Zašto protestanti nisu poslušali Tomislava Nikolića?

NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 25. APRILA 2024. GODINE

BRITANSKI ANALITIČAR ALEKSANDAR MERKURIS: NEKOLIKO BRIGADA ORUŽANIH SNAGA UKRAJINE ODBILO JE DA IZVRŠI NAREĐENjE ZA ODBRANU SELA OČERETINO I NAPUSTILA SVOJE POLOŽAJE POD MASOVNOM RUSKOM ARTILjERIJSKOM VATROM

MILORAD DODIK: DEŠAVA SE OZBILjAN UDARAC NA SRPSKI NAROD. SRPSKA NEĆE PRIHVATITI TZV. „REZOLUCIJU O SREBRENICI“, JER JE SVE ŠTO JE U NjOJ NAPISANO LAŽ. DRUGOG MAJA ĆE BITI POTPISANA SMRTNA PRESUDA BIH

NOVA.RS: VUČIĆEV DEBAKL U NjUJORKU OGOLIO SVU NESPOSOBNOST NAPREDNjAČKE DIPLOMATIJE

MILOŠ JOVANOVIĆ: NA BEOGRADSKIM IZBORIMA 2. JUNA ZAKAZANA JE KRAĐA. ONI KOJI IZLAZE POSTAJU SAUČESNICI U KRAĐI VUČIĆEVIH I HILOVIH IZBORA. BORIĆU SE DA SE SMANjI IZLAZNOST

ĐORĐE VUKADINOVIĆ: OSTAJE PITANjE ZAŠTO SE SAVO MANOJLOVIĆ U IZBORU TRKU NIJE UKLjUČIO U DECEMBRU, KADA JE POSTOJALA VELIKA ŠANSA ZA POBEDU, NEGO TEK SADA

ZLATKO LAGUMDŽIJA: ODLOŽENO GLASANjE O REZOLUCIJI O SREBRENICI U GENERALNOJ SKUPŠTINI UN

BORISLAV ANTONIJEVIĆ (MI - SNAGA NARODA): NEĆEMO ZAJEDNIČKI FORMIRATI VLAST NA SA KIM U BEOGRADU. TRAŽIĆEMO DA NAS PODRŽE

SRBIJA SA 16 ZEMALjA, MEĐU KOJIMA SU I SAD I VELIKA BRITANIJA, POZVALA NA HITNO OSLOBAĐANjE TALACA U GAZI

DR DRAGAN MILIĆ NAJAVIO IZLAZAK SA SVOJOM GRUPOM GRAĐANA NA IZBORE U NIŠU. SAVO MANOJLOVIĆ I KRENI-PROMENI SAMOSTALNO I NA IZBORIMA U NOVOM SADU

MATIJA BEĆKOVIĆ: NEMCI, KOJI ZAGOVARAJU DONOŠENjE REZOLUCIJE U UN KOJOM BI SRPSKI NAROD PROGLASILI GENOCIDNIM, SEBI SU OPROSTILI NAJSTRAŠNIJE ZLOČINE NAD SRBIMA

VUČIĆ U NjUJORKU: SAD I NEMAČKA POJAČALE LOBIRANjE ZA REZOLUCIJU O SREBRENICI. DANAS SU FORMIRALI ŠTAB U BEČU I BROJALI GLASOVE PROTIV JEDNE MALE SRBIJE. HVALA VUKU JEREMIĆU JER JE VRLO PREDANO I KOREKTNO RADIO PRETHODIH DANA

četvrtak, 25. april 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Rubrike > Politički život > Zašto protestanti nisu poslušali Tomislava Nikolića?

Politički život
Zašto protestanti nisu poslušali Tomislava Nikolića?

Vladan Milanko
petak, 01. avgust 2008.
Miting podrške Radovanu Karadžiću nije se završio planiranom “medijskom šetnjom”, uprkos pozivima Lidije Vukićević i Tomislava Nikolića, koji su od protestanata izričito tražili da prekinu sukobe s policijom, kao i da prestanu s uništavanjem žardinjera, kanti za smeće, izloga prodavnica, itd. Ovaj primer jasno govori par stvari o ideologiji, koje se itekako suprotstavljaju nekim opštim mestima koja se neprestano ponavljaju. Na primer, opšte je mesto da ideologija zaslepljuje, “zombifikuje”, pretvara “slobodnog pojedinca” u “aparat koji se nekritički i bespogovorno pokorava”. Kad se osvrnemo na primer sa ovog mitinga, da li se neko od onih koji su se tukli sa policijom “pokorio” jasnim instrukcijama dobijenim od strane zamenika predsednika SRS-a, Tomislava Nikolića? Nije. Da li je neko od onih koji su se tukli s policijom i uništavali žardinjere, kante za smeće, a onda čak i binu sa koje su govorili njihovi politički istomišljenici ili predstavnici, uopšte pratio govor svojih ideoloških predstavnika? Opet, nije. Iako su oni koji su izazivali sukobe nosili majice sa ocilima, orlovima, i drugim srpskim amblemima, vođe nacionalistički orijentisanih stranaka nisu uspeli da dobiju njihovu pažnju. A nije kao da ti, koji su pravili sukobe, ne poštuju Tomislava Nikolića, Lidiju Vukićević itd., ili pak ideale koje ovi zastupaju. Poštuju ih oni, i slušaju ih, na kraju na njihov poziv su se i okupili na Trgu republike, na mitingu koji je organizovao SRS. Pa, ako ih poštuju, ako se inače odazivaju na njihove pozive, šta je onda sad bilo u pitanju, zašto ih sada nisu slušali? U jednom momentu je Aleksandar Vučić zašao među grupu tih koji su se tukli sa policijom, da bi ih zaustavio. Ovi su ga ispoštovali, na trenutak su prekinuli sukobljavanja, ali su se onda latili stolica sa bine i počeli da ponovo napadaju policiju. Opet, ništa od “zombifikovanih živih automata koje kontrolišu njihovi ideološki lideri”. Kako i zašto? Pa, tako i zato što ideologija, suprotno ustaljenim shvatanjima, ne porobljava, ne “zombifikuje”, ne kontroliše, već baš suprotno od toga. Ideologija oslobađa, obezbeđuje prostor za slobodno uživanje. Tu je “isplata” ideoloških subjekata za njihov “rad”, na mestu slobode i uživanja. Ovi koji su se tukli sa policijom iskreno podržavaju Radovana Karadžića i ideale SRS-a ili DSS-a kao i lidere tih stranaka, u to nema sumnje. Ali, na pitanje “zašto?”, zašto ih poštuju, podržavaju, pokoravaju im se (povremeno), dobija se samo jedan odgovor: to rade zbog slobode na uživanje koje im ovi obezbeđuju. Na ideološki diktum se ne pristaje zbog bilo čega manjeg od slobode. Ideološkim subjektom se ne postaje iz bilo kog drugog razloga do baš iz želje za slobodom na uživanje, koje određena ideologija može (ili se veruje obećanjima ideologije da to može) da pruži. Zato, kada su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić ili Lidija Vukićević pokušali da obuzdaju masu, koja ih inače podržava, ovi su se “s poštovanjem oglušili” o te pokušaje da ih spreče da dobiju ono zbog čega su i bili tu na prvom mestu: zbog uživanja u nesputanoj slobodi, koju su onda upražnjavali putem sukobljavanja sa organima reda i zakona. Na ideologiju se pristaje, ideološkom diktumu se pokorava, u onoj meri u kojoj, te dok ona, uspeva da pruža slobodu i uživanje. Čim ona to prestane da pruža, dotadašnji ideološki subjekti počinju da izlaze iz okvira te ideologije. Tako je bilo i ovom prilikom. Pa kad Filip Švarm, urednik nedeljnika Vreme, kaže da je SRS odgovoran za nerede na ovom mitingu, ili kada Ivana Momčilović, novinarka B92 kaže da je SRS “navodno planirao medijsku šetnju”, time implicirajući da je SRS navodno planirao jedno a zapravo planirao nešto drugo, tj. planirao je baš to što se desilo, da se otkaže medijska šetnja i da nastanu sukobi sa policijom, onda tu kao da očajnički pokušava da se održi slika za koju je jasno da nema veze s istinom, slika o ideologiji kao onoj koja ograničava, sputava. Time što se SRS krivi za postupke svojih simpatizera ili bar simpatizera zajedničkih ideala, pokušava se da se održi ona slika o ideologiji kao o mastermind-u koji iza kulisa povlači sve niti. Što je, inače, opšte mesto, koje datira još iz doba hladnog rata, kada se na Zapadu govorilo o SSSR-u kao o jednoj velikoj lutkarskoj predstavi, u kojoj su svi lutke koje pomeraju “oni od gore” (nasuprot toj slici, ispostavljala se slika o slobodnom Zapadu, gde je svima obezbeđena sloboda na uživanje). Međutim, sa primerima kao što je ovaj o kom je ovde reč, ta i takva teza o ideologiji zapada u velike nevolje. Jer, ako se ideologija pokazuje kao ono što ne samo da ne sputava već čak obezbeđuje slobodu na uživanje, onda se gubi ta hinjena razlika između “ideološkog” i “neideološkog”. U najmanju ruku, ta podela prestaje da važi, ako se bazira na ovakvim kriterijumima. A ako se ovakvi zaključci prate konsekventno, stiže se do nekih još neprijatnijih stvari. Ako se na ideologiju pristaje dok ona obećava ili obezbeđuje slobodu na uživanje, a sa njom se raskida kada počne da ga sankcioniše (kao što je sada bio slučaj sa SRS-om čiji poziv na prekid sukoba nije prihvaćen), onda se zalazi na jedan teren na kom se mnoge stvari pojavljuju kao bitno drukčije nego pre toga. Na primer, zalazi se na teren na kom se ne može pristati na osuđivanje lidera za postupke onih koji su ih pratili. Odjednom, tu i tako nestaje onih koji su “samo pratili naređenja nadređenih”, jer se nedvosmisleno pokazuje da se naređenja nadređenih prate samo dok ista ta naređenja obezbeđuju uživanje onima koji ih prate. Nestaje one kvazi-mudrosti koja govori o zajednici “malih” koje uspevaju da posvađaju “veliki”; nema više izgovora tipa: “mi smo se svi voleli, samo su nas oni na vrhu posvađali”. Odjednom, kada ovakva zaključivanja primenimo na aktuelna zbivanja, dolazimo do toga da je besmisleno suditi lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, a ne suditi kao podjednako krivima ili kao još “krivljima” onima koji su izvršavali njegova naređenja. Jer, nije li Radovan Karadžić, baš kao i Tomislav Nikolić na ovom mitingu, bio neko čija su se naređenja pratila ili ne u skladu sa procenom koliko će to slobode na uživanje doneti onima koji pristaju (ili ne) da ta naređenja poslušaju. Pa se tako, na primer, Radovan Karadžić (kao i svi njemu slični po tome što se u njih investira kao u “mozgove” koji stoje iza određenih zločina) pokazuje kao neko čija se uloga u ratnim zločinima namerno uveliko preuveličava, i to baš zato da bi se sačuvala slika o “velikom vođi koji povlači konce”, te o ideologiji koja sputava, kontroliše, “zombifikuje”. A to se radi jer da nema te slike ne bi bilo ni svih onih koji nas velikodušno oslobađaju “ideološke zaslepljenosti”. Oni bi izgubili svoju metu, svoj mračni lik u ogledalu na koji upiru kao na glavnog i odgovornog krivca, i tako se preko njega sami legitimišu baš kao njegov opozit. Oni bi se, onda, sa svojim obećanjima da će da nas oslobode “sputavajućih okova ideologije”, pojavili samo kao još jedna ideološka struja, ni gora ni bolja, bar kad je u pitanju to da li se radi o ideologiji ili ne. To je pravi zalog te priče, priče koju pričaju oni koji nas “oslobađaju od ideologije” i potom uvode u “pravu stvarnost”. Čitajući dalje neka skorašnja zbivanja u istom ovom ključu, moglo bi se reći da je, posle svih obećanja koja je davao Boris Tadić, kako će nas uvesti u “realnost a izbaviti od ideoloških privida devedesetih” i sl., posle dugog niza par excellence ideoloških i ideologizirajućih poteza, konačno napravio korak u dobrom pravcu time što je uveo “prisluškivanja” elektronske pošte. Jer, ispada tako, tek je jedan nedvosmisleni restriktivni čin jedan pravi čin subverzije ideologije. Tadićev režim, sa uvođenjem “prisluškivanja” elektronske pošte, tako, pokazuje da je nadmašio svoje nove partnere, SPS, po sličnosti sa onim režimom za koji još uvek postoje neke (iako sasvim malobrojne) simpatije s leva, naime, sa staljinizmom. Naizgled paradoksalno, tek uvođenje kontrole, uvođenje sankcionisanja slobode na uživanje, koji se inače smatraju činovima koji karakterišu jedan totalitarni režim, ideologija nailazi na po nju subverzivne elemente. Tako je i režim Borisa Tadića, posle dugačkog niza obećanja, konačno napravio makar jedan pravi korak u pravcu subverzije ideologije. Naravno, kako taj režim jeste daleko od toga da bude konzistentan kad su u pitanju takve radnje, za očekivati je da je sloboda na uživanje tu sankcionisana jednima samo zato da bi pripala drugima, tj. baš njima koji je sada sankcionišu. No, nema veze, jer dobar korak ostaje dobar; pa čak i kad je urađen iz pogrešnih razloga iz njega se može nešto korisno naučiti.