Početna strana > Rubrike > Politički život > Najzainteresovaniji za ime opozicionog kandidata je, naravno, režim – da bi ga mogli blagovremeno oblatiti i demonizovati
Politički život

Najzainteresovaniji za ime opozicionog kandidata je, naravno, režim – da bi ga mogli blagovremeno oblatiti i demonizovati

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 12. januar 2021.

 „Mogu vam reći jedan ekskluzivan nalaz, takoreći, „ispod čekića“. Prema našem poslednjem istraživanju, koje je još u toku, razlika između onih koji kažu da „podržavaju vlast“ i onih koji kažu da su „za promene“ i protiv vlasti nije veća od 5-7 procenata (govorimo o Srbiji u celini)“.

– To je druga strana i naličje one režimske priče o opozicionim „tačkicama“. No, problem je što ti koji kažu da su „za vlast“ na izbore sigurno izlaze i znaju za koga glasaju, dok ovi drugi za izlazak tek treba da nađu motiv i favorita. Glavni cilj Vučićeve kampanje u 2021. godini biće da to po svaku cenu spreči. A naš bi, valjda, onda trebalo da se podrazumeva, kaže između ostalog u razgovoru za Danas Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli i jedan od osnivača Udružene opozicije Srbije.

Da li UOPS još postoji nakon medijskog razlaza Đilasa i Jeremića?

– Udružena opozicija Srbije postoji, ali je, iskreno govoreći, u stanju prilične hibernacije. S tim da ja uopšte to ne gledam kao neki opozicioni derbi, pa se razvrstavamo ko je za Zvezdu, a ko za Partizan.

U ovom konkretnom slučaju oko sastavljanja i podnošenja opozocionih zahteva moj stav je bio bliži Jeremiću i većini kolega iz UOPS-a. U nekom drugom slučaju, na primer, oko formiranja zajedničke odborničke grupe, mislim da je SSP bio više u pravu. Ali sve je to relativno nebitno.

Uostalom, siguran sam da su odnosi Đilasa i Jeremića znatno bolji nego odnosi Vučića i Stefanovića, ili Vladimira Đukanovića i Zorane Mihajlović. 

Uostalom, siguran sam da su odnosi Đilasa i Jeremića znatno bolji nego odnosi Vučića i Stefanovića, ili Vladimira Đukanovića i Zorane Mihajlović. A svi oni su, podsećam, članovi jedne te iste, vladajuće stranke, dok su ovde u pitanju dve različite stranke i jedan više nego labavi opozicioni savez.

Sve u svemu, verujem da će se, na kraju balade, i jedan i drugi naći u istom opozicionom frontu. Jer, ako nas je iskustvo do sada ičemu naučilo, onda je to da se protiv ovakvog režima može boriti samo jedinstvenim i jasno opozicionim frontom. Sve drugo se svodi samo na sakupljanje mrvica bačenih sa stola vlasti.

Koliko je dobro za Srbiju da svaka pojedinačna stranka sa svojom platformom ide na pregovore oko izbornih uslova sa predstavnicima vlasti. Mogu li se onda očekivati neke garancije da će zahtevi opozicije biti ispunjeni?

– Mislim da je tu u pitanju jedan hotimičan ili nehotičan spin. Nema nikakve garancije da će zahtevi biti ispunjeni, ko god da ih podnese.

U principu, bolje bi bilo, a koliko shvatam i potencijalnim evropskim posrednicima je to jednostavnije, da zahtev bude jedinstven. Ali ako nema jedinstvene opozicije – a za sada je nema – i ako nema čak ni relativnog konsenzusa oko toga ko jeste, a ko nije opozicija, onda nema ni razloga da se foliramo oko „zajedničkih zahteva“.

A režim će ionako prihvatiti samo one zahteve na koje bude prinuđen, bilo pritiskom od strane međunarodnih posrednika, bilo pritiskom sa ulice. A za sada nema baš mnogo naznaka ni jednog ni drugog. No, verujem da će se stvari u tom pogledu dosta menjati narednih meseci.

Da li se to opozicija vratila na sam početak pre osnivanja Saveza za Srbiju i da li je sada šest meseci posle izbora važno ko je na njima učestvovao, a ko nije, kad konačno svu vlast ima SNS?

– Mislim da politički ipak jeste prilično važno – bar kada se radi o odnosima na opozicionoj sceni. (Mada se slažem da to ne može biti jedini kriterijum opozicionog razvrstavanja, ali se ne može ni potpuno ignorisati.) Jer nisu ovo bili baš sasvim obični i normalni izbori.

Da je iko od ovih – bilo „levih“, bilo „desnih“ – koji su na te izbore izašli uspeo da uđe u parlament, bili bi danas ako ne baš veći portparoli vlasti, a ono svakako žešći kritičari „bojkotaša“ i „vanparlamentarne opozicije“ nego što su Vladimir Đukanović, Ivica Dačić i Aleksandar Martinović zajedno.

Bojkot je imao svoju političku cenu i svoje rizike. Bojkotaši su platili određeni ceh, ali i stekli neki politički kapital koji, uzgred rečeno, već nekoliko meseci proćerdavaju. Ne kažem ni da su svi koji su izašli bili u istoj meri „kolaboranti“. Ali, realno govoreći: Da je iko od ovih – bilo „levih“, bilo „desnih“ – koji su na te izbore izašli uspeo da uđe u parlament, bili bi danas ako ne baš veći portparoli vlasti, a ono svakako žešći kritičari „bojkotaša“ i „vanparlamentarne opozicije“ nego što su Vladimir Đukanović, Ivica Dačić i Aleksandar Martinović zajedno.

A neki su, bogme, to čak i ovako. I zaista je pomalo naivno i mazohistički očekivati da će u novom izvlačenju ponašati drugačije. Većina njih će i u novoj izbornoj trci imati opet maksimalan vetar u leđa od strane režima i režimskih medija – i to je logično. Ali ne moramo barem i mi u tome da saučestvujemo.

Dok se opozicija bavi time ko je prava, ako lažna opozicija, Vučić se hvali sopstvenim rejtingom i podsmeva tačkicama koje predstavljaju opoziciju.

– Nije sporno da SNS ima najveću podršku (mada ipak ne ni približno toliku sa kolikom barataju prorežimski istraživači), i da je Vučić najpopularniji lider.

No, taj rezultat bi bio mnogo kredibilniji da je ostvaren u iole ravnopravnim i demokratskim uslovima.

Ovako baš i ne vredi mnogo – čega je i sam Vučić verovatno svestan, pa zato i želi da „dijalogom“ i najavom novih izbora koliko-toliko amortizuje primedbe o nelegitimnosti vlade i aktuelnog skupštinskog saziva.

Uostalom, vrlo se on dobro seća da su i DOS svojevremeno činile samo relativno sitne političke „tačkice“, pa se za manje od dva meseca situacija preokrenula, a tačkice pretvorile u lavinu koja je SPS i SRS odnela sa vlasti, a njega iz ministarske fotelje.

Koliko su ozbiljne izjave pojedinaca iz opozicije da je Vučić već izgubio vlast u Beogradu, kada njegova stranka na vlasti trenutno radi u glavnom gradu šta joj se prohte?

– Po meni su to pomalo neozbiljne izjave, pogotovo ako se formulišu na takav način. Moguće da se time želi malo obodriti malodušno opoziciono biračko telo, ali mislim da to opozicionim biračima u Beogradu nije potrebno – a može biti čak i kontraproduktivno. Mislim da bi tim biračima više značila opoziciona sloga i jasan plan nego najave „sigurne pobede“.

Ipak, činjenica je takođe i to da je, čak i po zvaničnim brojkama, bojkot u Beogradu uspeo. A da je u centralnim beogradskim opštinama odziv građana na junskim „izborima“ bio sramotno nizak i po vlast poražavajući. No, podsetio bih sve, a naročito kolege iz opozicije, da Beograd nisu samo Stari grad, Vračar i Savski venac, nego i Grocka i Barajevo, i Lazarevac, Mladenovac i Obrenovac. I da u ovim tzv. „rubnim“ opštinama živi i glasa više ljudi nego u pomenutim centralnim.

I da će bez ozbiljnog popravljanja rezultata na toj „periferiji“ (uključujući tu i mnogoljudne Ovče-Borče i Krnjače) priča o „sigurnoj pobedi u Beogradu“ ostati samo – priča.

Može li se javnim licitiranjem sa imenima potencijalnih predsedničkih kandidata stvarno doći do odgovarajućeg predsedničkog kandidata koji bi mogao da pobedi Vučića, ili bi opozicija to trebalo da dogovara na drugačiji način?

– Naravno da treba da se dogovara na drugačiji način – ali mislim da to, zapravo, niko iz opozicije i ne radi, nego samo mediji, po prirodi svoga posla, sa tim spekulišu i licitiraju imenima. Jedino je, ako se ne varam, Boško Obradović izleteo sa dva imena, a i on je naknadno objasnio da ih je pomenuo samo kao „ilustraciju“. Najzainteresovaniji za ime opozicionog kandidata je, naravno, režim – da bi ga mogli blagovremeno oblatiti i demonizovati – i upravo zato se iz režimu bliskih krugova sa tim imenima najviše licitira, spekuliše i manipuliše.

 Šta kažu vaša istraživanja, mogu li takozvani državni udari i takozvane pretnje Vučiću i njegovoj porodici da imaju svoj kontraefekat?

– Meni se takođe čini da se ta propagandna matrica prilično izlizala. A i oni sami kao da to uviđaju – ali ne odustaju, već samo neprestano pojačavaju „dozu“. I to zaista u nekom trenutku mora udariti o zid.

Priča sa „državnim udarima“, „atentatima“ i „prisluškivanjem“ ima sličnu psihološki-motivacionu i integrativnu funkciju. Nema sumnje da će se to pre ili kasnije završiti kao u onoj priči o babi i vuku. Na kraju im niko više neće ništa verovati, čak i ako slučajno budu u pravu.

Na primer, već neko vreme se primećuje da priča o „Đilasu-Šolaku“ i 619 miliona evra sve manje izaziva zgražanje, a sve više pošalice i podsmeh. Što naravno ne znači da ta vrsta crne propagande i neprestanog udaranja u istu tačku („najslabiju kariku“) nije donela određene rezultate, pre svega, u smislu homogenizacije njihovog tj. naprednjačkog biračkog tela, koje sada na reč „Đilas“ reaguje gotovo instinktivno, slično onom psu iz Pavlovljevog eksperimenta.

Priča sa „državnim udarima“, „atentatima“ i „prisluškivanjem“ ima sličnu – samo još opasniju i destruktivniju – psihološki-motivacionu i integrativnu funkciju. Nema sumnje da će se to pre ili kasnije završiti kao u onoj priči o babi i vuku. Na kraju im niko više neće ništa verovati, čak i ako slučajno budu u pravu.

(Bivši narodni poslanik, politički analitičar i urednik “Nove srpske političke misli”)

(Danas, razgovarala Mirjana Milenković)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner