Početna strana > Rubrike > Politički život > Obrtni kapital i ljudi
Politički život

Obrtni kapital i ljudi

PDF Štampa El. pošta
Dragoljub Žarković   
petak, 03. oktobar 2008.
Ono što su svi očekivali da će da se dogodi, a najpre Ljiljana Smajlović, i dogodilo se. Odlukom Skupštine preduzeća razrešena je dužnosti glavna urednica „Politike”. Vest prevazilazi okvire relativno banalne informacije o kadrovskoj smeni u jednom glasilu, makar ono bilo „najstarije na Balkanu” i samoproglašenom za nekakav „stub srpstva” što je, kroz istoriju, ovih dnevnih novina više opterećivalo nego što im je pomagalo u nužnim poslovima modernizacije i prilagođavanja novim pravilima utakmice na poprilično grubom medijskom tržištu.

Ne osećam, odmah da kažem, nikakav sukob interesa zato što pišem o ovoj temi, a kolumnista sam u tom listu i to angažovan na nagovor Ljiljane Smajlović. Mislim da je tema značajna za čitav medijski prostor u Srbiji, dakle tiče se i moje kože u različitim aspektima profesionalnog angažovanja, i da bi baš „Politika” morala da bude inicijator ozbiljne rasprave, večne rasprave, da dodam, o odnosima u trouglu mediji – vlast – novac.

Kad je reč o ovom poslednjem, Srđan Janićijević, direktor „Politike”, koji je podneo ostavku na funkciju, efektno je opisao u nekoj vrsti oproštajnog pisma trogodišnji rad i rat da od rasturenog preduzeća napravi korporaciju koja je ostvarila finansijski višak, mereno obrtnim kapitalom. Ali, ovde je reč o obrtnim ljudima.

Pretpostavljam da je Ljiljani Smajlović još 11. maja, posle izbora, bilo jasno da će doći do obrta u njenoj karijeri i da je to posledica „paradržavnog” karaktera lista koji uređuje i rekao bih da se ovih par meseci, od izbora naovamo, vodila samo bitka oko načina egzekucije. U izjavi za „Vreme” od prošle nedelje Smajlovićka je rekla: „Ne može se sa ljudima postupati kao da ne postoje ili kao da su koferi koje prosto možete izneti ispred vrata”. U ovonedeljnom broju nedeljnika otpisala joj je Danka Dragić, potpisana kao bivši novinar „Politike”: „Bez ijedne uredničke primedbe izrečene na svoj rad izbačena sam iz spoljnopolitičke rubrike i celih novina. Posle 33 godine provedene u toj kući, jedino što sam čula bila je šeretska rečenica generalnog direktora... ’Nemaš ljutiš. Svako bira svoj timְ’”.

Tim Ljiljane Smajlović očigledno ne uliva poverenje ovima koji su pobedili na novim izborima, plus starosedelačkom delu redakcije, plus onima koji bi sebe da vide kao kalifa umesto kalifa, jer da uliva poverenje ne bi preslikali skupštinski model po kome najstariji član kolegijuma predsedava ovom telu, odnosno pravi novine, pored živog zamenika glavnog urednika kome je to u opisu posla i koji je po zakonu odgovoran za ono što „Politika” objavi. Ništa novo neću reći ako napišem da je posao koji radimo prilično stresan i grub, daleko od idiličnog i da tu nema neke jednom zauvek date pravde i nepravde, već da u dobroj meri zavisi od odnosa snaga.

Utoliko pre mislim da je i ovo s konkursom za glavnog urednika čisto zamajavanje. Glavnog urednika predlaže direktor. Njegov predlog bi trebalo da bude rezultanta saglasnosti s titularom vlasti nad medijem, bilo da je reč o parama bilo o političkoj vlasti, a u slučaju dnevnog lista „Politika” s ovim drugima.

Mišljenje redakcije jeste poželjno i za pametnog direktora i za pametnu vlast. Pretpostavka je da kandidat, ukoliko je i on pametan, ne bi prihvatio dužnost ukoliko redakcija nema većinom pozitivno mišljenje o njegovim sposobnostima.

Za neke je ključno pitanje čemu uopšte služi to zamajavanje s konkursom i puno kandidata, konkursnim komisijama i rokovima žalbe, i čija je potreba da se jednom vrstom lažne transparentnosti pokriva ono što je svima jasno, čim se o kandidatu dogovore Demokratska stranka i G 17 plus.

Ne bih, ovom prilikom, iznosio svoje mišljenje o učinku Ljiljane Smajlović. Uostalom, učinio sam to na istom ovom mestu u julu, u tekstu „Sve da bi jedna žena otišla”, ali citiraću nešto što možda doprinosi da se bolje sagledaju i unaprede odnosi u javnoj sferi Srbije. Radi se o citatu iz dela Jirgena Habermasa „Politička komunikacija u medijskom društvu”:

„Ukoliko ne žele da rizikuju da budu neefikasne, strateške intervencije u javnoj sferi moraju da budu u skladu s pravilima igre. Kada uspostavljena pravila jednom pokrenu odgovarajuću igru – koja obećava stvaranje uvaženih javnih mnjenja – tada će i moćni akteri samo doprinositi mobilizaciji bitnih tema, činjenica i argumenata. Međutim, da bi se uspostavila pravila igre moraju da se postignu dve stvari: prvo, samoregulišući medijski sistem mora da sačuva nezavisnost u odnosu na okruženje, budući da političku komunikaciju u javnoj sferi usmerava i ka civilnom društvu i ka političkom centru; i drugo, inkluzivno civilno društvo mora da osnaži građane kako bi mogli da učestvuju i reaguju na javni diskurs koji, za uzvrat, ne sme da se degeneriše u kolonizirajući vid komunikacije”.

Ono što je, čini mi se, sasvim jasno kad je reč o ovom slučaju jeste da su „pravila igre” nejasna, da „Politika” još nije izgradila „samoregulišući medijski sistem” koji bi joj omogućio „nezavisnost u odnosu na okruženje” a da je „osnaženi građanin” misaona imenica u javnim poslovima.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”

[objavljeno: 03/10/2008, Politika]
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner