Početna strana > Rubrike > Politički život > Zapad ne želi nacionalnu vladu u Srbiji, Rusi čudno uzdržani
Politički život

Zapad ne želi nacionalnu vladu u Srbiji, Rusi čudno uzdržani

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 06. jun 2008.

Razgovarala Nevenka Stojčević

- Niko još nije siguran kako će da se završe pregovori oko formiranja Vlade Srbije, pa ni sami učesnici. Kada se sve sabere i oduzme, od realnih političkih pozicija i odnosa snaga do spoljnog pritiska i uticaja tajkuna i medija, može se reći da bi nešto logičnije bilo da se napravi koaliciona vlada SRS-DSS-NS-SPS, ali i da moćni domaći i strani igrači preferiraju vladu DS i SPS. Novi izbori, kao treća opcija, manje su verovatni i sugurno bi ih najmanje želeli socijalisti. Svaka od ovih kombinacija ima svojih prednosti i mana, ali bi sigurno bilo najgore da se napravi neka koaliciona većina koju bi predsednik države na nivou Republike, ili v.d. gradonačelnika na nivou Beograda, pokušali da spreče pozivajući se na sumnjivo tumačenje Ustava i zakona, ili na golu silu i samovolju, jer bi to mogo da nas odvede u sukobe i građanski rat – rekao je u razgovoru za „Pravdu” Đorđe Vukadinović, politički analitičar i urednik Nove srpske političke misli.

Šta najviše stoji na putu formiranju nacionalne vlade?

- Sastavljanje nacionalne vlade otežavaju tri faktora. Prvi su međusobno loši odnosi socijalista i radikala, drugi je otvorena podrška Zapada demokratskoj opciji uz istovremeni neobjašnjiv izostanak podrške Rusije nacionalnoj vladi, a treći je uticaj vlasnika novca i medija koji rade na stvaranju koalicione vlade DS-SPS. Na drugoj strani, šansa za nacionalnu vladu su političke i programske bliskosti SRS-DSS-NS-SPS, i ogroman jaz između DS i SPS koji Boris Tadić u ovim danima pokušava da „zatrpa”, ali mislim da je preveliki da bi socijalisti tek tako lako preko njega mogli da pređu. Zato se kao rezervna, a možda čak i prva opcija demokrata, javlja mogućnost novih izbora, ali se o tome ne govori mnogo da se na taj način socijalisti ne bi definitivno gurnuli u vladu sa radikalima i narodnjacima.

Šta je glavna „kočnica” socijalistima da, konačno, „prelome” kome će se carstvu privoleti?

- Oklevanje socijalista da donesu konačnu odluku siguran je znak da ta odluka nije laka. Iako svi važni elementi , počev od dosadašnje politike SPS-a i stavova njihovog rukovodstva tokom predizborne kampanje, kao i raspolonjenja biračkog tela SPS-a, idu u prilog koalicionoj vladi stranaka čiji su pregovori u toku, a protiv vlasti socijalista sa demokratama. Sa druge strane, SPS već godinama nije u idiličnim odnosima sa čelnim ljudima SRS-a i ceni, ne sasvim bez razloga, da su radikali, a delom i narodnjaci, ne samo priželjkivali, nego i radili na tome da im uzmu veći deo biračkog tela i gurnu ih ispod cenzusa.

Da li je u pitanju loša procena SRS-a i DSS-a da im socijalisti neće biti neophodni za buduđu vladu?

- Svakako. Radi se o taktičkom, a možda i strateškom promašaju radikala i narodnjaka da će moći da naprave vladu bez socijalista! Moguće da su na njih uticale glasine tokom proteklih predsedničkih izbora da su socijalisti sa Tadićem već napravili neku vrstu dogovora, što je socijaliste učinilo potencijalno nelojalnim saveznicima, ali onda nije trebalo da se igraju i rizikuju sa izborima. SRS je posle 5. oktobra vodio dosta uskogrudu politiku prema socijalistima koji su i politički, i lično, platili najveći ceh za sve što se događalo 90-ih godina. Taj arogantan odnos prema SPS-u, preuzimanje biračkog tela i pokušaj prepuštanja odgovornosti SPS-u za sve loše što se u prethodnom periodu događalo, socijalisti sada „knjiže” radikalima kao opravdanje za svoje kolebanje oko sklapanja vlade.

Ipak, nije li „igra na dve stolice” previše skupa i opasna za socijaliste, a onda i za ukupne državne interese?

- Bez obzira na sve ove objektivne i opravdane zamerke na račun radikala i narodnjaka, ne mislim da socijalisti mogu baš tako lako da opredele za potpuno suprotnu političku opciju, s obzirom da ipak ima mnogo više političkih razloga koji idu protiv koalicije sa demokratama. Generalno, jako je teška i osetljiva ta igra „na dve stolice”, što su socijalisti mogli da vide i na primeru Vojislava Koštunice. On je u sličnoj poziciji bio tokom dvaju prethodnih izbora, i DSS tu poziciju nije baš uspešno kapitalizovao. Naprotiv, osulo mu se biračko telo i pokvarile političke pozicije. A socijalisti su sada u još gorem položaju, jer njihovo biračko telo nije „nešto između” radikala i demokrata, nego je veoma tvrdo nacinalno, veoma tvrdo antinatovski i veoma tvrdo antihaški nastrojeno. U svim ovim segmentima biračko telo socijalista je čak mnogo radikalnije i od samih radikala.

Može li se, uprkos tome, dogoditi manevar koji bi socijaliste gurnuo u vlast sa demokratama?

- U zemlji Srbiji sve je moguće! Pogotovo što pomenutu opciju priželjkuje i deo vrha SPS-a, kao i mnoge diplomate i biznismeni. Međutim, takva promena bi teško mogla da prođe bez ozbiljnih unutarstranačkih lomova i rascepa. Pored toga, mandati koalicionih partnera SPS-JS-PUPS su, po koalicionom ugovoru, kod Ivice Dačića. Istina, svaki, pa i najbolji ugovor je dobar samo dok ne dođe do spora, ali JS i PUPS neće lako moći da idu nezavisno od SPS-a. U javnosti se delom iz neobaveštenosti, a delom i namerno, stvara nejasnoća po tom pitanju i Dragan Marković Palma ili Jovan Krkobabić prikazuju kao samostalni igrači, mada oni za to nemaju mnogo ni pravnog ni političkog osnova. Dakle, „ključ” vlade je ipak u rukama rukovodstva SPS-a, odnosno Ivice Dačića, jedino nije jasno da li oni iskreno žele da prave nacionalnu vladu, ili možda samo koriste Palmu kao neku vrstu prethodnice za sopstveno preobraćanje i promenu partnera.

Mislite li da je u odluci oko formiranja Vlade SPS, ipak, važniji od očiglednog i izuzetno jakog spoljnog pritiska?

- Upravo u tome je značaj odluke socijalista. Jer, Zapad očigledno ne želi da Srbija dobije nacionalnu vladu i preko svojih predstavnika Havijera Solane i američkog ambasadora Kamerona Mantera otvoreno i brutalno poručuje koja je vlada poželjna i jedino moguća u Srbiji. Sa druge strane, interesantno je i indikativno da je Rusija po tom pitanju ponekad čak i neobjašnjivo uzdržana u saopštavanju svog stava i podršci nacionalnoj vladi. Iako verujem da Rusi jesu suštinski za tu opciju, njihova uzdržanost dodatno otežava stvaranje koalicione vlade SRS-DSS-NS-SPS. Sem toga, mislim da i većina onih koji drže pare i medije u Srbiji radi za koaliciju DS-SPS. Pored toga, demokrate kao rezervnu, a možda čak i prvu opciju priželjkuju nove izbore, što nikako ne odgovara socijalistima. U tom smislu, rekao bih da DS pomalo „zamajava” SPS nezvaničnim i velikodušnim ponudama, zaključno sa tim da Dačiću nude premijersko mesto, po mom mišljenju, više sa ciljem da pokvare formiranje nacionalne vlade nego što sami žele da po svaku cenu naprave koaliciju sa socijalistima.

Da li DS na nove izbore računa siguran da će njegovi politički oponenti, posle svega, biti poraženi, a demokrate dobiti šansu da sami vladaju državom?

- Svakako, jer u protivnom ne bi rizikovali nove izbore samo zato da ne prave vladu sa Dačićem! Dakle, oni računaju, ne bez razloga, da su sa dobrom završnicom kampanje i ovom postizbornom ofanzivom dobili realnu šansu da poprave svoj ionako veoma dobar rezultat, a da bi socijalisti teško preživeli nove izbore zbog svoje kolebljive pozicije u ovim pregovorima. To, međutim, ne znači i da bi demokrate na novim izborima sigurno dobile većinu koja im je potrebna.

Kako Vi doživljavate Tadićevo pozivanje na prekrajanje volje građana u slučju formiranja nacionalne vlade?

- Ta priča o „prkrajanju volje građana“ opasna je teza koja se, na sreću, poslednjih dana ne pominje mnogo, ali je u prethodnim nedeljama veoma zlokobno zvučala. Stvara se iluzija da postoji neka misteriozna volja građana koja nije isto što i aritmetička većina, odnosno zbir mandata u Narodnoj skupštini. To je jedna duboko antidemokratska ideja, potencijalno opravdanje za svaku despotiju, da ne kažem fašizam. „Volja naroda“ je ono što se pokaže kao rezultat na slobodnim, više ili manje fer izborima, na koje se, kako vidimo, niko nije žalio. Ali, interesantno je da se svojevremeno istim rečima koje danas izgovaraju naši neoliberali, da „izborni rezultati ne odgovaraju narodnoj volji”, građanima svojevremeno obraćao i Vladimir Iljič Lenjin. Dakle, po tome naši neoliberali neobično liče na svoje boljševičke prethodnike. Međutim, ko god to da radi, zapravo poziva na nasilno rušenje narodne volje i indirektno vodi u sukobe i građanski rat. Ali, ja se nadam da je ovo više bila pretnja koja je imala za cilj da pokoleba socijaliste, nego stvarna namera demokrata.

Zar se takvo prekrajanje narodne volje ne događa, već, na nivou Grada?

- Opasno je i indikativno ovo što se događa oko formiranja gradske vlasti. Mislim da to ne podržava čak ni odmereniji i razumniji deo birača i funkcionera Demokratske stranke. Neverovatno je arogantno i bahato ponašanje v.d. gradonačelnika Zorana Alimpića, koji na opravdane zahteve i proteste trenutne skupštinske većine, u budućnosti će možda da bude i neka druga, poručuje kako on može još više da prolongira predaju vlasti. Ovo što trenutno radi Zoran Alimpić u Gradskoj skupštini, neko je svojevremeno nazvao „izlivom vlasti u mozak”. To je sindrom od koga je ozbiljno oboleo deo funkcionera Demokratske stranke na gradskom nivou. Ne znam šta je Dačić tačno mislio kada je izjavio da je moguće da dođe i do neke druge koalicione kombinacije na nivou grada, jer ta izjava može da se tumači dvojako. Međutim, sigurno je da je Beograd isuviše veliki i dragocen plen da bi ga se bilo ko odrekao i zato se meni čini da će vlast na nivou Beograda i Republike na kraju biti slična. Stoga sam siguran da će pritisak na Dačića sa obe strane biti veliki.

Da li je demokratska pretnja samoizolacijom i zaustavljanjem stranih investicija i dalje glavni argument za raspolućivanje Srbije?

- Interesantno je da je ta pretnja bila prisutna u predizbornoj kampanji, i na toj priči je Boris Tadić i dobio predsedničke izbore. A i dobar rezultat koalicije oko DS-a na parlamentarnim izborima takođe je došao na krilima te ideje i propagande. Priča o samoizolaciji je, najblaže rečeno, pojednostavljena, a najverovatnije i pogrešna. Ali onda kada se izbori završe i počne potraga za partnerima u vladi, onda ovi kriterijumi odjednom postaju rastegljiviji, pa poželjan partner odjednom mogu da budu i socijalisti, sve sa Mirom Marković, Draganom Markovićem Palmom i Milutinom Mrkonjićem i njegovim ruskim melodijama u mobilnom telefonu. Znači, iz priča o podeli i dve Srbije odjednom se sklizne u koaliciju ne samo sa „mrskim” Koštunicom i Veljom Ilićem, nego, prema potrebi, i sa socijalistima, pa, bogami, i sa „gospodinom Palmom“. To pokazuje strašno licemerje koje je na političkoj sceni Srbije pustilo veoma duboko korenje.

(Skraćena verzija ovog intervjua objavnjena je u dnevnom listu Pravda)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner