Početna strana > Rubrike > Politički život > NVO: Širi dalje
Politički život

NVO: Širi dalje

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
ponedeljak, 21. april 2008.

 

Nedavno sam imao priliku da slušam vatreno ubeđivanje jedne pripadnice ženskog pola, koja mi je samouvereno objašnjavala da Kosovo nije Srbija i da ne treba da bude. Nije znala da kaže zašto, a kada sam joj, u najkraćoj mogućoj verziji od dve rečenice, objasnio istoriju Kosova i Albanije malo je ustuknula, odmahnula glavom i rekla: ''Nisam to znala''.

Naravno da nije znala – malo je danas mesta na kojima je to mogla da čuje. Ali, znala je ono čime je bombarduju iz nevladinog sektora. Prihvatila je ''dajdžest'' informacije bez ikakvog obrazloženja, samo šture informacije koje nalažu zastupanje stavova koji idu linijom manjeg otpora. Danas je lakše reći da Kosovo nije Srbija nego se mučiti objašnjavajući i zastupati stav da jeste. Pri tom su kreatori i organizatori širenja ovih informacija lepo uredili da takav stav postane ''urban'', šta god to danas značilo, i da se kao takav primi kod većine mladih i onih koji se tako osećaju. A mnogi bi ljudi voleli da se tako osećaju – zato je ovaj stav tako zavodljiv i primamljiv. Tako se kod nekih ljudi nesposobnih za nezavisno mišljenje – a zbog količine šuškavih novčanica sa Zapada kojima se plaćaju ljudi koji prave informacije – formira neki stav o nečemu o čemu realno ne znaju ništa. Tako neinformisani, ljudi onda odu na glasanje, glasaju ''po savesti'' (ali ne svojoj) i onda se u parlamentu pojavi grupa ljudi koji su posredno kupljeni novcem nepoznatog stranog porekla. Linija je zapravo vrlo jednostavna – neki ''filantrop'' iz inostranstva finansira domaći NVO, oni plasiraju vesti i formiraju stav određenoj grupi neodlučnih i povodljivih ljudi koji onda svojim glasom pomognu nekoj stranci da uđe u parlament. Pri tom za našu političku realnost uopšte nije bitno ni ko su ti misteriozni ''dobrotvori'', ni kakve su njihove namere, ni da li su istinski filantropi koji veruju da svojim novcem mogu pomoći ljudima, niti nam je bitno da znamo da li su zlonamerni. Možda su neki od njih i iskreni, možda su i svi iskreni, ali na to ne možemo da utičemo i stoga je nevažno za realnu politiku. Ono što je važno jeste da taj novac utiče na formiranje političkog mišljenja u Srbiji i da taj novac nije domaćeg porekla. Novac koji je dat nevladinom sektoru postaje novac kojim se glasovi nekih ljudi usmeravaju određenim strankama koje nemaju formalnih veza s tim NVO-ima.

Dakle, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Sonja Liht, Biljana Kovačević-Vučo i ostale (zanimljivo, čelnici NVO-a su većinom žene) plasiraju laži o Kosovu. Nataša Kandić ode na proglašenje lažne države svesna da je vlasti neće hapsiti jer bi time od nje napravili lažnu žrtvu. Svesna je i da je neće proterati jer bi joj to uvećalo oreol buntovnika. Ali, isto tako je svesna da će taj njen čin uticati na ljude bez kritičkog mišljenja u Srbiji, koji će onda pomisliti kako je ona sigurno u pravu. Taj njen čin je zapravo idealan primer onoga što NVO-i rade. Za novac koji je dobila iz inostranstva, uz logistiku koja joj je pružena, ona je otišla na Kosmet samo da bi dala primer da je to moguće. Da je moguće živeti u Srbiji i priznati da je Priština nezavisna. Novac koji je dobila nije direktno uplaćen nekoj političkoj partiji – to je protivzakonito – ali taj isti novac kupuje glasove nekim stranakama. Ideje koje zastupaju NVO-i predstavljaju se kao napredne ideje, ideje vodilje koje se (po principu ''širi dalje'') šire među ljudima koji imaju slabije izraženu želju za razmišljanjem. Takvi ljudi onda glasaju za one stranke koje se bore protiv celovitosti Srbije.

Čak i upoznavanje tih ljudi s pravim informacijama ne znači da će neko od njih promeniti stav. Te vrste ideja, ma kako bolesne bile, proglašene su za napredne, savremene i upakovane su u šareni sjajni papir koji svakome, na prvi pogled, mora da izgleda privlačno. Zbog toga nije moguće – niti je vredno trošenja vremena – pokušavati da se promeni mišljenje takvim glasačima. Šta god da im se prezentuje, s kakvim god činjenicama da ih suočite, i dalje će bez ikakvih argumenata ponavljati da Evropa nema alternativu, a sve koji to dovode u pitanje proglašavaće nazadnim fašistima koji ih sprečavaju da u ujedinjenoj Evropi zajedno s kosovskim Šiptarima pevaju Himnu ljubavi.

Nikolas Rokfeler, iz čuvene bankarske porodice, izjavio je, kako je to prošle godine, pred smrt, obelodanio američki filmski producent i režiser Eron Ruso, kako je Rokfeler fondacija finansirala ženski pokret za oslobođenje. Pre tog pokreta bankari nisu mogli da oporezuju polovinu stanovništva, a drugi razlog je, po Rokfelerovim rečima, ''da bi ljudi prihvatili da je država njihova primarna porodica''. NVO-i su većinom finansirani sa Zapada, a motivi finansijera sasvim sigurno nisu dobronamerni prema interesima Srbije i samo je pitanje vremena kada će i to neko da obelodani. Znali su zvaničnici Rusije kakvo zlo sa sobom nose takve organizacije, pa su pre tri godine istovremeno svima poništili registraciju, a zatim ponovo rešavali registraciju svake nove podnete prijave pojedinačno, čime su praktično zabranili rad većini NVO-a. Nemačka vlada je pre desetak godina zabranila rad Sajentološkoj sekti, bez obzira na veliko protivljenje SAD, jer su znale koliko je loš uticaj koji ta sekta ima na njihovo društvo.

Uz brojne nevladine organizacije koje su finansirane novcem sa Zapada praktično da ne postoje one koje su finansirane novcem iz, na primer, Rusije ili Kine. Ali i malobrojne patriotski nastrojene organizacije (npr. Srpske Dveri i Aktivni centar) suočene su s napadima koje prate svaku njihovu akciju. Bez ikakve političke i medijske moći, aktivisti ovih organizacija su u stanju stalne odbrane od optužbi da su klerofašisti i ''nacionalisti'', ili neprestano moraju da ponavljaju ko su i odakle dolazi novac za njihovo finansiranje. U oba slučaja, takve optužbe i takva pitanje otupljuju i obesmišljavaju ideju njihovih akcija. Kao da nije dovoljno što su ove organizacije u samom startu već dovoljno diskvalifikovane time što nemaju podršku u novcu kakvu imaju druge nevladine organizacije.

Sigurno da oni koji rukovode ovom državom dobro znaju koliko su NVO-i loši, ne samo po državu, nego i po stranke kojima ti rukovodioci pripadaju, zbog toga što se kontrola tih organizacija vrši s one strane državne granice. Naravno da nismo toliko moćni da NVO-e zabranimo a njihove čelnike strpamo u zatvor zbog očiglednog protivustavnog delovanja. Ali država bi barem morala da im jako oteža posao, i to je minimum onoga što mora da uradi. I to na samom startu. Jedini način da se ova linija prekine jeste da se zaustavi na samom početku, na ulasku u Srbiju. Kao i za svaku drugu robu, trebalo bi ustanoviti ''carinu'' za novac koji je namenjen NVO-ima. On bi trebalo da se pregleda, da se ispita njegovo poreklo i namena – i tek onda da se pusti ili ne pusti u zemlju. Ukoliko se novac ipak pusti, trebalo bi ga jako oporezovati, toliko jako da se finansijeri zapitaju da li su zaista toliki filantropi, da shvate da možda i nisu. Osim toga, svaki NVO koji je finansiran novcem iz inostranstva morao bi da ''transparentno'' dostavi javnosti detalje svog finansijskog poslovanja. Ukoliko već nismo toliko moćni, kao Rusija, da napravimo takav sistem da većinu NVO-a zabranimo, možemo barem da im otežamo posao. Ovo što sad radimo je prećutni blagoslov. Dok se finansijsko poslovanje NVO-a ne postavi kao značajno pitanje, dok se jasno ne prikaže ko, za koliko i od čijih para radi, u Srbiji neće biti pravedne izborne kampanje, ni pravednih izbora, ni poštenog Parlamenta.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner