среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Чедомир Попов: Велика Србија – стварност и мит
Прикази

Чедомир Попов: Велика Србија – стварност и мит

PDF Штампа Ел. пошта
Милован Балабан   
четвртак, 04. децембар 2008.
(Чедомир Попов, Велика Србија – стварност и мит, Издавачка књижарница Стојана Јовановића, Сремски Карловци-Нови Сад 2008, стр 347)

Ова књига је написана, како каже њен аутор академик Попов, из два разлога. Први је научни скуп „Велика Србија, истине, заблуде, злоупотребе“ који је одржан 2002. а други је позив хашког трибунала да као експерт сведочи у одбрани Милошевића на део оптужнице која се односи на континуитет великодржавне српске политике 19. и 20. века који је био поткрепљен елаборатом америчке историчарке Одри Хелфант Балдинг. Трећи разлог писања књиге открио је аутор у интервјуу „Геополитици“ септембра ове године где он каже да књига има практични културни и политички значај а покренута је у оквиру пројекта Матице Српске да се услед кризе националног идентитета штампају књиге за народ и намењене народу.

Овако насловљена књига академика Чедомира Попова говори о покушају да се на један концизан и народу приступачан начин објасни феномен стварања мита, што у домаћим што у иностраним медијско-политичким центрима моћи, о великодржавној српској творевини и великосрпском националистичком психолошком профилу нашег народа. Књига није историја Срба и Србије каже академик Попов па даље појашњава шта је књигом желео да реконструише и појасни: „Није она ни књига о југословенском и српском питању, а није, најзад, ни целокупни историјски приказ настанка и развоја српске националне мисли и државне идеје. Она је покушај да се у тој мисли и тој идеји сагледа онај феномен који се већ читав један и по век назива, оптужује, осуђује и анатемише као „великосрпска политика“ рођена у ватри националне револуције 1804-1815.“ (стр 7.). Дакле, књига прати историјску генезу анатемисања напора српске државе да обједини већину Срба у једну националну државу.

У контексту тог циља аутор сагледава и појашњава све релевантне чиниоце који су били из различитих разлога против такве замисли те су прибегли осуди па и (нарочито у последње време) сатанизацији нашег народа, који је само проповедао идеја тадашње европске демократско-националне грађанске класе, на геостратешки увек изузетно важном балканском простору где су се сударали интереси великих сила.

Такође, књига вишеструко показује значај религијског фактора у жигосању Срба, што је условљено њеним утицајем на формирање националне свести балканских народа. На крају, аутор убедљиво приказује специфичност српског националног питања, које је условљено српском расутошћу на Балкану услед константних сеоба у време турске владавине.

То је један од фактора који је водио решавању српског националног питања у југословенској заједници у којој се српски национални идентитет утапао у виртуелно југословенство и братство и јединство док су други народи консолидовали и ојачали своју националну свест (Хрвати и Словенци), неки је тек изградили (Македонци) а поједине групације из српског националног корпуса створили, или су у тој фази конституисања (Бошњаци и Црногорци). Све то заједно руши оптужбе о Србима као хегемонистима, националистима и асимилаторима који су угрожавали идентитет и територијални интегритет народима западног Балкана.

„НАЧЕРТАНИЈЕ“-ПРВИ СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

Темељ српске национално-економске политике је „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године. У њему, Гарашанин уз помоћ пољске и чешке емиграције (Родофиникина и Заха), али вешто избегавајући њихове оригиналне нацрте који су имали јужнословенску оријентацију, прави нацрт програма искључиво ослоњеног, због његове конзервативности и туркофилства; на „свето историјско право“. Мање се ослањао на природно право и начела модерних демократско-националних револуција (оваква оријентације ће све више имати утицаја код наредних српских генерација).

По Гарашанину, неоспорно српске земље су, поред Србије, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Косово и Метохија док програм даје могућност уједињења у заједничку државу и осталих Јужних Словена који су се тада налазили у оквиру аустријске монархије. Треба имати у виду да тадашња српска интелектуална елита нема представу о границама некадашњег Душановог царства, па оптужбе о континуитету са границама српске средњовековне државе не стоје. Такође, ово показује да Гарашанинов програм има више етничко него историјско утемељење. Може се констатовати да је „Начертаније“ (стратегијски и институционално дефинисано као план српске државе) само наставак политике Карађорђа и српских устаника који су желели да ослободе и обједине простор на ком је српски народ чинио неоспорну већину.

„ВЕЛИКА СРБИЈА“ – АУСТРИЈСКИ МИТ

Појавом српске националне идеје угроженом се, услед великог броја српских и јужнословенских поданика, првенствено осетила Аустрија. Зато је Беч колевка дефинисања њене „великосрпске природе“ што је и тада (а нарочито у модерно време) обилно „из прикрајка“ помагала Велика Британија1 видећи у Србима продужену руку руске експанзионистичке политике на Балкану. Тако је дефиниција коју је конструисала, а потом посејала Аустрија, нашла мање или више плодно тле у свим водећим западноевропским земљама. Оне су је током последњих век и по обилато користиле а само невољно и ретким моментима, када је дошло до сукоба два крила германског света око глобалне доминације, остављале по страни подржавајући стварање и одржавање југословенске државе. Мора се нагласити, из њихове перспективе, која је свакако била ближа, у појединим тренуцима идентична, са ставовима словеначке и великохрватске идеологије а која је претпостављала државу Јужних Словена са католичко-протестантском доминацијом у савременом тренутку преобученом у секуларно „демократско“ рухо.

Аустрија (од 1867. Аустроугарска) дефинисала је могућност српског националног уједињења као опасност број један по стабилност црно –жуте монархије. Од добијања фактичке независности Србије 1867, а поготово од међународног признања на Берлинском конгресу 1878.године Аустрија има у плану припајање малене Србије сматрајући је за могућег Пијемонта окупљања не само Срба него и свих јужнословенских народа. Уз све веће аспирације ка југоисточној Европи и све већег страха од национално-демократско-економског полета Србије Хабзбуршка монархија појачава пропагандно жигосање свога малог суседа као великосрпског, али и цивилизацијски инфериорног, варварског и простачког стварајући мржњу код својих поданика, првенствено Хрвата и Муслимана, према Србији и српском народу2.

Професор Попов студиозно образлаже овакве аспекте Аустроугарске пропаганде сматрајући их пресудним за правдање сопствене агресивне политике. У том нападима се ишло до парадокса што потврђује пример барона Хуга Кучера који писац наводи. Наиме увиђајући да пропаганда против Срба може имати негативне последице по живот у Босни, Хрватској, Славонији, Далмацији и другим аустроугарским покрајинама у којима живе Срби, барон Исидор Бенко упозорава да би требало да се прави разлика између појма Српство и „Великосрпство“ на шта Кучер одговара: „граница између та два појма и не постоји, јер сваки српски дух у суштини својих аспирација је „Великосрпски“ будући да у себи садржи мисао о националном и државном уједињењу Срба“ (стр.282.).

НАЦИОНАЛНИ СНОВИ ДРУГИХ ЕВРОПСКИХ НАРОДА

У овој књизи се приказује национални програми скоро свих наших балканских суседа, али и неких европских народа, при чему констатује да су српски (не само Гарашанинов него и Вуков) најбенигнији.

Програми свих наших суседа темељили су се на историјском праву (негирајући или запостављајући етнички принцип) па су Бугари сањали о обнови Симеоновог царства, Грци о васкрсу Византије а Италијани о припајању „историјских покрајина“ као што је Далмација. Сви ови, али и остали као што су Немачки, Мађарски и др, пројекти су подразумевали укључење великог броја других етничких групација у састав програмски скицираних националних држава (стр. 67-84.). За разлику од њих, аутор децидирaно тврди да српска држава никада није имала такве амбиције. Потом, потврђујући свој став, он наглашава да су сви планови, који су имали утемељење у народу и политичкој елити, стварања модерне српске државе предвиђали српски национални државни организам са 65-70% Срба у њему који нико не би могао ни историјски ни етнички да оповргне (стр. 320).

Ипак, Академик Попов допушта могућност да су постојали, како их он назива, пролазни снови о Великој Србији. Истовремено он образлаже историјски и политички контекст њиховог настајања. У првом реду мисли на програм организације „Уједињење или смрт“ под вођством Драгутинa Димитријевића Аписа и нацрте програма који су настали у крилу хетерогеног четничког покрета Драже Михајловића. Прво што истиче аутор јесте да ови нацрти никада нису имали званичну тежину, односно да нису прихватани од званичне Србије, у првом случају регента Александра и Пашићеве владе, а у другом од стране избегличке владе у Лондону. Треба само додати да су они настали у историјски тешким тренуцима у време страхота првог светског рата праћене аустроугарским злочинима над цивилима у окупираној држави, те усташко-албанских зверстава и геноцида током другог светског рата, што све може да донекле оправда оваква српска настојања која су више имала одбрамбену сврху биолошког очувања нације у будућности, него освајачке „великосрпске атрибуте“ (стр. 99-111).

ВЕЛИКОХРВАТСКИ И ВЕЛИКОАЛБАНСКИ ПРОЈЕКТИ

Програмски нацрти и активности које су их пратили, великоалбанских и великохрватских државних пројеката, аутор излаже у посебном контексту сматрајући их детерминантним за даљу сатанизацију (која је превазишла Аустро-Мађарску) Срба и српске државне идеје. Срби су стварајући Југославију сматрали да су свој национални проблем отворен устанком 1804. решили уз уверење, без обзира на многобројне несугласице, да су то исто учинили Словенци и Хрвати. Живот у Краљевини је показао врло брзо планове и намере свих осталих народа који су се нашли под заједничким државним кровом. Хрвати, а и остале нације, су тек отвориле своја државна и национална питања сматрајући новостворену државу транзитном етапом у остваривању тог циља. Академик Попов истичући генезу српско-хрватских (српске Владе и Југословенског Одбора а потом Народног Вијећа из Загреба) преговора током европског рата елаборира намеру великохрватских водећих политичара да се створи конфедерација, на принципу две равноправне конфедералне јединице, од Краљевине Србије и осталих делова Аустроугарских земаља, у којима су живели Словенци, Хрвати и Срби, са центром у Загребу и доминантним католичко-хрватским утицајем.

Залагање Хрвата за федерацију у појединим тренуцима, по аутору више је израз тактике услед неповољних међународних околности него искрене жеље за правичним решењима проблема који су били нагомилани у држави која је у сваком смислу, економском, цивилизацијском, културном, религијском и правном, била хетерогена заједница. При свим покушајима остваривања својих националних идеологија њихови креатори су се позивали на већ тада опробане механизме и стереотипе, наслеђене из двојне монархије, о српској великодржавној идеји и српској хегемонистичкој природи укључујући покушаје интернационализовања, поготово хрватског питања од стране Стјепана Радића, да остваре и оправдају властите националистичке претензије. Овакав дискурс ће бити перманентан током трајања обе Југославије, што ће Србима наметати хипотеку националиста и константну грижу савести а што ће све водити програмском опредељењу осталих националних заједница (подржаних од светских сила чак и када је Југославија геополитички виђена као потребна творевина)3 који ће подразумевати растакање државе под паролом „слаба Србија јака Југославија“ те гурање у дезинтеграцију, или евентуално у лабав конфедерални савез.

СРПСКИ ПАРАДОКС

Аутор истиче парадокс оптужби против Срба (који су подстицани уз помоћ домаћих и регионалних, те глобалних центри моћи) (стр 274) истичући да Хрвати (и Албанци) огрнути демократским (у другом светском рату фашистичким) плаштом никада нису одустали од великохрватске идеје која је предвиђала обједињавање свих земаља бивше Аустроугарске са центром у Загребу у творевину у којој би их било свега 35-38%. При том, што је циљ био агресивнији, то је пропаганда о „Великосрпству“ по систему „држ'те лопова“ бивала све снажнија и бескрупулознија.

 

Иако је после другог светског рата створена федеративна држава, трендови о „српској доминацији“ ће бити брижљиво неговани и одржавани што показује да хрватска елита и политичари никада нису никада у озбиљној форми прихватили било какав облик Југославије. Срби су, иако су дали највећи допринос победи НОП-а били означени као хегемонисти и највеће опасност по опстанак Титове Југославије (иако је, како истиче писац, стална борба против великосрпског национализма био, и где га је било и где није, стратешки циљ комуниста) (стр. 264).

У оквиру Титове државне творевине4 дошло је до растакања српског националног бића које је крунисано уставом из 1974.године (стр. 302-304.) После демонтирања источног блока смањено је интересовање запада за опстанак такве конфедеративне државе те су са запада стизали у почетку дисонантни тонови о евентуалној подршци њеном опстанку. Са јасним и очекиваним опредељењем Хрвата, Словенаца, Албанаца и других као самосталних држава отпочела је унисона подршка свим сепаратистичким пројектима.

Можда последњи покушај одржања било какве заједнице је била хашка конференција 1991. На њој је понуђен модел суверених држава са недефинисаним статусом покрајина у оквиру Србије што свакако ниједна српска делегација у том тренутку не би прихватила. После хашке конференције запад се дефинитивно определио за потпуно разбијање Титове Југославије (хашка конференција је предлагала неку врсту лабавог савеза, односно мирног пребацивања суверенитета на републике) пружајући подршку свим сецесионистима реактивирајући у радикалном облику аргумент опасности од „Великосрпских“ државних пројеката при чему су оптужбе (од којих су по аутору најтеже оне за агресију на Хрватску и БиХ и геноцид при чему ни једна није тачна, (стр. 313.) и сатанизација ишли до тада невиђених размера.

„ВЕЛИКОСРПСТВО“ НИКАД НИЈЕ ПОСТОЈАЛО

У последњем поглављу, аутор поставља питање: „Да ли је „Велика Србија“ икада била стварност, или је један смишљен подмукли мит изграђиван и преношен са једног носиоца на другог, у циљу прикривања сопствених поробљивачких, империјалних или само преамбициозних националних хтења и тежњи ка геополитичким трансверзалама и стратешким позицијама сложеног и вазда узаврелог Балкана?“ И на то даје децидиран одговор: „Нити је „Велика Србија“ икад постојала нити је била званични програм српске националне државе од њене обнове 1804-1813. до данас (стр. 316). У овом закључку се огледа централни став академика Попова који са научног аспекта негира све могуће тезе и подметачине о Србима као агресивним експанзионистима и о српској националној идеји као деструктивно националистичко-шовинистичкој.

Ова књига нашег еминентног научног радника и академика покреће егзистенцијалне теме којима се мучи сваки иоле одговоран човек нашег народа. Сатанизација Срба је у савремено време достигла толике размере да су приметне, и код елите и народа, фрустрације и „потреба“ за катарзом у форми „посипања пепелом“ за злочине које нисмо починили, идеје које нисмо проповедали, асимилације које нисмо извршили и хегемонизам који нисмо практиковали те је научним оповргавањем ових перфидних оптужби аутор дао јасан став који би требали имати када је у питању наша национална историја. Она по аутору није оно што се приказује у званичним западним конструкцијама и великом броју, од стране запада, финансираних медија.

Ради лакшег сналажења у шуми замршених, кроз историју изграђиваних и усавршаваних, напада на Србе и њихову легитимну националну и државотворну идеологију препоручујемо је свакој српској породици (уз нагласак да је књига доживела пето издање) као путоказ и мерило при вредновању разних непријатељских и за једнократну употребу намењених памфлета којима је циљ историјски анемичан и „проевропски“ (у најглупљем облику) настројен српски грађанин. Ако је Матица Српска покренула ,као почетком двадесетог века како каже аутор, књиге за народ онда је ова књига пун погодак и један од највреднијих драгуља тог пројекта.

 

1. Великој Британији није одговарала прекомпозиција моћи на Балкану стварањем малих националних држава рушењем турског царства. Вишеструк страх, али и цивилизацијска одбојност, је постојао од све амбициозније Русије. Услед опасности да Русија преко мореуза изађе на Егејско а потом и Средоземно море где би били угрожени британски интереси у самом средоземљу али и на блиском истоку и Египту (поготово од изградње суетског канала 1869.г. као стратешког чворишта њене трговине) империја је подржавала Турску у којој су чињенини нечувени злочини према балканским православним народима. Колико је Британска политика била лишена било какви скрупула може се видети из следећег примера: Када је у кризи 1878.г. британски премијер Бенџамен Дизраели довео морнарицу пред Дарданеле штитећи Турску од евентуалног напада Русије на Цариград, истовремено посредно подржавајући зверства Турака који су обележили источну кризу 1875-78.г. и британско јавно мњење је осудило овакав неморалан начин вођења спољне политике. Такође у контексту страха од Русије може се разумети прећутна подршка Аустрији због омогућавања равнотеже на Балкану те прихватање аустријске конструкције српског националног идеала као „Великосрпског“ услед страха да би он природно цивилизацијски гравитирао и био продужена рука руског империјализма.[^]
2. Само у периодима када су Србијом владали монарси попут краља Милана Аустроугарска је подржавала Србију. Међутим, цена подршке Милану било је потписивање тајне конвенције 1881.г. по којој Србија није могла да уђе у никакав економски и политички аранжман без дозволе двојне монархије. Дакле потпуно је била зависана у односу на свог моћног суседа. Такође је Србија морала да се одрекне било какавих аспирација према етнички и историјски српским покрајинама које су биле у саставу Хабзбуршке царевине те да искључи било какву врсту не само пропаганде него и самог помињања и довођења у контекст историјске и етничке блискости са Босном и Херцеговином и осталим деловима Аустроугарске који су неоспорно били српски[^]
3. Југославија је подржана 1919. као брана германском продору на југоисток. У том тренутку није постојала, услед победе бољшевика, руска опасност те су Британци лишени опасности са истока са којом су се борили током читавог деветнаестог века. У том контексту се може сагледати попуштање Британије при стварању државе, али и попуштање Француској којој је Југославија требала као чвор стварања савезништва малих држава привезаних за Француску које би биле гаранција пред евентуалним обновљеним. Немачким хегемонистичким аспирацијама у Европи. Но, и у тим условима Британци су се плашили јачања српске доминације те су били склони да потежу стална питања (или бар одређени лобији који свакако нису радили без знања и дозволе владе) о њеној унутрашњој реконструкцији подржавајући хрватску опцију.[^]
4. Титова Југославија била је потребна као тампон зона између две супер силе. У том контексту може се разумети подршка коју је имала на западу, првенствено САД-у. Но, плашећи се Срба као руског експонента на Балкну, таква држава била је пројектована под утицајем западног културног и цивилизцијског елемента чији су експонент (у недостатку бољег) били Хрвати и Словенци. Отуд подршка антикомунистичког запада у савремено време њеним авнојевским границама и осуда српској страни, опет као великосрпској, националистичкој и хегемонистичкој, (када је покушала да оствари равноправност) као рушитељу пројектоване творевине. Запад од самог почетка није прихватио концепт државе како су Срби замишљали (јака Србија јака Југославија), док је деведесетих, услед померања кључних геостратешких чворишта, која треба да обезбеде Америци продор на исток и у западну Азију при чему су најбитнији геополитички стожери постали Украјина, Грузија, Казахстан и друге земље, дошло до судбоносног размимоилажења хрватско-западне и српске варијанте будућег модела државе. Услед тога, при покушају Милошевића да оствари равноправност Србије (која је интелектуално-идеолошки подржана од великог дела интелигенције 80-их година) у оквиру федерације покренути су у најбестијалнијем облику стари механизми осуде српске идеје и српског народа, (због ослабљене и умањене геополитичке битности) који су Србе представили као варваре, кољаче, убице итд, а Милошевића као „балканског касапина“.[^]
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер