Početna strana > Prenosimo > Naprednjaci – trenutak istine nije program, već Telekom
Prenosimo

Naprednjaci – trenutak istine nije program, već Telekom

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Pavić   
nedelja, 21. novembar 2010.
Od svih zamerki koje se upućuju na račun Srpske napredne stranke otkako je ona izrasla u najjaču opozicionu stranku, možda je najčešće ponavljana ona po kojoj „Naprednjaci nemaju program“. Ova kritika se može tumačiti na dva načina. S jedne strane, s obzirom na petooktobarsko iskustvo sa DOS-om, koji takođe nije imao program, već samo tzv. Ugovor sa Srbijom po tačkama, više je nego opravdana strepnja mnogih da opet, „glasajući za promene“ – a ne tražeći ništa specifičnije od stranke ili koalicije kojoj bi dali podršku i/ili glas – ne budu na sličan ciničan i brutalan način iznevereni. I to je sasvim legitimno stanovište. S druge strane su oni koji se, svesno ili nesvesno, stavljaju u službu sadašnje vladajuće koalicije, tj. sadašnjeg vladajućeg neo-titoističkog establišmenta u Srbiji i, ne obazirući se na činjenicu da se sadašnje stranke na vlasti suštinski ne pridržavaju svojih proklamovanih programa i da su, u vreme skoro potpune medijsko-stranačke diktature nad javnim prostorom i diskursom, stranački programi nešto što uopšte nije podložno bilo kakvoj demokratskoj kontroli ili preispitivanju, koriste argument o „nedostatku naprednjačkog programa“ samo kao način da dezavuišu trenutno najozbiljnije potencijalne alternative sadašnjoj vlasti.

 

Međutim, pitanje imanja ili nemanja programa se samo po sebi nameće i mimo izrečenih kritika. Istina je da je, u načelu, potencijalnim biračima teško da znaju zašta glasaju ako učesnici na izborima nemaju jasno istaknute programe, kao što je i teško da birači te iste stranke, u slučaju njenog dolaska na vlast, nemaju ništa čvrsto našta mogu da se pozovu kada budu ocenjivali njen rad – s obzirom da se predizborna obećanja obično razveju kao izmaglica pod prolećnim suncem. Međutim, istina je i to da retko ko stvarno više i čita stranačke programe, i da se ljudi mahom oslanjaju upravo na predizborna obećanja i, još više, na spoljašnje utiske i lične afinitete kada glasaju. Naravno, možda je najbitnija stavka ta da strankama i njihovim eventualnim programima i obećanjima malo ko više veruje. Tokom dvodecenijskog iskustva sa navodnim višepartizmom, većina naroda je shvatila da čak i najbolje napisani, najnadahnutiji, najstručniji i prividno najdobronamerniji program nije nikakva garancija da će se bilo koja njegova tačka sprovesti u delo. Stoga se verovatno može reći da je došlo vreme kada ljude jednostavno ne treba ni opterećivati predugačkim programima i manifestima, jer su ljudi većinom od toga umorni, a i skeptični da nešto što (isuviše) dobro zvuči može i da se sprovede. I to je legitimno.

Kod Naprednjaka postoji još jedan momenat. Naime, očigledno je bilo i pre nedavnog velikog skupa u Beogradskoj areni, da članstvo stranke nije nužno u saglasju sa retorikom stranačkog vrha. Aplauzi ili negodovanja upućeni prisutnim pripadnicima stranog diplomatskog kora jasno su pokazali da je članstvo Naprednjaka u suštini ipak i dalje „narodnjačko-nacionalno“, tj. da je ono u dobroj meri predstavlja ono fluidno glasačko telo koje se od 1990. do danas preliva preko i između SPO, SPS-a, SRS-a i DSS-a. To glasačko telo, sigurno daleko najveće u Srbiji kada je u punoj meri mobilisano, za sve ove godine još nije našlo čvrsto uporište, tako deleći sudbinu srpske državnosti, kojoj ono, iz raznih ideoloških, klasnih, obrazovnih ili socijalnih pravaca, neumorno, instinktivno teži kao biljka prema svetlosti.

Sada, s pravom ili ne, to glasačko telo u naprednjačkom vrhu, a prvenstveno u dugogodišnjoj desnoj ruci Vojislava Šešelja, Tomislavu Nikoliću, vidi trenutno najperspektivnijeg nastavljača tih težnji. I očigledno je da, posle dve godine postojanja, ni agresivna evro-retorika Nikolića i Vučića nije „ohladila“ narodnjačko-nacionalne nade koje se u njih polažu. Naprotiv, moglo bi se pretpostaviti da se to glasačko telo dovoljno prekalilo tokom poslednje dve decenije da prihvati – ili bar prihvati kao legitiman pristup – da ne mora baš sve da se kaže otvoreno, da neke stvari trebaju i moraju da se podrazumevaju, da se ne bi nepotrebno navukla beda na opštu nacionalnu stvar. U tom smislu su bili poučni i Nikolićevi porazi na predsedničkim izborima. Videvši kako je bilo lako domaćim anacionalnim snagama da mobilišu medijsku satanizaciju bilo kog otvoreno narodnjačko-nacionalnog kandidata – koji bi neminovno bio vezivan za „mračne devedesete“, i koga bi, uz to, zapadne sile „sa gnušanjem“ a priori odbacile kao legitimnog sagovornika (a pretpostavlja se da iza toga slede, ne nužno tim redom, sankcije i bombe) – narodnjačko-nacionalnom glasačkom telu koje sada naginje Naprednjacima nije bilo teško da shvati – ili da bar misli da je shvatilo – da ključ izborne pobede leži u tome da se ne ulazi u nepotrebne retoričke obračune sa Zapadom bar pre nego što se ne obezbedi vlast. A i posle toga – nije toliko važno šta javno govoriš, već šta činiš, a pogotovo iza kulisa. Političari u Republici Srpskoj su dobar primer.

Uz domaće su instruktivni i spoljni primeri. Dovoljno je okrenuti se okolo sebe i videti da se i u svetu, 20 godina posle pada Berlinskog zida, međunarodno-politička retorika deideologizovala, da je postala manje konfrontirajuća, da se u svetskim bilateralnim i multilateralnim odnosima sada konstantno teži retoričkom konsenzusu – čak i tamo gde istinskog konsenzusa nema, da se sve razlike relativizuju u „slaganje da se ne slažemo“. Sigurno da je, u tom smislu, instruktivan primer Rusije, koja je, nastavljajući da čvrsto zastupa svoje interese, omekšala svoju retoriku i zamenila u svom diplomatskom rečniku reč „Ne“ sa suptilnijim „Da, ali“. Zašto bi, dakle, po ovoj školi mišljenja, Srbi u tome bili izuzetak, a među njima i Naprednjaci? Zašto se ne bi mogli imati dobri odnosi sa Zapadom na retoričko-diplomatskom nivou, a u isto vreme ostati čvrsto na svojim nacionalnim pozicijama? Ako Rusi, čak i kad kritikuju SAD, to neizostavno rade pominjući svoje „američke partnere“, zašto tu lekciju ne bi naučili i mi? I nije li potpisivanje protokola između Naprednjaka i Jedinstvene Rusije znak srodnosti i u tom pogledu?

Sad, razume se, gore-napisano nije i tvrdnja da je to način na koji naprednjački vrh stvarno intimno misli, ali jeste tvrdnja da su to obrisi razmišljanja prosečnog naprednjačkog glasača, pa čak i bar jednog dela aktivnog članstva koji se nada i konkretnim koristima u slučaju naprednjačke izborne pobede.

U takvom kontekstu, detaljan program ne samo da nije neophodan, već bi, u sadašnjim uslovima mogao da bude i kontraproduktivan. Dakle, em bi ga retko ko, osim političkih analitičara i političkih protivnika i pročitao, em bi mu malo ko verovao, em ne bi nikako mogao da odslika dvosmislenost koja je trenutno, prema tom načinu razmišljanja, neophodna u javnom političkom životu Srbije. Naprednjački vrh jednostavno računa na (opravdani ili ne) utisak koji dvojac Nikolić-Vučić ostavlja, na neku vrstu „tihog razumevanja“ uspostavljenog sa delom narodnjačko-nacionalnog glasačkog tela, gde, posle dve decenije skoro intimnog međusobnog druženja, trvenja pa ponovnog druženja, neke stvari ipak navodno treba da se „podrazumevaju“. I, bar zasad, čini se da dobro računaju. Spontani aplauzi-ovacije upućeni ruskom ambasadoru, i zvižduci upućeni anglo-američkim i germanskim diplomatama to potvrđuju.

Međutim, uz prethodno-navedene stvari koje bi se sada čak i mogle podrazumevati, dolazi još jedna realna mogućnost – mogućnost prevare, tj. izneverenih očekivanja. Jer, s obzirom na ogromne pritiske kojima su trenutno izloženi svi sadašnji i potencijalni učesnici u javnom političkom životu Srbije, a s obzirom i na istorijska iskustva – i to ne samo ona iz poslednje dve decenije, uvek postoji i opravdan strah da je neko, čak i „narodni favorit“ jednostavno – „kupljen“. To jest, da nije skroz svoj. Još gore – sada se već i kod najnaivnijih skoro sigurno javlja bar nelagoda, ako ne i strah, negde duboko u podsvesti, da opet, po ko zna koji put, mogu biti prevareni, „prevedeni žedni preko vode“. To nije nikakva urođena malodušnost, nikakva iskvarenost duha. To je, jednostavno, škola života u Srbiji, jača od bilo koje vakcine. To je sasvim opravdano osećanje, koje nijedan učesnik na javnoj sceni ne treba da shvata lično, niti da prenebregne.

Dakle, bez obzira na „tiho razumevanje“ koje se očigledno velikom brzinom uspostavlja između naprednjačkog vrha i dobrog dela naprednjačko-nacionalnog glasačkog tela, doza sumnje sigurno postoji. I možda bi ona bila jače izražena – ako ništa a onda u obliku apatije – da sadašnja vlast nije toliko katastrofalna da gura sve veći broj ljudi ka opciji da „vredi ponovo rizikovati“, po ceni da se ponovo ispadne budala. S tim što, u ovoj situaciji, ne bi trebalo očekivati da bi još jedna eventualna prevara te vrste prošla nekažnjeno u meri u kojoj je to dosad bio slučaj. Jednostavno, ovo je trenutno nacija čiji već veliki deo bukvalno nema šta da izgubi. Niti će više dobro prolaziti svesni prevaranti, niti će iko više moći da računa na bezgranično narodno strpljenje, a kamoli razumevanje u slučaju dolaska na vlast. To je atmosfera koja se pravi oko sledećih izbora, koji će, bar u tom smislu, značiti istinsku prekretnicu.

Da li ipak sve to znači da ne treba baš ništa zahtevati od trenutno najveće opozicione stranke, da se sve nekako „podrazumeva“, da se treba uzdati u brzi narodni gnev u slučaju „izdaje“ ili političkog debakla po preuzimanju vlasti? Odgovor je negativan. Jer, nažalost ili na sreću, život i okolnosti su hteli da se pojavi svojevrstan lakmus papir, uz pomoć kojeg će mnogi već sad, još pre izbora, moći da procene ne samo eventualnu (ne)ispravnost svog instinkta da Naprednjake treba podržati „ma šta javno govorili“, već i meru njihove suštinske iskrenosti da Srbiji donesu istinske promene. Taj lakmus papir se zove Telekom Srbije A.D., najprofitabilnije preduzeće u Srbiji, koje vlast namera da na brzinu, što je moguće netransparentnije i ispod cene proda do kraja tekuće 2010. godine.

Dakle, Naprednjaci već sada, nezavisno od toga kada izbori budu bili raspisani, imaju priliku da pokažu da li su držvavotvorno ozbiljni, time što će pokazati spremnost i volju da se suštinski suprotstave prodaji najvrednijeg porodičnog srebra koje je, posle divljačke „privatizacije“, Srbiji preostalo. Dakle, ne samo retorički. Imaju ne samo priliku već i obavezu da kažu šta su sve spremni da urade da spreče da se Telekom proda strancima, da se buduće generacije liše njegovih sigurnih prihoda, država i građani sigurnosti u komunikacijama, najbolji elektrotehnički kadrovi dobrog zaposlenja, a domaća telekomunikaciona industrija ne samo budućeg rasta, već i opstanka. Pitanje sprečavanja prodaje Telekoma je toliko važno da jednostavno ne trpi ni retoriku, ni fingirano protivljenje, ni kalkulisanje. Ono zahteva ne samo deklaraciju, već i akciju, javno iznesen plan kako da se to zlo spreči ili poništi odmah po dolasku na vlast. Pritom, prodaja Telekoma nije nikakva „evropska obaveza“ Srbije, tako da nema bojazni od optužbi za „kočenje evro-integracija“.

Ovo je taj minimum koje potencijalni birači, posmatrači i analitičari mogu da zahtevaju od Naprednjaka u ovom trenutku. Odgovor na pitanje – kako nameravate da sprečite prodaju Telekoma, ili da je eventualno poništite? Da li ste spremni da isti narod iz Arene izvedete na ulicu? Da li ćete se pridružiti inicijativi DSS-a, prikupiti stotine hiljada potpisa i zahtevati da Vlada odustane od svoje odluke? Da li ste spremni da podnesete tužbe zbog kršenja više zakona u samom postupku raspisivanja tendera? Da li ste spremni da javno upozorite eventualne kupce da će im kupovina biti pravno osporena, da se neće smatrati legitimnom, i da se nećete smiriti dok se Telekom ne bude vratio u vlasništvo građana Srbije?

Dakle, ne mora se u ovom političkom trenutku baš previše tražiti od Naprednjaka, ali se treba tražiti minimum koji životni trenutak jednostavno nameće. Taj minimum je Telekom, tj. sprečavanje njegovog neovlašćenog, nelegitimnog otuđivanja. Sada su, dakle Naprednjaci na potezu. I, ako nisu spremni da se vrlo brzo, do kraja novembra izjasne, onda neće preostati ništa drugo nego da se da za pravo skepticima s početka ovog teksta, i da se konstatuje da je naprednjačka retorika ipak samo to – retorika, još jedna taktika za osvajanje vlasti i privilegija, i ništa više, još jedno buduće razočarenje.

Stvar oko Telekoma je jednostavno nešto što ne trpi odlaganje, što ne trpi pristup „rekoh i spasih dušu“, što neće trpeti vajkanja tipa „to nije trebalo uraditi“ po dolasku na vlast. Ona već sad zahteva nešto konkretno, nešto operativno, nešto delotvorno od strane onih koji pretenduju da vode državu, tj. da spreče njen totalni raspad. I to čak u ovom trenutku predstavlja i nešto bolje od programa. Predstavlja trenutak istine, kojeg Naprednjaci ne mogu izbeći.

Autor:Aleksandar Pavić

(Fond strateške kulture)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner