Политички живот

Војни удар ЈНА - мит или реалност

Штампа
Марко Парезановић   
уторак, 19. март 2013.

Сажетак: Прошло је више од двадесет година од сложених политичко-безбедносних догађаја у некадашњој СФРЈ из прве половине 1991. године, а да се још увек у стручним круговима није у потпуности расветлио положај, улога и значај југословенског војног фактора у оквиру поменутих збивања. Централно питање овог рада* односи се на покушај да се у што већој мери и што објективније разјасни да ли се у високим руководним круговима некадашње Југословенске народне армије (ЈНА) и делу Председништва бивше СФРЈ заиста деловало у правцу извођења пуча, односно шта се заправо дешавало у том вртлогу затегнутих политичко-безбедносних односа. Такође, настојало се да се изврши теоријско предвиђање развоја догађаја у случају да је тада реализован војни удар, односно да ли би југословенска криза добила другачији епилог. У том смислу, посебан акценат је посвећен анализи могућих праваца развоја кризе и покушано је да се одговори на питање да ли би судбина федеративне државе могла бити другачија.

Кључне речи: Војни удар, армија, политичка криза, власт, специјалне службе, оружани конфликт.

Увод

Када се изврши детаљна научна анализа сложених политичко-безбедносних догађаја који се односе на кризу у СФРЈ у периоду док је војни удар „лебдео у ваздуху“, ту се јавља више теоријских дилема. Пре свега, намеће се питање да ли је уопште могло да дође до реализације пуча, односно да ли је армијски врх имао оперативних капацитета да у потпуности изведе војни удар. Под оперативним капацитетима не подразумевамо припаднике, наоружање и другу војну опрему, већ способност да се све планиране и предвиђене превратничке активности спроведу и правовремено изврше до краја. С друге стране, неизоставно се јавља теоријска дилема у контексту промишљања да ли је пуч био одржив, то јест да ли су ефекти који су планирани да произађу из оваквог облика институционалног насиља, могли да произведу одговарајуће политичке последице. Све ово указује на комплексност датих политичко-безбедносних околности у којима се развијала југословенска криза. У данашње време, многи аутори често износе, може се рећи, категоричне квалификације, било за или против пуча, које су претежно базиране на необјективном приступу и у циљу заштите сопственог личног и политичког интегритета. Већина значајнијих унутрашњих актера из тог периода изнела је у јавност своје процене и мишљења по наведеном основу, који су се претежно базирали на оправдавању њихових тадашњих ставова и поступака, без једног ширег суштинског и реалистичнијег приступа самом проблему.

У једном делу стручне јавности све више се потенцира чињеница да је врх ЈНА имао неколико верзија за реализовање пуча, те да су оне детаљно разрађиване у смислу стратегијског и тактичког наступа оружаних снага приликом фазе непосредног извршења, али и процеса консолидације превратничких снага. То је посебно било изражено међу следбеницима пројугословенске политичке оријентације, којих свакако није било мало. Међутим, ни након више од двадесет година ниједан конкретнији детаљ и ниједна значајнија појединост у смислу тих припремних радњи није споменута, изузев неколико, условно речено, скромних и уздржаних одређења. Наравно, нико не очекује да се објављују поверљиви документи, јер се они у случајевима припреме пуча никада и не стварају. Илузорно је процењивати и да је неко могао креирати документа о припреми извршења пуча, када је познато да су и припремне радње за извођење војног удара у кривично-процесном смислу кажњиве.

Међутим, иако више не постоји ни СФРЈ ни ЈНА, нема ни конкретнијих сведочанстава о припремним радњама и плановима. Једна од ретких изјава су наводи генерала Животе Панића, који је био начелник Генералштаба током 1992. и 1993. године. Он је, коментаришући могућности извођења пуча, изјавио да је „у врху ЈНА постојао план да се изведе војни удар, али да припреме нису биле никакве, тако да до његове реализације није могло ни доћи“.[1] Шта то заправо значи, теоретски је наводно све било разрађено, али те планове није имао ко да спроведе. Значи није постојала оперативна моћ армије, она је од некадашње респектабилне војне силе постала инертан бирократски систем, који је био подложан не само унутрашњим политичким утицајима, већ и спољним. О овим спољним утицајима на кретања у ЈНА мало се говорило и писало, иако су ти утицаји били изразито интензивирани посебно у годинама пред распад федералне државе. Ти утицаји су првенствено спровођени од страних обавештајних служби по више праваца. Поред шпијунаже у области војних и политичких питања, укључујући и војно-индустријски комплекс, снажно деловање страног фактора је испољавано и у правцу психолошко-пропагандних дејстава, пре свега на плану слабљења морала старешинског кадра. Ако се на то додају сепаратистичке и сецесионистичке тежње, није лако закључити у каквом се стању налазила ЈНА у последњим годинама свог постојања. Такав систем објективно говорећи није могао дати допринос очувању федерације, јер се стање политичких и свеукупних друштвених односа у држави пресликавало и на армију. На унутрашњем плану један део старешинског кадра препознао је своју шансу кроз контакте са новоизабраним републичким руководствима, стављајући се на располагање у сваком смислу. Отицање поверљивих података, предаја борбене технике, пребези војним авионима и друга дезертерства постали су део свакодневнице. У таквом амбијенту свакако да није било могуће реализовати такав сложен војно-политички подухват као што је пуч.

Да ли се то могло урадити раније? Све ситуације, попут емитовања филма о илегалном наоружавању хрватских екстремиста, дављења војника у Сплиту, свечаности поводом формирања паравојног „Збора народне гарде“ у Загребу, оружаних сукоба у Пакрацу и Борову Селу, по мишљењу дела стручне јавности биле су погодне прилике и последње шансе да се реализује пуч. Али да ли би домети тих преврата били одговарајући, односно да ли би само убрзали процесе који су прерасли у грађански рат и масовна крвопролића, или би произвели одређене ефекте, пре свега у пролонгирању, а можда и смиривању политичко-безбедносне кризе, покушаћемо да установимо у наставку рада кроз развијање више верзија.     

У том смислу, интересантни су и наводи пензионисаног генерала ЈНА Марјана Крањца, који је истакао да у војном врхуникада није пажљиво и у довољној мери била разрађена сама техника извођења пуча, па су и припреме у том правцу биле слабе. ЈНА без подршке Службе државне безбедности и полиције није могла сама извести преврат, па је фигурирала опција ванредног стања. Интересантно је да је у току разматрања начина извођења пуча у Словенији, један од главних актера мајор Рајко Мех, командант батаљона војне полиције, изненада отказао своје учешће у преврату. Истовремено, легалистичка линија у ЈНА коју је предводио адмирал Стане Бровет, залагала се за стриктно поступање армије у складу са уставом и законом. Међутим, расплет кризе је показао да легалисти нису имали право, јер су преовладали јастребови који су планирали оружане операције у правцу промене спољних и унутрашњих граница Федерације“.[2]  

Једино је сигурно и извесно да је пуч могао да успе неколико година пре и након смрти Јосипа Броза Тита. У првом случају, значи пре смрти Броза, радило би се о тзв. „државном удару одозго“, у којем теоријски посматрано врховни вођа јача своју власт и доводи је на ниво апсолутистичке. Тада се уништава свака опозициона или недовољно лојална и поуздана линија из владајуће структуре, чиме се под плаштом јачања народне власти заправо уводи тоталитаризам. Из новије политичке историје, типичан пример „државног удара одозго“ су сложени политичко-безбедносни догађаји у Пољској из 1981. године, када је тадашњи председник Војчех Јерузелски извео покушај разбијања опозиционог покрета „Солидарност“, и то искористио да смени и процесуира један број државних функционера у које је сумњао или за које је располагао сазнањима да делују са опозиционих линија. Интересантно је да је након политичких промена у Пољској и слома комунистичког уређења покренут маратонски судски процес против Јерузелског, због његове репресије према активистима „Солидарности“, чији исход није доживео с обзиром да је преминуо 2006. године. Иначе, износећи своју одбрану, Јерузелски је напоменуо да је почетком 1980-их година совјетска војна интервенција висила у ваздуху, те да је свако разрешење унутрашње пољске кризе било боље од чешког сценарија из 1968, односно уласка совјетских трупа. 

Свакако да је пуч у Југославији могао успети и неколико година након смрти Броза, али само неколико, с обзиром да су већ крајем 1980-их година центрифугалне силе на простору бивше СФРЈ већ увелико биле изражене. Бујањем сепаратизма, ЈНА је постепено почела да губи ауторитет и што је за сваку армију најважније – лојалност старешинског кадра. Међутим, како у унутрашњим, тако и у спољнополитичким односима ништа није ни црно ни бело, тако се не може ни категорички тврдити да пуч евентуално не би успео 1991. године. Циљ овог рада је да направи теоријски осврт у циљу истраживачко-критичке валоризације постојећих јавно публикованих података и других сазнања која се односе на сложене војно-политичке догађаје на простору некадашње СФРЈ, са посебним акцентом на дешавања из 1989, 1990. и 1991. године и довођење у њихову директну и индиректну везу са војним ударом, као једним од тадашњих потенцијалних начина решавања југословенске кризе. 

Стога, да би овај рад био потпунији, осим анализе конкретних дешавања и политичко-безбедносних појава из наведеног периода, неопходно је направити краћи теоријски  осврт на пуч као један од облика политичког преврата. Тек тада се може приступити квалитативној анализи која свакако не представља коначан суд, али истраживање која пледира да направи додатни искорак у разјашњавању релевантних околности око улоге овог сложеног војно-политичког феномена у југословенској кризи.     

Теоријско одређење пуча као облика политичког преврата

Није ретка појава да се у данашње време термин пуч често паушално и колоквијално користи како би се описао неки друштвени процес, који се првенствено односи на наглу промену у оквиру политичких или владајућих структура, а понекад и на радикалан преокрет у политичком деловању. Још чешће је присутна и појава да се политички удар и државни удар поистовећују са пучем, што је апсолутно неприхватљиво са научно-теоријског становишта, будући да се ради о различитим терминима, како по својој структури, тако и по облицима манифестовања и свеукупног друштвеног артикулисања.

Посматрано са историјске тачке гледишта, многи војни удари значили су за нека друштва већи добитак и већу корист од стања које се њима мeњало. Али и немали број таквих војно-политичких подухвата за главни мотив имало је властољубље, одбрану стања које је било опасно и несносно за неку државу или заједницу. Права природа о свему се показује тек касније и накнадно. Али како у политици ништа није немогуће и све је могуће, то и данас преврати лебде као сенке не само над сваким режимом, већ и над савременим историјским развитком.[3]

У том смислу, политичким превратима, па самим тим и пучевима као облицима нелегалног освајања врховне власти „најчешће претходе дуготрајне политичке, економске и социјалне противречности у одређеном друштву или држави, које с временом добијају на интензитету. Посебна природа модерних држава, комплексност и осетљивост њених функција, озбиљност политичких, економских и социјалних проблема који су уследили, геометријски увећавају њихове слабости. Неопходности тренутног превазилажења политичке кризе, привредне рецесије, велике социјалне разлике међу становништвом, али и стратегијски политички, економски и војни интереси великих сила да стекну, одрже или повећају свој утицај на глобалном плану, допринели су актуелизовању овог специфичног политичког феномена“.[4]

У контексту ових противречности нормативне и практичне политике, готово увек се ради о свесном кршењу позитивног права које се правда циљевима веће друштвене користи. На тај начин, правдају се и пучеви. Релативност је у томе што овај војно-политички феномен заиста може, а и не мора бити то. И ништа не гарантује да ће он то бити, односно, да ће бити свесно кршење позитивног права које се може оправдати као већа друштвена корист. У том смислу, у расправама о овим видовима сукоба политике и позитивног права до сада најчешће полазило од предности права у односу на политику, то јест предности владе да она тумачи противуставност и противзаконитост таквог политичког делања. Сходно томе, по позитивном праву било који облик превратничког деловања не може се оправдати. Пучеви су просто забрањени, забрањена политичка делања и у позитивним правним нормама нема примесе што би их дозволило. Најмање то може бити у уставу, ма колико он био општи, највиши закон или тако рећи право. Напротив, у уставној држави позитивно право требало би да све ово учини излишним тако што пружа широке могућности за политичку борбу и јавну политичку расправу о друштвеном уређењу, политичком систему. Такву расправу нормално је очекивати с обзиром на демократску свест и поимање демократије, али то није увек случај.[5]

Постоји више облика политичког преврата, попут политичког удара, државног удара, револуције, оружане побуне и устанка, али са аспекта наше политиколошке анализе, фокус ће бити искључиво на пучу.

Сходно томе, пуч представља „изузетно милитантну форму државног удара, који изводе искључиво националне оружане снаге, а не плаћеничке или стране интервенционистичке трупе. По извршењу пуча власт обављају војна лица сама (хунта) или предоминантно учествују у њеном обављању у оквиру мешовитих војно-цивилних влада“.[6]

Из тога произилази и да овакав вид превратничког деловања приликом непосредног извођења има искључиво национални карактер, иако актери пуча могу бити у јавној или тајној спрези са спољним фактором који има одређене интересе да подржи такву активност. Актери пуча су активна војна лица, најчешће из редова виших, средњих и нижих командних структура, који након смене државног руководства, власт обављају самостално у облику хунте или у оквиру мешовитих војно-цивилних влада. Цивилна лица као чланови таквих влада најчешће су под јаким притиском и утицајем војних, односно строго контролисана и често приморана да беспоговорно извршавају све значајније захтеве пучиста. Осим тога, пучистичке владе одликује изразити недемократски карактер и значајна бруталност у разрачунавању са збаченим носиоцима власти и њиховим присталицама.

Међутим, пучеве је у данашње време тешко реализовати без политичких странака, па чак и када их успешно изведу пучисти се врло брзо обраћају странкама, јер модерни рационални систем владавине без њих не могу функционисати.[7] Исто тако, без обзира на сву противуставност и насилност приликом извођења пучева, долазак армије на власт може у одређеним државама створити услове за увођење реда у политички и привредни живот, односно иницирати свеукупни друштвени напредак.

На основу тога, евидентно је да пуч представља милитантан начин насилног преузимања власти који изводе искључиво националне оружане снаге, за разлику од државног удара у којем могу учествовати и стране интервенционистичке трупе или плаћеничке и друге паравојне формације. Из тога произилази и да овакав вид превратничког деловања приликом непосредног извођења има искљичиво национални карактер, иако актери пуча могу бити у јавној или тајној спрези са спољним фактором који има одређене интересе да подржи такву активност.

Како је још давно приметио Малапарте „проблем освајања и одбране државе није политички, већ технички проблем“.[8] Техника извођења пуча је готово истоветна са техником извођења државног удара, при чему се пучистичка влада формира након успешно изведеног преврата од непосредних актера.

Иако се претежно везује за подручје Латинске Америке као најчешћи облик преузимања власти, пуч је био својствен и одређеним европским државама. Као сликовит пример могу се навести сложени војно-политички догађаји у другој половини 20. века на подручју Грчке и Турске, при чему је војни фактор имао значајну улогу и у превратима који су се одиграли у Португалу и Румунији. Револуционарни догађаји у Румунији, за разлику од осталих источноевропских земаља, имали су једну интересантну карактеристику, која се огледала у дугогодишњој нетрпељивости између припадника Секуритатеје и румунске армије. Румунски председник Николае Чаушеску је од Секуритатеје формирао личну гарду, коју је фаворизовао у односу на све друге безбедносне структуре, тако да је пузајући преврат годинама генерисан у румунској војсци, чији су припадници сплетом друштвених околности децембра 1989. године и стрељали брачни пар Чаушеску. Занимљиво је и да је нови румунски председник Јон Илијеску, иначе школски друг Михаила Горбачова (заједно су похађали московску политичку школу), са осталим „реформистима“ из КП Румуније, дошао на власт под чудним околностима, с обзиром на ток румунских превратничких догађаја. С тим у вези, британски историчар Ричард Кремптон поставља низ интересантних питања, којима недвосмислено даје нову димензију о румунском преврату. Тако, на пример, испољава интересовање како то да није виђен или снимљен ниједан рањен или убијен арапски терориста (који се према наводима про-западних медија) у редовима Секуритатеје борио на страни режима? Зашто је једина палата на букурештанском тргу која није била под кишом куршума управо зграда у којој је био Илијеску са највишим руководиоцима Фронта националног спаса? Због чега Секуритатеја – тада много јака, није заузела телевизијски торањ у којем се налазила нова румунска влада? Зашто су на највише положаје у новооснованој румунској служби безбедности, која је формирана по налогу Илијескуа, постављени истакнути кадрови Секуритатеје? Ко је одобрио некадашњим официрима специјалне службе да заузму кључна места у румунској привреди? Где је нестала архива и новац Секуритатеје?[9] У сваком случају, очито је да би тражење одговора на наведена питања представљало интересантан оквир за неко ново истраживање, које би засигурно формирало један нови угао погледа на тадашње револуционарне и постреволуционарне догађаје у Румунији.

Исто тако, сложени политичко-безбедносни догађаји у Турској из фебруара 2010. године такође представљају интересантан пример. У овој земљи је по налогу државног јавног тужиоца ухапшено више од 200 високих официра турске армије, међу којима је било и неколико генерала и пуковника. Поред њих, ухапшени су и бивши заменик начелника генералштаба, као и команданти ратног ваздухопловства и морнарице, под сумњом да су током 2003. године планирали извођење пуча. Како су турска средства јавног информисања објавила, циљ завереника у њиховој пучистичкој акцији под псеудонимом „Маљ“ био је усмерен у правцу спречавања даље исламизација земље и јачања секуларизације Турске, а све ради наводне дестабилизације политичких и безбедносних прилика у земљи. Издато је саопштење и да су пучисти планирали подметање експолозива у истамбулске џамије, ликвидацију носилаца високих политичких функција, као и да су провоцирали грчку војску да обори турски војни авион над Егејским морем, а што би унело додатне тензије у већ напетим билатералним односима ове две земље. Осим тога, турски премијер Ердоган је у изјави за медије истакао да је турска армија изабране народне представнике свргавала 1969, 1971. и 1980, као и да је 1997. године натерала на повлачење тадашњег премијера Неџметина Ербакана. Имајући у виду да турско друштво има својеврстан традиционалан однос према војним ударима, не треба искључити могућност да у Турској по наведеном основу поново дође до усложњавања политичко-безбедносних прилика.

Развој савремених међународних односа допринео је да пуч ишчезне са европске политичке позорнице (ово се не односи на Турску) и да се његово поље деловања задржи у подручју Латинске Америке, Блиског и Далеког истока. Наравно, никада не треба бити искључив и категоричан у изношењу закључака о могућностима реализовања пучева на европском тлу, али актуелна политичка дешавања и тенденције даљег развоја међународних односа наводе на закључак да ће овај војно-политички феномен у предстојећем периоду у потпуности ишчезнути са европске политичке позорнице. То свакако не значи да се неће испољавати у неком другом, може се рећи, подоблику или кроз неке друге сфере политичких односа.

Кратак осврт на политичко-безбедносне прилике и положај војног фактора

Опште је познато да је војни фактор у некадашњој СФРЈ представљао један од кључних стубова друштва и као такав био је незаобилазан чинилац у свим значајнијим друштвеним кретањима. Међутим, на ЈНА су још од средине 1980-их година почели да делују вишедимензионални и изразито комплексни процеси, који су били дисперзовани у више праваца, од којих ми процењујемо да су кључна два. Први правац се односио на нарушавање геополитичких прилика, односно на све израженије политичке пукотине у оквиру некадашњег војног савеза земаља Варшавског уговора, чиме се грубо нарушавала противтежа биполарности на којој је ЈНА, као један од виталних делова југословенског државног апарата, од краја Другог светског рата изразито вешто балансирала. Ти сложени геополитички процеси су допринели да ЈНА постепено почне да губи свој значај који је до тада имала на међународном плану, а који се односио на изразито повољан геостратешки положај на европском тлу у периоду хладног рата. Осим тога, не сме се пренебегнути ни чињеница да је бивша СФРЈ поред добро опремљене и обучене армије, имала изразито развијен и војно-индустријски комплекс, чиме је представљала и значајног извозника у области наменске индустрије, посебно према државама тзв. трећег света. У том смислу, сва та гибања у глобалним политичким односима допринела су томе да се значај ЈНА који је до тада имала на међународној политичкој позорници доведе у питање.

Други правац у коме су се рефлектовали вишедимензионални и изразито комплексни процеси, односио се на унутрашње друштвене прилике у некадашњој СФРЈ. Те прилике су првенствено биле садржане у растућим економским проблемима и рапидном паду друштвеног стандарда. Средњи слој је за кратко време практично збрисан и дошло је до све већег појаве сиромаштва. У таквом изразито сложеном економском амбијенту, почеле су да јачају шовинистичке структуре, пре свега на простору Хрватске и јужне српске покрајине Косова и Метохије. Усташка и шиптарска екстремна емиграција је пружила интензивну подршку новоизабраним хрватским властима, док се на подручју Космета наставило са јачањем тзв. паралелних институција. Ратна грозница се све више ширила и уносила додатан страх и неизвесност међу југословенске народе, а упоредо са тим спровођена је снажна субверзивна активност из иностранства. Није тајна да су поједини чланови Председништва СФРЈ током последњих година постојања федеративне државе одржавали контакте са страним амбасадорима и из прве руке их информисали о најактуелнијим и најосетљивијим политичким и војно-безбедносним питањима у држави. Врх ЈНА је покушавао да и селективним информисањем државног руководства спречи одлив поверљивих података, међутим они су ипак отицали. Чак се и више наврата, још у периоду Броза, сумњало да у врху армије постоје страни агенти и завереници, о чему постоји неколико сведочанстава тадашњих високих политичких функционера. Посебно интересантно је сведочење адмирала Бранка Мамуле: „У јулу 1976. године Тито ме је позвао у Ужичку и изненада ме упитао да ли има издаје у врху Армије? Добро сам запамтио сваку његову реч и био сам изненађен. Као на филмској траци превртео сам у мислима све догађаје у Армији који би могли бити разлог да се Тито забрине. Маршал је осетио да се мучим, прошетао је по кабинету и онда сео за радни сто. Покушао сам да поновим неке оцене које су генерали Љубичић и Шарац изнели државном врху у марту те године, Тито ме је прекинуо питањем: У врху армије? Рекао сам да не верујем да би неко из врха војске могао да почини издају. Није био задовољан одговором и затражио је да о томе никоме не причам“.[10] Ови наводи на сликовит начин описују све већи раздор у политичком, војном и безбедносном врху заједничке државе, који је засигурно потпомогнут и развојем догађаја на ширем међународном плану.

Важно је нагласити да се армија од других државних институција разликује по основу четири чиниоца који јој понекад дају изразиту предност у односу на цивилне организације. Прво, као средство за вођење рата, армија практично има монопол на наоружање и изразиту моћ принуде. Пошто може да одржи или обори режим, њена оданост је кључна за опстанак државе. Друго, армија је чврсто успостављена и веома дисциплинована организација, чије је обележје хијерархија положаја и култура строге послушности. То армији даје неуобичајено високу организациону делотворност, иако може да доведе и до нефлексибилности и гушења иницијативе и иновације. Треће, армију увек одликује посебна култура и скуп вредности који њене припаднике припрема да се боре, убијају и можда погину. Понекад приказивана као имплиците десничарска и дубоко ауторитарна (због традиционалног нагласка на вођству, дужности и части), војна култура може да се заснива и на веровању у револуционарни социјализам (као у Кини) или исламистички фундаментализам (као у Ирану). Четврто, пошто гарантује безбедност и целовитист државе, за армију се често сматра, а најчешће и она сама себе тако види, да је „изнад“ политике, односно да је чувар националних интереса, што већини армија даје посебан статус и углед, али такође може да их подстакне да се укључе у политику, нарочито када су према њеном схватању угрожени витални национални интереси.[11]

Ако се у контексту ових навода посматра место, улога и значај ЈНА у некадашњој СФРЈ, није тешко закључити да је она фактички представљала девету федеративну јединицу, јер је тако била организована да је малтене могла да функционише као самосталан систем. Поред своје примарне улоге, оквиру својих делатности ЈНА се бавила и различитим привредним гранама, почев од производње хране, преко грађевинарства, до трговине, при чему је имала и висок степен аутономије у финансијском пословању. Посебна пажња се придавала друштвеном стандарду припадника, док је здравствени систем био одлично организован и на изразито високом нивоу, једном речју представљала је државу у држави.

Међутим, развојем југословенске кризе свака од наведених карактеристика југословенске армије је рапидно слабила, због чега су процеси на разбијању земље интензивирани још почетком 1980-их година, радикализацијом метода деловања унутрашњих деструктивних снага и уз интензивну њихову подршку од спољнег фактора. Недуго после смрти председника Тита, почело се са масовним демонстрацијама на Космету, пре свега путем обједињавања екстремних емигрантских организација у иностранству ради јединственог деловања у земљи. Активирана је стара и формирана је нова агентурна мрежа на кључним позицијама у неким републичким елитама и дошло је до све чешћих покушаја организованог илегалног и непријатељског деловања у ЈНА ради њене дестабилизације. Све ово је спровођено уз интензивну прихолошко пропагандну активност и распиривање међунационалне мржње и нетрпељивости. Ти процеси кулминирали су након првих вишестраначких избора у земљи опредељењем да се самосталност и отцепљење од Југославије мора остварити по сваку цену, па и ратом. Неслога и размирице у колективном руководству савезне државе, проистекли из тврдоглавог заступања уских парцијалних интереса, створили су погодну климу за вишеструко убрзавање процеса који су објективно водили разбијању Југославије и крвавом грађанском рату.[12]

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет. У политичким круговима се веровало да је Љубичић добио овлашћење да као први човек ЈНА преузме одговорност за земљу. Адмирал Мамула то описује на следећи начин: „Годину или две након Љубичићевог одласка из ЈНА кружиле су најразличитије приче како је нешто намеравао, али се није усудио да уради. Као врло поверљиво износио се податак да је министар након повратка из болничке посете Титу у Љубљани, био врло нервозан и колебао се око крупне одлуке. Само је једна крупна одлука могла бити узрок немира човека чији је врховни командант одлазио, а он се није осећао способним да се ухвати укоштац са ситуацијом која се наслућивала. Међутим, остала је сасвим неразјашњена намера изградње и опремања куће на војној економији у Сурчину. Кућа је изграђена 1978. године као командно место и о њој ништа нису знали војни грађевински органи. Макро и микро локација објекта је била још загонетнија, јер се налазила у близини аеродрома Сурчин, где се у случају агресије са истока очекивао ваздушни десант великих размера у стратегијској војној операцији преко Бачке и Срема према Београду. Војно имање у Добановцима удаљено свега 2-3 километра од Сурчина, било је веома добро уређено и постојале су све везе са зградом Генералштаба. Због тога није тешко извући закључак да се са овом кућом ипак нешто планирало“.[13]

Крајем осамдесетих година дошло је до интензивирања напада на ЈНА и њене припаднике. Започето је и постепено разбијање система народне одбране. Суспендовано је преко шездесет савезних закона и прописа из ове области укидањем или преношењем на републике, условљавано је или потпуно укинуто суфинансирање ЈНА, при чему су преузети од армије регрутни и мобилизацијски послови и пренети на друштвено политичке заједнице. У земљу су почели улазити припадници екстремне политичке емиграције и почели са заузимањем високих положаја у државној администрацији неких република. Колика и каква делатност је спровођена према припадницима ЈНА и чему су све они били изложени видљиво је из података за период 1988–1991. године: 459 физичких напада, од чега и Хрватској 200, а само у 1991. години 106, када је у Сплиту убијен војник Сашо Гешовски, а од ЗНГ у западној Херцеговини старији водник Војко Чех; у 1991. години регистровано је 49 случајева каменовања и отварања ватре на војнике и стражаре, од чега 34 случаја у Хрватској; без повода је у полицијске станице привођено 107 припадника ЈНА, а заустављено и легитимисано 151 униформисано лице од којих је бесправно одузето 47 пиштоља. Паралелно са овим грубим насртајима на припаднике ЈНА, прво у Хрватској, а затим и у Словенији, у око 30 случајева учињени су покушаји отвореног врбовања појединих старешина, међу којима је чак и било генерала и официра на високим војним дужностима, па и у органима безбедности.[14] 

Ипак, упркос том хаосу који је настао доласком ХДЗ-а на власт у Хрватској, постојала је велика резерва хрватских екстремиста о њиховом преузимању, консолидовању, па и опстанку на власти. Тадашњи савезни премијер Анте Марковић сматрао је да се Фрањо Туђман бојао да би војска могла спречити ХДЗ да преузме власт у Хрватској након изборне победе, јер је увођење ванредног стања од стране ЈНА први пут је предлагано крајем 1990. и почетком 1991. године. Марковић је те догађаје описао на следећи начин: „У мом кабинету, Кадијевић ми насамо саопштава да су у Генералштабу разрадили цео план о хапшењу Туђмана и новоизабраног руководства Словеније, као и да тај план могу реализовати. Само се чека политичка одлука. Како ту одлуку ЈНА није могла добити од Председништва СФРЈ, то су покушали преко мене, погрешно ме процењујући...“.[15] 

Посматрано са данашње временске дистанце, ови наводи јасно указују да је руководство ЈНА у значајној мери било затечено догађајима који су уследили, ма колико већина кључних актера данас то негирала. Савезни секретар Вељко Кадијевић је очигледно на више страна истовремено покушавао да придобије подршку, односно како код дела српске, тако и код дела хрватске стране. У том предворју хаоса, савезне политичке структуре излаз су тражиле у оријентацији ка националним центрима у матичним републикама, док је ЈНА до одређене мере покушавала да остане неутрална, мада је и она врло брзо прешла на националне колосеке. Са таквом општом политичком и безбедносном ентропијом, ушло се у још дубљу кризу.

У том смислу, почетком јануара месеца 1991. године армијски врх информише државно руководство о илегалном наоружавању на простору Југославије, што је био резултат марљивог и пожртвованог рада органа безбедности ЈНА. Председништво СФРЈ је 9. јануара 1991. године донело наредбу о расформирању свих оружаних састава који нису део јединствених оружаних снага СФРЈ или органа унутрашњих послова, и чија организација није утврђена у складу са савезним прописима. Све ове активности морале су да се окончају у року од десет дана, а према онима који те обавезе нису испунили, требало је да се примене одговарајуће законске мере. Међутим, само су Срби у Хрватској следили наредбу, тако да је ова активност Председништва доживела фијаско.

У међувремену, војни врх је процењивао да се ситуација у земљи дефинитивно не може решити без јасне и чврсте најаве, али и употребе силе, пре свега у оној мери која дозвољава да се из кризе изађе без грађанског рата. Врх ЈНА је размишљао да би јасна најава употребе оружаних снага у уставној функцији, могла утицати на даље токове, а ако то не би помогло, следила би и стварна употреба. Процењивало се да растакање државе утиче на растакање војске, због чега се морало брзо деловати, јер време није радило у корист ЈНА. У том смислу, сачињен је и радни план, који је у себи садржао комбинацију одбране од унутрашње и спољне агресије.[16]  

О том радном плану неколико интересантних детаља навео је и Зоран Чичак, потпредседник некадашње политичке партије „Савез комуниста покрет за Југославију“. С тим у вези, Чичак је нагласио: „То је било доста далеко одмакло. Од самог почетка имао сам утисак да је странка формирана зато да би обезбедила цивилну управу у некој вануставној организацији власти која би трајала неких годину-две дана, до вишестраначких избора на целој територији СФРЈ. Требало је обезбедити цивилну управу, организацију економског живота... и то смо урадили. Што се тиче војног дела посла, и ту је доста урађено, нарочито од стране Управе безбедности снимањем филма о Шпегељу. Значи, били су урађени сви планови за заузимање Загреба, изолацију хрватског руководства. Поставило се, међутим, питање односа према руководству Србије које је војни врх, чак и Кадијевић лично, означио као сукривца. За војску је било неприхватљиво да се изведе војни удар, а да руководство Србије остане нетакнуто и практично инаугурисано на власти на целој територији Југославије. Размишљало се да се људи из српског руководства који су били предводници тог покрета такође подвргну истом поступку као и руководство сецесионистичких република. Бранко Мамула је то подржао, али је једног дана отишао код Милошевића да му то саопшти. То је било потпуно погрешно – ако ћете то да урадите, немојте ићи и то му саопштити, него му то саопштите кад урадите. Пошто се видело да је то сувише тврд орах – Србија је у тада била једина финансијска, регрутна и сировинска база – они то нису смели да ураде. Одлагали су и пропустили су неколико одличних прилика и шансе су им биле све мање и мање. На крају то нису могли урадити чак и да су хтели“.[17]

Осим тога, када је у питању план о извођењу војног удара, у јавно доступним средствима информисања присутан је и наводни документ америчке обавештајне службе CIA из 1988. године под називом „Yugoslavia: Testing The Chances of a Military Coup“. Тај документ описује припремне радње врха ЈНА за извођење пуча и увођење војно-цивилне владе и свакако га треба детаљније проучити.[18] Међутим, исто тако треба га прихватити и са посебном дозом резерве и опреза.

С друге стране, да се Хрватска веома озбиљно припремала за сукоб са ЈНА и да је за то тражила савезнике и у иностранству и међу неким републикама у СФРЈ види се и из садржаја споразума склопљеног између Хрватске и Словеније, потписаног 20. јануара 1991. године у Оточцу на Крки. У случају сукоба са ЈНА, договорено је да се обострано прогласи потпуна самосталност обе републике, да се одмах опозову сви њихови представници у органима федерације, да се захтева страна интервенција, да држављани обе републике одмах напусте ЈНА, да се изврши заплена све имовине федерације на територији обе републике, као и да се употребе све снаге и средства у сукобу са ЈНА.[19]

Како би предупредила даље наоружавање хрватских паравојних организација и екстремистичких група, а једним делом и како би испровоцирала енергичнију реакцију и постављање савезних органа у новонасталим околностима, војна служба безбедности ЈНА крајем јануара 1991. године, уступила је на емитовање Радио-телевизији Београд оперативни видео запис на којем је тајно документован Мартин Шпегељ, хрватски министар одбране, како Владимиру Јагару, органу безбедности ЈНА, детаљно образлаже монструозан план о даљем деловању хрватских паравојних формација. Иначе, снимак је сачињен вештом оперативном комбинаториком органа безбедности ЈНА, а посебно њеног припадника Јагара, о чему је касније у више наврата писано у домаћој и страној штампи. Ово је према процени једног дела војног врха представљало последњу шансу да се изазову одређене реакције, које би допринеле расплету југословенске кризе.

Међутим, ратно-хушкачки и непријатељско-шовинистички процеси у Хрватској су до те мере били изражени да је емитовање овог снимка након почетне затечености и забринутости хрватског руководства, постепено прерасло у ругање и омаловажавање активности органа безбедности ЈНА. Без обзира на морбидан садржај тог видео записа, хрватско јавно мњење и хрватска јавност нису реаговали, чак шта више започела је још масовнија подршка екстремистичкој политици. То је допринело да се додатно развије страх међу српским становништвом у Хрватској, које је почело да се војно организује.

Даљи догађаји су се ређали као на филмској траци. Уследила су два веома важна догађаја која су се одиграла у првој половини марта месеца 1991. године. Први се односио на опозициони митинг 9. марта у Београду, који је услед сукоба демонстраната са полицијом попримио облик нереда ширих размера. Тог дана у вечерњим часовима интервенисала је и ЈНА, тако што је без употребе силе прошла кроз центар града са оклопно механизованим јединицама. Наредбу о непосредном укључивању војске у сузбијање демонстрација издао је Борисав Јовић у својству председника Председништва СФРЈ, а на основу консултација са другим члановима Председништва. Описујући те драматичне догађаје Јовић наводи: „Налазим се на викенду у Никшићу. Зове ме Слободан Милошевић и тражи интервенцију војске. Разговарам са Вељком Кадијевићем. Он се двоуми – да ли је неопходно и како ће то политички бити прихваћено, али се не противи, само сматра да треба да осигурам одлуку Председништва... Слоба и Вељко ме зову веома узнемирени. Вељко каже да сада демонстрирају пред Генералштабом и хоће да провале унутра. Консултујем телефоном све чланове Председништва које сам могао добити (све изузев Месића и Дрновшека). Дајем Вељку налог да изведе војску на улице и да запоседне простор испред свих угрожених државних институција“.[20]

У овим наводима уочава се једна интересантна појава. На самом почетку, господин Јовић наглашава да се налази на викенду у Никшићу. Та чињеница може указати да он као председник Председништва и врховни командант оружаних снага или није располагао информацијама да ће деветомартовске демонстрације прерасти у нереде ширих размера, или је пак сматрао да ће органи реда без већих потешкоћа успети да сузбију насилне активности опозиције. Да ли су српске специјалне службе у овим догађајима имале одређену улогу или се радило о лежерности носилаца највиших политичких функција у земљи, једно је од могућих питања. У сваком случају, без намере да се на било који начин критикује и девалвира конкретан поступак господина Јовића, природно је било да председник Председништва у тим сложеним политичко-безбедносним процесима буде у свом кабинету или на неком другом издвојеном командном месту, а не на викенду ван Београда, тим пре што је било опште познато да је опозиција упркос забрани планирала да одржи митинг у центру града.  

Други догађај односио се на 12. март, дан када је одржана чувена седница врховне команде оружаних снага. Ова седница је била веома важна, може се рећи и од пресудног значаја за даљи развој југословенске кризе. Седница је у самом старту имала одређену специфичност, а то је да је сазвана јавно, посредством телевизијског обраћања. Тада је настала паника међу словеначким, хрватским и македонским републичким руководствима, јер су процењивала да ће врх ЈНА искористити присуство свих републичких представника, извршити њихову изолацију и реализовати војни удар. Наводно, из тих разлога на поменуту седницу није допутовао словеначки представник Јанез Дрновшек. По доласку у Београд, чланови Председништва су се састали испред централне зграде Савезног извршног већа, одакле су војним аутобусом превезени до издвојеног командног места у Ужичкој улици у Београду. Ту су представници ЈНА изнели да је стање у држави драматично и затражили увођење ванредног стања, али Председништво је гласало против. Конкретно, Председништво је гласало следећим редоследом: Костић из Црне Горе – да, Тупурковски из Македоније – не, Месић из Хрватске – не, Јовић из Србије – да, Сапунџија са КиМ – да, Богић Богићевић из БиХ – уздржан. То гласање је дефинитивно обележио Богић Богићевић, који је својим уздржаним ставом онемогућио доношење одлуке о увођењу ванредног стања. Касније се спекулисало да је армијски врх планирао да на тој седници изврши изолацију чланова Председништва, због чега је она и сазвана у војном објекту. Међутим, како се касније испоставило, врх ЈНА није планирао да та седница буде увертира за евентуални пуч, већ да код појединих чланова Председништва изазове одређене психолошке ефекте, у чему се делимично и успело. Треба се само осврнути на каснија сведочења Месића и Тупурковског, који су мислили да ће бити ухапшени. Због тога су и извршили неопходне припреме пред полазак на ту седницу, како би пружили „адекватан одговор“ на њихову евентуалну изолацију. Томе у прилог иду и следећи наводи Тупурковског: „Председник Глигоров ми је рекао да не би требало да путујем на седницу, јер ће нас ухапсити тог дана и да је у том смислу већ разговарао са Дрновшеком и да му је словеначки председник потврдио да неће доћи на седницу...онда ми је објашњено да је од стране македонског републичког руководства направљен план за евакуацију у случају војног удара. Македонски МУП је разместио борна кола на кључним тачкама у Скопљу, док је ЈНА реагујући на ту активност поставила снајперисте на зграду Дома армије... Стипе Месић је био у великом страху, али сам ипак успео да га убедим да присуствује седници Председништва“.[21] Упоредо са тим, према мишљењу дела југословенске јавности, прошла је још једна шанса да армија преузме одговорност за судбину земље.

Само дан касније, генерал Кадијевић је на основу сагласности председника Јовића, тајно отпутовао у Москву на састанак са маршалом Димитриј Јазовим, министром одбране СССР, на којем је затражио подршку за пуч. Совјетска подршка је била потребна, јер се процењивало да је постојала реална могућност да у случају пуча уследи војна интервенција са Запада. Међутим, иако Кадијевић није добио подршку совјетске стране, он је наводно по повратку у земљу српском руководству предочио да је процена совјетске стране да Запад неће војно интервенисати. У том смислу, нагласио је да је то само по себи довољно, као и да ће ЈНА ипак ићи на војни удар.[22]

Подстакнут таквом одлуком врха ЈНА, Јовић наводно дан пред одржавање друге седнице врховне команде која је заказана за 15. март, одлучио је да поднесе оставку на месту председника Председништва СФРЈ и направи простор армији да изведе пуч. О томе је разговарао са Слободаном Милошевићем, Вељком Кадијевићем и Благојем Аџићем. То и описује на следећи начин: „Вељко нам је дословно рекао у присуству генерала Аџића, да ЈНА иде на војни удар. Независно од тога да ли ће или неће усвојити предложену одлуку. Ако је усвоје она ће нам само у првих 48 часова бити покриће за мобилизацију, а ако одбију, мобилизацију ћемо извршити сами. Међутим, тада постоји опасност да се Председништво састане и смени војни врх. Зато нам је одлука потребна... Читав ток првог дана седнице, а нарочито њен исход развили су у мени идеју да поднесем оставку... Рекао сам да ћу сутра после седнице поднети оставку... Оставићу војсци простор за деловање... Нико ништа није коментарисао. Разишли смо се немо...“.

На седници врховне команде од 15. марта потврђује се одлука Председништва од 13. марта. Јовић подноси оставку. Наступа ново колебање војног врха. Војска је и даље у касарнама, ништа се не дешава. Генерал Кадијевић чека и још увек тактизира. Касније је у својим мемоарима адмирал Мамула то стање описао критикујући Кадијевића, карактеришући га да није био генерал одлуке, већ извршавања. Није веровао у способност ЈНА да изврши своју улогу и сматрао је непотребним да се у СФРЈ задржавају народи који то не желе.

Сличног је мишљења и Стјепан Месић који је нагласио: „Кадијевић није имао храбрости да нареди извођење војног удара. Он је то могао учинити, али је претпостављао да у том случају ни од кога не би добио подршку. А војни удар који нема подршку споља, обично не може успети и мислим да је Кадијевић ту имао добру процену. Милошевић и његова страна су очито били преуранили када је Јовић поднео оставку. Ту су се они прерачунали и војска им није пружила подршку“.[23]

Сходно томе, Милошевић и Јовић тада сматрају да су од стране врха ЈНА изманипулисани. То исто мисли и армијско о српском руководству. Наступио је период њиховог додатног подозрења и заоштравања међусобних односа. Милошевић је променио стратегију и започео са јачањем свог политичког утицаја међу старешинским кадром српске националности у ЈНА. Створио је услове за његово паралелно информисање из војске и упоредо са тим извршио је јачање Службе државне безбедности Србије. Као национални вођа у успону, започео је директне преговоре са другим политичким лидерима о даљој будућности Југославије, пре свега са хрватским председником Фрањом Туђманом. Исход је познат.

Укратко, средином 1991. године, након што је Словенија прогласила независност уследили су оружани сукоби у којима је ЈНА понижена и разбијена и у морално-психолошком смислу. Једном речју, уследио је војно-политички дебакл, који није резултирао само колапсима у руковођењу и командовању, већ и паду војног потенцијала у руке шовинистичких структура. Убрзо након тога, ЈНА је и формално престала да постоји. У том контексту, пензионисани адмирал флоте Бранко Мамула овако описује деловање ЈНА у Словенији: „Војно трапаво планирана и вођена операција. Генерали Кадијевић, Колшек и Аџић нису били на нивоу задатка, Аџић је издавао конфузна наређења. Кадијевић ми је у тренуцима очаја рекао да је спреман да поднесе оставку и да се убије да би спасао част армије. Замислите, он као министар одбране у време када се планира нова операција у Словенији, у кабинету у Београду прима телефонске позиве министара спољних послова Немачке и Велике Британије.Шта он има да разговара са њима? Он је са штабом Врховне команде морао да оде на ратно командно место у Коњиц, да изађе из Београда, јер тамо више није било услова за рад, а не да га сваки час зивкају из владе и испирају му мозак, да му родитељи испод кабинета траже да се „деца врате из Словеније“, да му опозиција, али и власт саботирају мобилизацију, да се сваки улазак у зграде Генералштаба и ССНО бележи и снима од стране иностраних обавештајних служби“.[24]

Сви ови наводи на сликовит начин описују у каквом вртлогу политичко безбедносних догађаја је ЈНА престала да постоји. Они у неколико редова описују и сву неспособност и неспремност да се другачијим постављањем у кризној ситуацији избегну и у одређеној мери предупреде штетне последице које су касније и наступиле на простору бивше СФРЈ.

Могући развоји политичко-безбедносне ситуације у случају реализовања војног удара

Када је реч о сложеним војно-политичким догађајима на подручју бивше Југославије у контексту евентуалног извођења војног удара, у овом сегменту теоријске анализе, може се појавити више праваца, од којих су најдоминантнија два. Први обухвата могућност да је врх ЈНА започео извођење војног удара, али да није успео да га реализује, док други правац би подразумевао да је пуч извршен, али да су настали проблеми приликом консолидације нових војно-цивилних власти.

У сваком случају, било да је у питању први, други или пак неки трећи правац развоја ситуације, у околностима у којима су се одигравали тадашњи сложени политичко-безбедносни догађаји, сви правци развоја кризе на крају би имали сличан епилог.     

Изолација политичких руководстава федеративних република, након краткотрајног шока, изазвала би извођење диверзантско-терористичких акција, пре свега на подручју Словеније и Хрватске, а потом на подручју БиХ и Косова и Метохије. Већ формиране паравојне организације, потпомогнуте екстремистичким групама, у садејству са органима територијалне одбране и републичких састава полиције и служби државне безбедности, организовале би нападе пре свега на ЈНА, али и друге савезне институције. У тим нападима користиле би се терористичке методе, које би захваљујући подршци локалног становништва постепено попримиле облик гериле. Упоредо са тим, од стране сепаратистичких структура вршила би се снажна психолошко-пропагандна активност у циљу што брже интернационализације новонасталог југословенског питања. За тако нешто не би ни требало пуно труда и времена, с обзиром да су у делу западне јавности већ увелико постојале одређене анти-југословенске предрасуде, са већ изрежираним догађајима. Све ово би представљало увод у медијску припрему војне интервенције, која за примаран циљ не би имала смиривање тензија, већ ново стратешко позиционирање на карти Европе, с обзиром на тадашње тектонске поремећаје на подручју старог континента. Посматрајући ово, надире мисао да је Југославија можда платила и цену свог геополитичког кокетирања између два хладноратовска блока и лидерску улогу у свету несврстаних, што је на својеврстан начин представљало камен спотицања у хегемонистичким претензијама како са Истока, тако и са Запада.      

Врх ЈНА који је већ увелико био политички дезорјентисан, доживео би и сценарио у којем би старешински кадар различитих националности у највећој мери гравитирао према својим етничким руководствима. То гравитирање, боље речено дезертирање старешина у значајној мери било би проузроковано и страхом за личну безбедност и животе чланова њихових породица. Убиства, отмице и нестанци припадника ЈНА постали би свадневница и у таквом амбијенту било би тешко одржати борбени морал на одговарајућем нивоу.

Део међународне заједнице, пре свега водеће државе Запада, реаговале би у политичком, али и војно-безбедносном смислу. Ти притисци би се огледали кроз активно помагање паравојних формација у војном и обавештајном сегменту, са тенденцијом да те активности буду увод у војну интервенцију. Војна интервенција би у почетку била ограниченог карактера и претежно би се сводила на ваздушне ударе, пре свега као подршка сепаратистичким снагама на терену. У том периоду, упркос кохерентности Запада ипак није било могуће тако брзо донети политички консензус и створити војне предуслове за копнену агресију. Свакако да не би изостао ни економски аспект спољнополитичких притисака, који би се огледао кроз увођење трговинског ембарга према СФРЈ, што би за моменталну последицу имало погоршање општег економског стања у земљи и рапидан пад животног стандарда.

У овим околностима намеће се питање какав би био одговор врха ЈНА. Ако би се реаговало као у случају оружаних сукоба у Словенији, где се „стратегијом“ крени-стани супротстављало анти-југословенским субјектима, није тешко закључити какав би сценарио уследио приликом евентуалних унутрашњих и спољних притисака у случају реализовања војног удара. Уколико неко мисли да би пуч поколебао и паралисао сепаратистичке структуре, то је само делимично тачно, јер би након одређеног времена започео активан отпор, пре свега у западним републикама. Југословенска криза је поодмакла и створила такав амбијент да анти-југословенске тенденције нису биле само у мислима екстремиста и шовиниста, већ и ширих народних маса, првенствено у Словенији, у Хрватској, па и у Србији.  

Закључак

Један број аутора сматра да у геополитичком кошмару који је крајем осамдесетих година партиципирао на подручју источне и југоисточне Европе, Југославија се није распала, она је разбијена. Све новоформиране државе на простору бивше СФРЈ, када се сједине сви монетарни, фискални, трговински, индустријски, техничко-технолошки, војно-одбрамбени, здравствени, образовни, културно-уметнички и други витални политички, економски и друштвени параметри, нису ни приближни некадашњим потенцијалима јединствене државе. Ово се наводи као објективан суд и без било каквих југоносталгичарских претензија. О спољнополитичком утицају нових држава излишно је говорити, као и о аутономији у вођењу унутрашње и спољне политике. У данашње време се су израженији спољни притисци на новонастале државе. Ти притисци се манифестују и у сфери општих друштвених вредности. Овде се свакако ради о утицају на свест и систем вредности. Конкретне области људске егзистенције су најподложније утицајима који се остварују путем гласина, затим путем електронских медија и других средстава масовних комуникација, као и путем развијених поступака пласирања система вредности друштва или државе, које се желе наметнути или систематски дозираним акцијама, учврстити од стране популације (народа, државе) коме је то намењено. Безброј је примера да појединци или групе афирмишу одређени систем вредности, коме настоје да дају облик општости. То се дугорочно планира и најчешће се препушта спонтанитету појединих група, које врше „генерацијску деструкцију“ у различитим сферама друштвеног живота, па између осталог тежњама за легалитетом наркоманије, хомосексуализма и других девијантних облика понашања, што свакако задире и у домен манипулација људском свешћу.

Свакако да би југословенска криза добила другачији епилог да је извршен војни удар. Међутим, као што је већ напоменуто, проблем је у томе што није било снаге да се изврши пуч. Тај преврат би у одређеној фази извршења наставио да се развија у неком другом правцу, а не у правцу успостављања потпуне контроле и постепене консолидације нове власти. У којем правцу би се он даље дисперзовао већ смо теоријски разрадили и није тешко закључити. Још једном се подвлачи да би то свакако био правац оружаних конфликата у којим би новоизабране републичке власти прибегле стратегији герилског начина ратовања. Можда би ти, у почетку ограничени конфликти, допринели да криза развије у неком другом смеру, да српски народ на подручју некадашње РСК не доживи потпуни егзодус, односно да се избори за опстанак на подручју данашње Хрватске. Такође, не сме се ни пренебрегнути чињеница да Слободан Милошевић, тадашњи председник Србије, врх ЈНА није доживљавао као свог природног савезника, без обзира на бројне медијске наводе о њиховој блиској вези. Милошевић је у врху ЈНА у периоду политичког расплета доживљаван као српски националиста и није му се веровало. На крају он је, као што тврди адмирал Мамула „успео да искористи и одбаци ЈНА“,[25] при чему је 1992. година била година у којем су оружане снаге под Милошевићевом директном или индиректном командом контролисале велики део данашње Хрватске и Босне и Херцеговине. Ако се посматра искључиво са војно-политичког становишта, то је свакако био зенит његове политичке моћи.

Поред већ набројаних друштвених параметара који нису погодовали извршењу пуча, један од најзначајнијих је свакако изостао. То се пре свега односи на подршку превратничким снагама из иностранства. Познато је у политичкој теорији, али и на основу реалности кретања у међународним односима да превратничке структуре за своје деловање готово увек траже подршку у иностранству. Иако пуч представља облик политичког преврата који искључиво изводе националне оружане снаге, то не значи да не постоји прикривено учешће и актера из иностранства. Чак штавише, њихово учешће у тим ситуацијама је веома интензивно. За тако велики војно-политички подухват није довољно само насилно преузети власт, већ након тога обезбедити и одређени међународни легитимитет новој војно-цивилној влади. Неписано је правило да уколико се нове власти одрже дуже од седам дана, постепено ће почети њихово признавање из иностранства, чиме на одређен начин добијају легитиман оквир за даље деловање. У прво време, та признања ће управо доћи из држава које су пружале подршку превратничким структурама, при чему ће оне осим признања, започети и са лобирањем како би се и друге земље одлучиле на такав спољнополитички корак. То врх ЈНА није могао да обезбеди, а последњи покушај у том смеру се у одређеној мери одиграо када је савезни секретар Вељко Кадијевић марта 1991. године тајно боравио у Москви на састанку са Димитријем Јазовим, министром одбране СССР. Интересантно је да је у том временском периоду врх ЈНА био активан и у другим државама, будући да је Благоје Аџић по истом основу боравио у Паризу, а Бранко Мамула у Лондону. Међутим, резултати тог комбиновања на више различитих страна, данас су познати.   

У сваком случају, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година погодни услови за извршење пуча нису постојали. У конгломерату сложених политичко-безбедносних прилика, пуч као облик институционалног насиља није могао да успе и да се спровео до краја, јер није био одржив. Остаје само дилема да ли би коначан расплет југословенске кризе имао другачији епилог, односно да ли би се у толикој мери одиграла масовна крвопролића, ратне страхоте и разарања, да је неким случајем извршен покушај војног удара. Тај суд и то предвиђање и данас након више од двадесет година од распада заједничке државе, немогуће је са сигурношћу утврдити.  

Литература

1.      Bjelajac Mile, Pokušaj rešavanja jugoslovenske krize vojni udarom, http://www.cpi.hr/download/links/hr/7329.pfd;

2.      Васиљевић Александар, Штит - акција војне безбедности, ИГАМ, Београд, 2012;

3.      Јовић Борисав, Последњи дани СФРЈ, Призма, Крагујевац, 1996;

4.      Клемптон Ричард, Балкан после  II светског рата, Kлио, Београд, 2003;

5.      Kranjc Marjan, Balkanski vojaški poligon, Pro Andy, Maribor, 2008;

6.      Малапарте Курцио, Техникадржавногудара, Апостроф, Београд 1992;

7.      Мамула Бранко, Случај Југославија, Фељтон-други део, Време, бр. 489, Београд, 20.05.2000;

8.      Мамула Бранко, Југославија је разбијена, Политика, Београд, 25.12.2011;

9.      Мамула Бранко, Милошевић је сломио ЈНА, Политика, Београд, 26.12.2011;

10. Марјановић Јован, Теорија политике, Универзитет у Београду, Београд, 1996;

11. Marković Ante, Posle 12 godina ćutanja. Moja istina o smrti Jugoslavije, Feljton u 12 nastavaka, Danas, Beograd, 13-28.11.2003. godine;

12. Mesić Stjepan, Ja sam dogovorio sastanak u Karađorđevu, Radio slobodna Evropa, 27.02.2008, www.radioslobodnaevropa.org;

13. Распад ЈНА документарни филм, Продукцијска група Мрежа, јун 2001;

>14. Simeunović Dragan, Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd, 1989;

15. Simeunović Dragan, Državni udar kao vojno-politički fenomen, Vojno delo, Beograd, 1992;

16. Tupurkovski Vasil, Raspad je bio neminovan, ali ne i rat, Radio slobodna Evropa, 27.02.2008, www.radioslobodnaevropa.org;

17. Hejvud Endru, Politika, Clio, Beograd 2004;

18. CIA ReleasedDocuments, www.fags.org/cia/docs/190000372033/html;

19. Čičak Zoran, Kadrovska baza, Vreme, br. 562, Beograd, 11.11.2001.

Marko Parezanović[26]

Military coup of the YNA – myth or reality*

Abstract

Abstract: More than twenty years have passed since the complex political and security events of the first half of 1991 in the former SFRY, yet, the scientific circles still have not entirely explained the position, the role and the importance of the Yugoslav military factor within those events. The central issue of this study is related to an effort to determine extensively and objectively as much as possible whether the high leadership circles of the former Yugoslav National Army (YNA) and part of the Presidency of the former SFRY have indeed performed actions leading to coup d’état, and what was actually happening in that maelstrom of strained political and security relations. We also strived to make a theoretical projection of the developments that would ensue if the military coup had been carried out, in other words, whether the Yugoslav crisis would have had a different closure. In that sense, we placed special emphasis on the analysis of the possible courses of crisis development and we tried to answer the question whether the fate of the federal state could have been different. 

Keywords: Military coup, army, political crisis, power, special services, armed conflict.


* Ставови и закључци у овом раду представљају лично мишљење аутора, а не институције у којој је запослен;

[1] Распад ЈНА документарни филм, Продукцијска група Мрежа, јун 2001;

[2] Marjan Kranjc, Balkanski vojaški poligon, Pro Andy, Maribor, 2008, preuzeto iz: Mile Bjelajac, Pokušaj rešavanja jugoslovenske krize vojni udarom, str. 441,http://www.cpi.hr/download/links/hr/7329.pfd;

[3] Јован Марјановић, Теорија политике, Универзитет у Београду, Београд, 1996, стр. 241;

3 Види опширније: Dragan Simeunović, Državni udar kao vojno-politički fenomen, Vojno delo, Beograd, 1992;

[5] Види: Јован Марјановић, Теорија политике, Универзитет у Београду, Београд, 1996. стр. 241;

[6] Dragan Simeunović, Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd, 1989. str. 75;

[7] Види опширније: Јован Марјановић, Теорија политике, Универзитет у Београду, Београд, 1996, стр. 242;

[8] Курцио Малапарте, Техникадржавногудара, Апостроф, Београд 1992, стр. 21;

[9] Види опширније: Ричард Клемптон, Балкан после  II светског рата, Kлио, Београд, 2003;

[10] Бранко Мамула, Југославија је разбијена, Политика, Београд, 25.12.2011. године;

[11] Endru Hejvud, Politika, Clio, Beograd 2004, str. 695;

[12] Види опширније: Александар Васиљевић, Штит - акција војне безбедности, ИГАМ, Београд, 2012, стр. 7;

[13] Види опширније: Бранко Мамула, Случај Југославија, Фељтон-други део, Време, бр. 489, Београд, 20.05.2000;

[14] Види опширније: Александар Васиљевић, Штит - акција војне безбедности, ИГАМ, Београд, 2012, стр. 8-9;

[15] Ante Marković, Posle 12 godina ćutanja. Moja istina o smrti Jugoslavije, Feljton u 12 nastavaka, Danas, Beograd, 13-28.11.2003. godine, preuzeto iz: Mile Bjelajac, Pokušaj rešavanja jugoslovenske krize vojni udarom, str. 445-446,http://www.cpi.hr/download/links/hr/7329.pfd;

[16] Види опширније: Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ, Призма, Крагујевац, 1996, стр. 266;  

[17] Zoran Čičak, Kadrovska baza, Vreme, br. 562, Beograd, 11.11.2001;

[18] Види опширније: CIA Released Documents, www.fags.org/cia/docs/190000372033/html;

[19] Александар Васиљевић, Штит - акција војне безбедности, ИГАМ, Београд, 2012, стр. 132;

[20] Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ, Призма, Крагујевац, 1996, стр. 283;  

[21] Vasil Tupurkovski, Raspad je bio neminovan, ali ne i rat, Radio slobodna Evropa, 27.02.2008, www.radioslobodnaevropa.org;

[22] Види опширније: Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ, Призма, Крагујевац, 1996, стр. 295-296;  

[23] Stjepan Mesić, Ja sam dogovorio sastanak u Karađorđevu, Radio slobodna Evropa, 27.02.2008, www.radioslobodnaevropa.org;

[24] Види опширније: Бранко Мамула, Милошевић је сломио ЈНА, Политика, Београд, 26.12.2011;

[25] Бранко Мамула, Југославија је разбијена, Политика, Београд, 25.12.2011. године;

 

* The views and the conclusions in this study reflect the personal opinion of the author and not of the institution where he works;

[26] PhD in political sciences, Serbian Government employee, e-mail: Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели ;

 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]