(Време, бр. 945. 12.02.2009)
 У тексту у "Времену" (бр. 941) изнео сам неколико теза о уставном положају председника републике. У овом тексту покушаћу да одговорим на два контрааргумента који се односе на тезу о томе да позиција председника државе не подразумева политичку одговорност.
Да подсетим шта је био један од мојих аргумената. Тврдио сам да је лоше уставно решење оно које не предвиђа механизам по коме било који актер који води политику не може да политички одговара пре истека мандата. Ако влада може да падне у скупштини због непопуларне или штетне политике, онда би тај принцип требало да важи и за председника који води политику. Следствено томе, тврдња да по постојећем решењу није могуће утврдити политичку одговорност председника не значи да је председник (морално) неодговоран човек, већ да не постоји механизам који би омогућио смену председника пре истека мандата због политике коју води. (Наш устав, додуше, познаје правну одговорност председника, али то је нешто друго.)
Узгред буди речено, непостојање политичке одговорности пре истека мандата није карактеристика само нашег политичког система већ и многих других у којима председник игра главу улогу. У САД, Француској или Финској (Русију намерно испуштам са списка, јер тамо не постоји демократски поредак) председника је такође немогуће сменити пре истека мандата због политике коју води. (И тамо их је могуће сменити само ако прекрше Устав, закон или изврше акт велеиздаје, али то није оно о чему овде желим да расправљам.) Упоредна анализа показује да је најчешће решење оно по коме сваки председник, ако води непопуларну политику, може да буде "кажњен" тек на наредним изборима. Моје мишљење је да свако ко води политику мора да буде подложан двоструком механизму одговорности: једном који ће уследити на изборима и другом који предвиђа његову смену пре избора.
Ево који су могући контрааргументи мом ставу. Ако нико не може пре истека мандата да смени председника, Скупштина увек може да смени његову владу. Сменом владе могуће је зауставити непопуларну политику на коју председник има утицаја. Јер, у полупредседничком систему какав је наш или француски, председник може да има реално велики утицај на рад владе, али политику увек спроводи влада, а не председник. То јесте јак аргумент, јер делом одговара на суштину онога што сам хтео да кажем тезом о непостојању политичке одговорности председника републике: битно је зауставити непопуларну политику, а то можете да урадите ако смените владу. Ако изаберете владу на коју председник нема утицаја, њему су руке везане.
Ако постоји механизам којим, за лошу политику коју инспирише и формулише председник, ви кажњавате владу, председник нема подстицаја да мења свој став. Истина је да тај председник чија је влада смењена више неће бити у прилици да утиче на рад владе, али ће његов останак на позицији бити сигнал охрабрења наредним председницима да воде мање рачуна о својој политици, јер ће цену која за ту политику мора да се плати, ако је она лоша, увек платити неко други; директно премијер или министри, а индиректно сви остали – сви сем председника. За онога ко озбиљно схвата принцип одговорности, то је довољно да прихвати механизам утврђивања политичке одговорности председника пре истека мандата. Тако схваћена одговорност може да се нађе, рецимо, у корпоративном управљању или војсци. Ако власници нису задовољни укупним радом директора, они неће сменити само финансијског или директора маркетинга, већ и генералног директора. Ако командант пука није задовољан укупним радом чете коју води неки поручник, он неће сменити само десетаре и воднике, већ и самог поручника.
Други контрааргумент може да се изрази у облику питања: ако је логично да председник који води политику треба да буде смењен пре истека мандата (ако та политика изгуби већину), ко би њега могао да смени? Смену било ког државног органа треба да врши онај ко га је бирао. Ако председник поставља начелника генералштаба, он мора да има право да га смени; ако председника бирају грађани, онда само они могу да одлуче да ли председник треба да оде пре краја мандата. То је, међутим, компликовано, јер је грађане тешко организовати за такву врсту кампање. Лако би, насупрот томе, било организовати његову смену у скупштини. Али нелогично је да скупштина смењује председника, јер га скупштина није бирала.
То је тачно. Међутим, није незамисливо конструисати механизам по коме би скупштина само покретала питање поверења председнику, а грађани донели коначну одлуку на референдуму. Разуме се, да би се избегло да та скупштина покреће питање одговорности председника сваких шест месеци (и грађане непрекидно тера на референдум), неопходно је том механизму додати правило по коме се скупштина аутоматски распушта уколико председник на референдуму добије потврду за свој мандат. Узгред речено, такво решење постојало је у Уставу Србије из 1990. године (члан 88), али се односило на утврђивање председникове правне одговорности. Како смо видели 2004. године, када је Радикална странка покренула питање поверења тек изабраном Борису Тадићу, такво нелогично решење стварало је парадоксалну ситуацију која је охрабривала посланике да покрећу питање опозива због председникове политике, користећи механизме који служе за утврђивање његове правне одговорности. То од механизма опозива прави пародију, а од оних који покрећу питање неповерења комичне фигуре.
|
