturi, iako se sad pravi blesav, podosta učestvovao). Pa čak i ako se – ne dao bog – zbog naših nestašluka jednoga dana naguta i dima.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner