.jpg)
| Politički život | |||
Rezolucija o nečinjenju |
 |
 |
 |
| četvrtak, 17. jul 2008. | |
|
Vladajuća koalicija objavila je nameru da politiku prema Kosovu i Metohiji potvrdi jednom skupštinskom rezolucijom. Potvrdi, budući da, sudeći po dosadašnjim izjavama prvaka koalicionih stranaka, državna politika prema osamostaljenoj pokrajini neće biti menjana. Oko ove rezolucije, čiji sadržaj je poznat samo u opštim crtama, u javnosti je smesta nastala ogorčena polemika. Radikali i narodnjaci oštro su je kritikovali, najavljujući da je verovatno neće podržati. Kritičan je i LDP, tihi i posredni, ali za sada sigurni, saveznik vladajuće koalicije, koji tvrdi da je reč samo o nastavku ranije politike. Naša politika prema Kosovu i Metohiji zaista predstavlja kontinuitet od koga su dosadašnje vlade tek malo odstupale. Ma koliko međusobno različita, četiri prethodna kabineta zastupala su defanzivan stav u odbrani formalnih prava Srbije. Ta prava su vremenom svedena na virtuelni državni suverenitet. Sva nastojanja da takva politika, nasleđena od režima Slobodana Miloševića, bude donekle promenjena – završila su se neuspehom. Đinđićev pokušaj da sprovede novu strategiju i ubrza rešavanje krize, Koštuničina odluka o bojkotu ustanova, skupštinski manevar sa predlogom kantonizacije, Labusov plan stvaranja entiteta, Tadićeva preporuka za izlazak na izbore i povratak u kosovske ustanove... sva ova nastojanja okončana su neuspesima. No, dok Đinđić, Živković ili Tadić u pitanju Kosova i Metohije nisu videli oslonac svoje politike, bivši premijer Koštunica je izgleda svoju političku sudbinu vezao za pravnu i formalnu stranu spora oko budućeg statusa pokrajine. Tako Boris Tadić nije smatrao za neuspeh, niti je prihvatio političku odgovornost, kada je njegov poziv za izlazak na izbore 2004. na birališta izveo manje od jedan odsto srpskih birača. Koštunica je, međutim, smatrao za izuzetno važnu nespremnost vladajuće većine da poštuje skupštinsku Rezoluciju od 26. decembra 2007. godine. Slovom ovog dokumenta vlada je trebalo da odbije Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji se ne bavi činjenicom da je 20 članica EU osporilo suverenitet Srbije, dok je sama Unija bez sporazuma sa Beogradom poslala misiju u pokrajinu. Upravo zato je Koštunica i podneo ostavku izazvavši tako prevremene izbore koje je izgubio. Iako učesnici tako nešto nisu javno rekli, majski izbori trebalo je da odluče o budućoj kosovskoj politici. Pokazalo se da je intervencija Brisela, koja je podrazumevala potpisivanje dugo odlaganog SSP-a i najavu privatizacije „Zastave”, imala veliki uticaj na birače. Takođe, građani su se u pogledu budućeg odnosa prema Kosovu nesumnjivo opredelili za reči, umesto za dela. Dakle, Srbija će uglavnom nastaviti dosadašnju politiku, koja će, međutim, sada posve sigurno biti sažeta na verbalne proteste i postepeno, tiho priznavanje političke stvarnosti. Takva politika, koju zastupaju DS, G 17 plus, stranke manjina, i verovatno za skupštinsku većinu važan deo poslaničkog kluba SPS-a – za najvažniji cilj ima očuvanje popularnosti onih koji je sprovode. Tromost, neinventivnost i formalizam našeg kosovskog programa postali su velika mana naše državne politike. Umesto da bude u funkciji rešavanja krize, ovaj program se pretvorio u neku vrstu najmanjeg zajedničkog sadržaoca kojim su se poštapala zavađena partijska vođstva. Nacionalna slabost postala je tako nečija politička snaga. Činjenica da smo od 1999. znali samo da ponavljamo argumente Miloševićevog režima, nastavljamo njegovu pogubnu politiku prema Kosovu, loš odnos prema tamošnjim Srbima, kao i poznatu praksu prema kojoj znamo šta nećemo, ali ne i šta hoćemo – često su objašnjavani i pravdani nestabilnošću reformskih koalicija. Majski izbori obezvredili su ovaj argument. Vladajuća većina sada ne samo da nije okupljena oko nastavka dosadašnje politike prema Kosovu i Metohiji, već je moguće uspostaviti sasvim novu platformu ove politike bez obzira na zvaničan stav SPS-a. Nova politika, bilo da podrazumeva priznanje faktičkog stanja, pregovore radi istorijskog sporazuma Srba i Albanaca (podele Kosova i Metohije) ili ozbiljne političke i ekonomske pripreme za dugoročnu, osmišljenu i stvarnu reintegraciju Kosova i Metohije u sastav Srbije – sada je moguća. Ipak, najava nove rezolucije starih argumenata jasno govori da će biti nastavljena dosadašnja deklarativna, tajanstvena i po Srbiju i Srbe na Kosovu i Metohiji štetna politika. Vladajuća većina ima priliku da sada formuliše jednu novu politiku i ospori odavno nametnuti izbor između strategija sukoba i izolacije, čiji je cilj prazna forma (DSS, SRS), i samokažnjavanja i autošovinizma koji podilazi Prištini i Briselu (LDP). Nova vlada za sada ipak ne predlaže ništa novo. Čini se da će ona govoriti kao DSS, a raditi kao LDP. Takva politika nije dugoročna, korisna ni iskrena. Građani Srbije možda nisu spremni na politiku koja prevazilazi dnevne okvire stranačkog nadgornjavanja i partijskog podilaženja. Ipak, za razliku od prvih ljudi Srbije, građani nemaju ni toliku ličnu i političku odgovornost pred potomstvom, nacionalnim interesima i istorijom.
[objavljeno: 16/07/2008] |
Ostali članci u rubrici
- Rezolucija o Srebrenici - uloge, motivi, posledice
- Razvodnjavanje pojma "genocid" kao instrument političke manipulacije
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li Srbija snage da okrene drugi list
- Gde se nalazi srpska kultura otpora danas i zašto nije dovoljno samo "NE u NATO"
- Odbačeno Kosovo, osramoćena Srbija
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Poklanjanje Generalštaba - maliciozni NATO trojanski konj u srcu Beograda
- Izlaganje na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine – antologijske razmere izborne krađe i fijaska kosovske politike
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
