Jedno razumevanje prošlosti

Pred nama je knjiga Mirka Zurovca, univerzitetskog profesora estetike. Ali, to nije knjiga iz oblasti estetike kao filozofske discipline, već neočekivano, iz oblasti praktične etike ili politike. Po tom opredeljenju ona „iskače“ iz reda njegovih dosadašnjih knjiga. Već iz tog formalnog uvida možemo da se upitamo šta je motivisalo uglednog profesora esetike da se pozabavi bliskom političkom prošlošću Jugoslavije i Srbije, potom i da ocenimo vrednost tog „izleta“ u političko-filozofski diskurs.

Mirko Zurovac prilazi razumevanju poslednje decenije dvadesetog veka iz jedne sasvim osobene saznajne perspektive i preplitanjem tekstova raznih žanrova (studije, rasprave, intervjui, autobiografska beleška) pisanih u proteklih 15 godina. Početak, tok i ishod procesa razbijanja jugoslovenske države i tragedija koja je zadesila srpski narod mogu se shvatiti samo ukoliko prethodno saznajno prodremo u promene koje su zadesile modernu Evropu, u suštinu one volje koja pred našim očima preuređuje svet. Razumevanje izuzetno složenih problema srpskog društva mogućno je samo ukoliko rezobličimo volju modernog „imperijalnog Zapada da uređuje svet po meri svog pljačkaškog diktata“.

U skladu sa ovako postavljenom tezom, Mirko Zurovac u prvom delu raspravlja u filozofskom diskursu metafizički put Evrope (put bića i put nebića, savremeni svet i kriza duhovnih vrednosti, ozbiljna umetnost u znaku duhovne krize, evropska pojava varvarstva, Evropa versus Evropa, ideologija novih medija).

Drugi deo knjige ukršta tekstove sa sociološkim i kulturološkim značenjima srpskog naroda i analizu njegove sudbine u evropskom kontekstu (luča Kosovskog mita, „proizvodnja laži u služni militarnog imperijalizma, pohvala otporu agresiji, pravo u službi zločina, pravo sile u poretku nasilja, za spas naroda, Njegoševa karakterologija Crnogoraca, Intelektualci i društvena stvarnost)

Pored ova dva ključna dela knjige, autor je napisao i kratku autobiografsku refleksiju i priredio šest intervjua (Razgovori u miru i nemiru).

Na sveukupnu zamršenost događaja koji su potresli ovaj deo Balkana i Evrope, pokušavaju da odgovore intelektualne glave iz Srbije i inostranih, uglavnom evroameričkih država. Za ove druge, uglavnom, sve je jasno: Srbi su odgovorni za razbijanje SFRJ i sve što se dogodilo na prostoru te nekadašnje države. Srpski intelektualci se dele u načinu mišljenja o prohujaloj deceniji. Jedna struja srpskih intelektualaca tvrdi da su Srbi odgovorni za ratove i patnje naroda na prostoru bivše SFRJ a druga tvrdi da je sve što se događalo u protekloj deceniji bilo u režiji inostranih centara moći.

Knjiga Mirka Zurovca pripada ovoj drugoj struji mišljenja o razbijanju i ratovima na prostoru SFRJ. Njegova osnovna teza je da su tu kobnu vezu po srpski narod napravili „inostrani režiseri zla“ i srpska vazalna elita (političari DOS-a i njegova inteligencija). Ovu tvrdnju Zurovac dokazuje na četiri nivoa svoje „priče“. Najpre, analizom odnosa Evrope prema Srbima. Ali, taj odnos se ne razmatra na nivou lakih romantizovanih istorijskih sećanja, već na temelju preokreta ideje uma i slobode u varvarsvo i sveopštu instrumentalizaciju. Taj oblik varvarstva je pomahnitao i srpski narod je prva njegova žrtva.

Drugi argument za ovakav odnos Evrope prema Srbima je neopisiva količana medijskih laži koja se sručila na srpski narod. Oslanjajući se na Bodrijarovu misao o „novoj stvarnosti“, hiperrealizmu i profitu, Zurovac sa dosta razloga tvrdi da su mediji satanizovali čitav srpski narod tako što su bez ikakavog zazora izvrtali činjenice. Mi smo svedoci kako je „tehnička mogućnost brzog i tačnog informisanja javnosti, pretvorena u svoju suprotnost: u sredstvo obmane i najgrublje političke manipulacije svetskim javnim mnjenjem“ (170).

Treći krug argumenata obuhvata učinak domaće vlasti, tačnije vlast pod imenom DOS. To je bila, po sudu, Mirka Zurovca, marionetska vlast koja je ekonomski upropašćivala zemlju, vlast koja je razbila vojsku, privatizovala medije, pomagala umesto da brani svoje građane pred Haškim tribunalom. Na udaru kritike autora ove knjige posebno mesto pripada delu srpske inteligencije. On polazi od pojma intelektalac koji sadrži pored znanja i moralnu svest i osećanje. Pravi intelektualac mora biti naoružan znanjem i moralom. Neki srpski intelektualci i intelektualne grupe u velikoj meri su, tvrdi Mirko Zurovac, doprineli „raslabljenosti našeg naroda“. Oni su bili u vlasti egoizma, ograničeni samozadovoljstvom, ravnodušni prema patnjama i stradanjima svog naroda. Današnjeg srpskog intelektualca karakteriše „polovično znanje, nedostatak moralnosti, nezasitost bolesnih ambicija, neobuzdana zavist prema boljem od sebe“(319).

Ako lično iskustvo može da bude deo argumentacijskog sklopa, onda je autobiografska refleksija pravi primer. Ono što je Mirko Zurovac napisao o sebi i nekim pripadnicima svoje profesije, nije samo lični udes već i deo slike o nama samima. Reč je ustvari o jednoj nečasnoj kampanji nekih članova Filozofskog društva Srbije protiv kandidature Mirka Zurovca za prijem u članstvo SANU. Ovom knjigom sačuvan je i taj događaj od zaborava.

Vratimo se na početak našeg teksta. Kako se može oceniti knjiga o ideji Evrope, razbijanju SFRJ i sudbini srpskog naroda, koju je napisao profesor estetik. Mirko Zurovac je ovom knjigom pokazao pravi lik Sartrovskog intelektualca. On nije začauren u svoju filozofsku disciplinu, već hrabro, racionalno i promišljeno misli o društvenim i politčkim problemima vremena u kome živi. Ova knjiga je odlična primer kritičkog mišljenja, kako se kritički misli o stvarnosti i idejama modernog doba. Posebno je uživanje čitati jezik kojim je pisana ova knjiga. Konačno, ovakve knjige nisu samo utemeljeni pokušaj razumevanja prošlosti već i podrška onoj srpskoj inteligenciji koja nije korumpirana i koja ne pretpostavlja inostrane interese, interesima naroda kome pripada.