Početna strana > Prikazi > Svetozar Marković – ideološki portret i pogled na srpsko nacionalno pitanje
Prikazi

Svetozar Marković – ideološki portret i pogled na srpsko nacionalno pitanje

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
nedelja, 15. avgust 2010.

1. Uvod

U srpskoj istoriji XIX veka nije bilo političke ličnosti koja je oštrinom svoje kritike postojećeg poretka i duhovnog života prouzrokovala – prema rečima Jovana Skerlića – „erupciju ideja“,kakva se ni pre ni posle u Srbiji nije videla, kao što je bio Svetozar Marković. On je iz višestrukih razloga izuzetno značajna pojava u političkom razvitku Srbije. O njegovom životu i radu napisano je do sada više ozbiljnih naučnih rasprava u kojima je različito vrednovana originalnost njegovih ideja, posebno programa o organizovanju države na načelu samouprave kao temelju narodnog blagostanja.[1] Marković je taj program političkog i društvenog preobražaja sukcesivno dorađivao prema zahtevima istorijskog trenutka i socijalnih prilika tadašnje Srbije, a u okvirima jedne šire pravno-političke i ekonomske vizije srpskog društva, zasnovane na kolektivnom narodnom privređivanju, osećanju altruizma i solidarnosti mirnih i zadovoljnih ljudi u svojim lokalnim sredinama. Iako ove ideje zvuče veoma jasno, precizno i konsolidovano, Marković je u svom intelektualnom i političkom radu ostao razbacan, nesređen, nedorečen, ponekad i kontradiktoran. To se može objasniti njegovom živom i jakobinskom prirodom, mladalačkim poletom, talentom za polemiku i pisanje, te željom za sticanje novog i šireg znanja.

On je pisao o mnogim temama i problemima: o nacionalnom pitanju, politici, pravu, ideologiji, ekonomiji, književnosti, pa čak i o svakodnevnim praktičnim stvarima.[2] Oblast njegovog interesovanja bila je zaista široka. Uz bugarskog književnika, teoretičara i revolucionara Ljubena Karavelova, odlučno je započeo borbu protiv romantizma u književnosti, zalažući se za realizam. Po njegovom mišljenju realizam je mnogo korisniji za društvo, jer svojim pristupom prema ljudskom životu obezbeđuje literaturi da ostvari svoju primarnu društvenu funkciju – pedagoško-prosvetiteljsku misiju.[3]      

Darovit, rečit i ambiciozan često je umeo ispravno da uoči stvarne političke i ekonomske probleme, ali ih je u želji da dokaže verodostojnost svojih teorija, često objašnjavao s đačkom naivnošću i neubedljivim dokazima. Prerana smrt ga je sprečila da svoje misli uobliči u jednu stabilnu i koherentnu političku doktrinu.[4] Nedostatak sistematičnosti u svom radu Svetozar Marković je nadoknađivao uspešnom interpretacijom ideja u koje je duboko verovao. Njegova razmišljanja i argumenti su malo koga ostavljali ravnodušnim. Liberali i konzervativci su ga žestoko napadali, dok je novi srpski naraštaj video u njemu vesnika jednog novog vremena i pravca u politici. Njegovo vizionarsko štivo „Srbija na istoku“ koje je napisao kada je imao samo dvadeset sedam godina života, izazvalo je veliku pažnju tadašnje srpske javnosti. U tom štivu, Marković je – prema rečima Predraga Palavestre – pokušao da osmisli veliki istorijski i raskolnički sudar patrijarhalne zajednice i građanskog društva.[5] Naslutio je da će oslobođena, uspravljena i u evropskom duhu demokratizovana i prosvećena Srbija biti ključ moderne balkanske istorije, i da će od njenog međunarodnog položaja zavisiti način rešavanja Istočnog pitanja.[6] I zaista, ovakav poduhvat je mogla da ostvari samo ličnost s velikim intelektualnim mogućnostima i širokim obrazovanjem. Otud se Markovićev intelektualni razvoj pokazuje kao dobar put za saznanje njegovih ideja, pa samim tim i njegovog viđenja srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu.

2. Intelektualni razvoj Svetozara Markovića

Svetozar Marković je rođen u Zaječaru ili Jagodini 1846. godine. Detinjstvo je proveo u mnogim srpskim selima. I sam poreklom iz poluplemenske patrijarhalne sredine kakva je bila stara Srbija,[7] Marković je dobro poznavao uređenje srpskih porodičnih zadruga na selu oko polovine XIX veka.[8] Ono će mu kasnije poslužiti kao osnova za izradu koncepta preuređenja države kao saveza opština, zasnovanih na kolektivnom vlasništvu, privređivanju i upravljanju.

Ono što je važno naglasiti jeste činjenica da je Svetozar Marković prešao evolutivni put od zalaganja za izvorne ideje socijalizma do zalaganja za ideje demokratskog radikalizma.

Za vreme njegovog odrastanja, kada je pohađao osnovnu školu i nižu gimnaziju, u Srbiji su se ostvarile značajne promene u državi i društvu. Ustavobraniteljski režim sa hijerarhijski uređenom birokratskom strukturom, sve više je pokazivao znake opadanja i dekadencije. Sela su padala u prve privredne krize usled ubrzanog raspadanja porodičnih zadruga, propasti autarkičnog kućnog privređivanja i pojave prvih tržišnih odnosa. Višu gimnaziju i Tehnički fakultet Marković je pohađao u Beogradu 1860-1866. godine, u vreme Mihailovog prosvećenog apsolutizma, sa svim korenitim ustavnim i političkim reformama koje su izazvale živo interesovanje kod njega: jačanje vladalačke vlasti i opadanje Državnog saveta, policijsko tutorstvo nad opštinama, nacionalni romantizam i borba liberala protiv kneza. U to vreme je i sam bio član Ujedinjene omladine srpske i pristalica liberala, kao i njihovog vođa Vladimira Jovanovića. Poput ostalog srpskog naraštaja i Marković je bio privržen zanosnom nacionalnom romantizmu. Pod takvim ideološkim uplivom napustio je Srbiju 1866. godine, i otišao u Rusiju da produži studije na Tehničkom fakultetu u Petrogradu kao državni pitomac. I to je bio prelomni događaj u njegovom kratkom životu. Marković je zatekao ovu zemlju u velikom previranju. Posle ukidanja kmetstva pojavili su se prvi socijalno-politički pokreti koji su veoma brzo osvojili ruske intelektualce. U ovakvu sredinu, uzburkanu i zanesenu željom da se sprovedu preko potrebne političke i društvene reforme u cilju modernizacije ruskog društva, upao je Marković, i sam oduševljen ideologijom i stremljenjem ruskih revolucionarnih demokrata. Najveći uticaj na njega ostavio je Nikolaj Černiševski, a posebno njegov socijalno-ekonomski koncept očuvanja i unapređenja zajedničkog života u Miru (oblik ruske porodične zadruge), zasnovanom na kolektivnoj svojini njegovih žitelja. Isto tako, stajao je pod uticajem Nikolaja Dobroljubova i Petra Lavrova. Smatrajući da je socijalistički koncept preuređenja društva upravo ono što nedostaje civilizovanom svetu, samouvereno je odlučio da krene u političku agitaciju u cilju popularizacije socijalističkih ideala. Tako je i postao član i sekretar „Opštine“, srpskog studentskog društva u ruskoj prestonici sa vrlo ambicioznim ciljevima.

Ruski socijalizam je vazda bio Markovićev „ideološki bunar” iz kojeg je redovno crpio ideje, čak i za vreme svog boravka u Švajcarskoj u kojoj se upoznao s ideologijom zapadnog socijalizma. Čitao je dela Karla Marksa, Ferdinanda Lasala i Karla Diringa. Od francuskih socijalista čitao je Pjera Prudona i Luja Blana. Taj duh zapadnog socijalizma prosto je opčinio i njegove drugove (Đura Ljočić, Pera Velimirović, Ljubomir Belimarković, Nikola Pašić), koji su sa njim zajedno studirali na univerzitetu u Cirihu. Novo iskustvo u Švajcarskoj uticalo je na njegovu političku aktivnost u Srbiji. Pošto je izgubio državnu stipendiju zbog bespoštedne kritike Namesničkog ustava, Marković se vratio u Srbiju posle četiri godine boravka u inostranstvu. Bio je spreman da se potpuno upusti u borbu za korenite društvene i ekonomske reforme u Srbiji prema socijalističkom obrascu, tj. u duhu „nove nauke”.

Markovićeva politička delatnost u Srbiji pada u vreme kada je „partajstvo“ (partizanstvo) počelo da caruje u javnoj upravi, kada su okružni i sreski načelnici postajali sve razuzdaniji i nesnosniji prema narodu, i kada su državni i opštinski tereti bili daleko odmakli iznad ekonomskih mogućnosti i finansijske snage seljaštva. Kao predvodnik naraštaja školskih omladinaca koji će samo nekoliko godina kasnije formirati Narodnu radikalnu stranku (1881), Marković se, i po cenu sopostvene slobode suočio sa Namesničkim režimom za šta je trebalo mnogo hrabrosti i jakih nerava.

Pokušavajući da prilagodi srpskoj socijalnoj sredini koncept Nikolaja Černiševskog o očuvanju ruskog Mira, Marković je pokazao dosta – kako je to ocenio Slobodan Jovanović – knjiške naivnosti. On je zapravo prevideo činjenicu da je Srbija imala bitno drugačije istorijsko iskustvo i socijalno-ekonomski razvoj u odnosu na Rusiju.

Shvativši gde je pogrešio Marković je došao do saznanja da je ekonomska strana njegovog socijalističkog programa nerealna i neprimenjiva u srpskoj sredini, a za seljake još neubedljiva i politički neprihvatljiva. Zbog toga ju je on sve više izostavljao u svojim poznijim radovima i novinskim člancima, tako da se makar i nevoljno, lagano udaljavao od svojih prvobitnih socijalističkih uzora i približavao doktrini demokratskog radikalizma. Njegove misli su sve više išle u pravcu ostvarenja isključivo korenitih političkih promena u Srbiji. Ovu činjenicu dokazuju sukcesivna dorađivanja programa o uvođenju istinske lokalne samouprave, kao i članci u „Javnosti“i „Oslobođenju“.

Posle 1873, njegova delatnost prevashodno je bila usmerena na borbu za donošenje novog slobodoumnog ustava i suprotstavljanje birokratskom državnom aparatu. Zalažući se za princip da Narodna skupština treba da dobije pravo zakonodavne inicijative i pravo izbora ministara, te predsednika Ministarskog saveta, a da pravo vladaoca treba da bude ograničeno samo na suspenzivni veto u zakonodavstvu, Marković je potpuno napustio revolucionarni put kao metod borbe za političke i društvene promene, približivši se ideji uspostavljanja parlamentarne demokratije.[9] To je bila velika promena u njegovom razmišljanju koja je bila propraćena i značajnim dorađivanjem koncepta preustrojstva državne organizacije i lokalnih institucija: od opštine kao privredne, političke i socijalne jedinice došao je do opštine kao prevashodno političke jedinice sa značajnim ovlašćenjima u oblasti upravljanja opštim poslovima.

Evolucija u Markovićevom političkom razmišljanju dokazuje pravo šarenilo ideoloških izvora koji su uticali na njegove političke ideje, pa samim tim i na „slikanje” njegovog ideološkog portreta. Njegova oštra kritika namesničkog pravno-političkog poretka provocirala je gotovo sve redom: pristalice su mu se neizmerno divile, protivnici su ga duboko prezirali. On je svojim idejama toliko uzburkao tadašnju srpsku javnost da je posle njegovih agitacija svaka rasprava o uvođenju, makar opštinske samouprave u Srbiji, postala gotovo normalna, svakodnevna stvar. Zahvaljujući Svetozaru Markoviću svest o potrebi veće samostalnosti opština i drugih lokalnih jedinica kao i o njihovom organizovanju na principu samouprave, sve je više puštala korene u Srbiji. O tome svedoči i čuveni protest kragujevačkih radnika od 1875. godine, poznat pod nazivom „Crveni barjak“, zbog policijskog poništavanja rezultata opštinskih izbora na zahtev liberala, koji su izgubili opštinsku upravu u Kragujevcu.[10]

Naposletku, Markovićeve ideje su u nešto izmenjenom obliku prihvatili i potonji politički delatnici i organizacije: najpre Adam Bogosavljević i njegovi narodnjaci, a zatim Narodna radikalna stranka, kojoj je i pošlo za rukom da ih u razblaženoj formi pretoči u zakonske paragrafe (Zakon o opštinama od 1889, Zakon o uređenju okruga i srezova od 1890.), te Samostalna radikalna stranka (formirana 1901. godine posle fuzije naprednjaka i radikala na inicijativu kralja Aleksandra Obrenovića) koja je otvoreno isticala da baštini ideje Svetozara Markovića. Povodom tridesetogodišnjice od njegove smrti u„Odjeku“ (zvanični list samostalnih radikala) objavljen je pomen na Markovićevo ime i delo. Iz pera lica, koje se potpisalo inicijalima G.M[11], izašao je članak pod nazivom „Svetozar Marković“. U njemu je, biranim rečima i s pijetetom odata počast čoveku koga su samostalci smatrali začetnikom svog pokreta.[12]

3. Svetozar Marković i srpsko nacionalno pitanje

Za razliku od Ilije Garašanina i njemu bliskih konzervativaca koji su svoje političke ideje crpili iz karaktera ustavobraniteljskog režima, svetoandrejskih liberala Vladimira Jovanovića koji su veoma uspešno spajali nacionalizam sa političkom slobodom, i kneza Mihaila koji je vladao po modelu prosvećenog apsolutiste kako bi u pogodnom trenutku podigao balkanske hrišćane na ustanak protiv Osmanskog carstva, Svetozar Marković je predstavljao pravi primer „avangardnog“ političkog promišljanja. Izdvajajući se iz već učmale romantičarske srpske sredine, on je bio začetnik jednog novog oblika nacionalizma. U tumačenju srpskog nacionalnog pitanja Marković je otišao mnogo dalje od Garašanina, liberala i kneza Mihaila. On je osnovnu pretpostavku za oslobođenje – kao što je već rečeno - video u korenitim društvenim promenama. I upravo se u ovom pitanju može videti koliko je Marković bio dalekovid (premda u velikoj meri konfuzan). On je shvatao da Srbija mora najpre postati slobodna iznutra da bi postala slobodna spolja.

Svoje osnovno političko gledište izrazio je najbolje sam Svetozar Marković: „Socijalni preobražaj iznutra, na osnovu narodnog suvereniteta i opštinske samouprave, revolucija u Turskoj i federacija na Balkanskom poluostrvu.[13] Zatim je pristupio razradi ovog razmišljanja, koje je sukcesivno obrazlagao i objavljivao u svojim glasnicima.

Prva komponenta Markovićevog nacionalizma jeste ideja o slobodnom srpskom društvu. Tek kada Srbi osvoje unutrašnju slobodu (naravno u skladu sa učenjem „nove nauke“ i programom koji je sam izradio), ukinu monarhiju, razvlaste birokratiju, uvedu parlamentarizam i ekonomski ojačaju, mogu se posvetiti rešavanju pitanja svoje spoljne slobode.

Osvajanje nezavisnosti je druga komponenta Markovićevog pogleda na srpsko nacionalno pitanje. Poput ustvobranitelja, liberala i kneza Mihaila, i Marković je smatrao da je primaran uslov za sticanje spoljne slobode rušenje dvaju carstava koja su predstavljala nepremostive barijere za neometan i uspšean razvitak srpskog društva – austrougarskog i osmanskog. U vezi s tim, Marković je zastupao stav da Srbija može uništiti tursku vlast samo oružanim sredstvima – revolucijom.

O tom pitanju kao i o idealu srpskog jednistva, koje je više razmatrao kao teorijsku mogućnost a manje kao realno ostvarivu političku projekciju, Marković je pisao ovako: „Misao srpsko jedinstvo, to je najrevolucionarnija misao što postoji na celom Balkanskom poluostrvu od Stambola do Beča. Ta misao sadrži već u sebi uništenje Austrije i Turske, prestanak Srbije i Crne Gore kao samostalnih kneževina i prevrat u celom političkom sklopu srpskog naroda, iz delova ove dve carevine, iz dve srpske države postaje jedna nova srpska država, to znači – srpsko jedinstvo“.[14]

I kad govori o srpskom jedinstvu, Marković je vrlo oprezan. On odbija da prihvati stvaranje velike srpske države na Balkanu, jer u tome vidi opasnost po državne interese same Srbije. Pišući o tome, on ističe da je takva ideja bila samo oruđe u rukama domaćih vlastodržaca i vladaduće dinastije: „Politička misao: osnovati Veliku Srbiju, tj. od današnje srpske kneževine načiniti veliku polunezavisnu ili sasvim nezavisnu družavu prostim prisvajanjem susednih srpskih zemalja, odgovara potpuno unutrašnjoj politici Srbije koja je težila da u zemlji utvrdi neograničenu vladu dinastije Obrenovića. Taku istu politiku terali su vladari Sardinije i Pruske, kad su na svojoj zastavi iznosili „Veliku Sardiniju“ ili „Veliku Prusku“. Osnovati Veliku Srbiju značilo bi preneti vladu nad Bosnom i Hercegovinom od sultana na porodicu Obrenovića.“[15]

Marković je zatim razradio svoj stav o koncepciji balkanske federacije koja predstavlja značajan element njegovog pogleda na srpsko nacionalno pitanje. Iz ovog stava se može videti kakvo je bilo njegovo gledište o odnosu Srba prema susednim narodima. Kada govori o balkanskoj federaciji Marković misli na srpsko-bugarsku federaciju. Ona bi bila zasnovana „ne po nacionalnostima, no po stvarnim potrebama“. „I ova federacija – ističe Marković - može se vrlo lako raširiti u federaciju naroda na Balkanskom poluostrvu i još dalje ako se uzmu u račun naši susedi preko Save i Dunava.“[16]

Jasno se vidi da se Svetozar Marković zalagao za čvrsto srpsko-bugarsko jedinstvo, nalazeći u tome pouzdane garancije za mir i prosperitet Balkanskog poluostrva. Imajući u vidu da mu je jedan od najboljih prijatelja i saradnika bio Ljuben Karavelov, sasvim je razumljiva njegova misao o potrebi stvaranja srpsko-bugarske federacije.

Kao što se može zapaziti, Marković je, iako politički realista, i sam pomalo upao u romantičarske, veoma naivne i teško ostvarive vizije. Bez obzira na to, srpsko-bugarska saradnja je za njega predstavljala osnovu mira i prosperiteta na Balkanu. To je za njega bilo toliko prirodno i logično savezništvo, da je olako prešao preko svih onih okolnosti (interesi velikih sila i borbe balkanskih političara da pridobiju njihovu naklonost, težnje balkanskih naroda da prisvoje što veći deo osmanske državne teritorije, nerešeno crkveno pitanje u Turskoj itd.), koje su mogle da poremete „srpsko-bugarsku idilu“, nastalu još za vreme boravka bugarskih revolucionara u Beogradu i Novom Sadu tokom šezdesetih godina XIX veka. A uprvo su ove okolnosti veoma često kvarile odnose Srbije i Bugarske, dovodeći ih povremeno do sukoba a u najkritičnijim trenucima i do teških ratnih razračunavanja. Sve ove okolnosti Marković je nekako zabašurio, verovatno smatrajući da se njegovo lično prijateljstvo sa Ljubenom Karavelovim može lako preneti na većinu Srba i Bugara. Zbog toga se i njegov propust da upozori na okolnosti koje su mogle remetiti srpsko-bugarske odnose, pokazuje kao ozbiljan nedostatak koncepcije o balkanskoj federaciji.

U pogledu odnosa prema Hrvatima, može se reći da je Marković bio veoma skeptičan prema njima. Čini se da im nije mnogo verovao, smatrajući ih veoma nepouzdanim partnerom. Premda je u svom konceptu balkanske federacije dopuštao mogućnost da se i Hrvati nađu u njemu, on je to primao sasvim uslovno. O tome svedoči sledeći citat iz „Radenika“: „Izričući ovo javno, mi smo u isto vreme odredili odnošaje spram Srba i Hrvata u Austriji. Mi ćemo s njima biti sve donde dok je njihova radnja upravljena na to da sadašnja Austrija nestane“.[17]

Može se zapaziti da je Marković izrazio veliki oprez kada su u pitanju odnosi Srba i Hrvata. Saradnju s njima je dopuštao samo u slučaju podudaranja srpskih i hrvatskih interesa. Inače u svim drugim situacijama bi saradnja Srba s Hrvatima bila potpuno isključena.

Marković je slično razmišljao i o odnosima Srba sa drugim susednim narodima. Kao veliki protivnik Osmanske i Habsburške monarhije, i kao skeptik po pitanju moguće srpsko-hrvatske saradnje, Marković je naglasio da mu ideja o višenacionalnim državama uopšte nije bila bliska. On je savetovao Srbe da se ne upuštaju u neproverene i sumnjive političke aranžmane pošto se u njima krije opasnost po državne interese same Srbije. Ovakva poruka se jasno može uočiti i u njegovoj, već pomenutoj knjizi „Srbija na istoku“, kada je vrlo ubedljivo objašnjavao opasnosti od nerealnih teritorijalnih pretenzija: „Srpski narod u Turskoj carevini jedva da broji više od 2.5 miliona ljudi. Pa recimo da srpska monarhija zadobije u svoju državu i ostale Srbe koji žive u Austrougarskoj, to je tek mala država od 5 miliona. Može li takva država da prisajedini sebi više od 10 miliona drugih narodnosti? Pa to bi bilo nešto nalik na Austriju ili Ugarsku, što po tvrđenju samih srpskih državnika ne može da postoji! Je li vredno da se srpski narod bori za takvu besmislicu samo zato što srpski državnici žele da oponašaju Kavura ili Bizmarka“?[18]

Na kraju ove analize možemo izvesti sledeći zaključak: Svetozar Marković je i pored razbarušenih, katkad kontradiktornih i nesređenih ideja pripadao novoj kategoriji srpskih nacionalista, potpuno različitih u odnosu na dotadašnje. Za njega je korenita društvena reforma u Srbiji bila neophodan uslov za nacionalno oslobođenje. Taj mukotrpni proces unutrašnje emancipacije i spoljašnjeg oslobođenja video je u čvrstoj srpsko-bugarskoj saradnji s izgledom da preraste u federaciju, zasnovanu na realnim interesima a ne na nacionalnom romantizmu. Saradnju sa ostalim narodima, posebno sa Hrvatima, uzimao je uslovno i s rezervom. Nije upadao u zamku internacionalizma i fantastičnih panslavističkih projekcija. Za njega je postojala samo Srbija.

4. Zaključak

Od svih srpskih političkih ideologa, za Svetozara Markovića je najteže tvrditi šta je stvarno mislio. Željan novih saznanja upijao je političke i ideološke uticaje sa različitih strana, što je u njegovom razmišljanju stvorilo zbrku ideja i poruka. Zbog toga njegove ideje često deluju neutemeljeno, nezrelo, đački naivno i nedovršeno. To se može videti i na primeru tumačenja srpskog nacionalnog pitanja, koje se kreće na širokom rasponu od nacionalnog oslobođenja i rušenja Austrougarske i Osmanskog carstva do ideje o balkanskoj federaciji. Uprkos tome, stiče se utisak da je Marković, pišući o ovim stvarima, imao na umu isključivo srpske nacionalne interese. Sve što je govorio, agitovao, predlagao ili praktično radio, imalo je za osnovu srpski nacionalni interes. Po svemu ovome jasno se vidi da je Svetozar Marković bio pravi srpski nacionalista: doduše, nacionalista posebnog, za ono vreme modernijeg kova, ali ipak nacionalista. Povesnica njegovog kratkog ali izuzetno dinamičnog i plodnog života će ostati istinsko svedočanstvo o tome u srpskoj političkoj istoriji. 


[1] Najvažnije su sledeće rasprave o Svetozaru Markoviću: J. Skerlić, Svetozar Marković – (njegov život, rad i ideje), Beograd, 1922; S. Jovanović, Svetozar Marković, Političke i pravne rasprave, tom 2, Beograd, 1991; V. Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Beograd, 1983, L. Perović, Srpski socijalisti XIX veka, knjiga 1, 2. i 3, Beograd, 1985, 1994; W. McClellan, Svetozar Markovic and the origins of Balkan Socialism, Princeton University Press, New Jersey, 1964.

[2] Npr. Radenik je pisao o manama župskog vina, o sejanju duvana, glicerinu kao leku od opekotina i sl.

[3] P. Palavestra, Balkansko opredeljenje Svetozara Markovića i Ljubena Karavelova; L. Kirova, Lюben Karavelov, Svetozar Markovič i bъlgarskata i srъbska realistična proza, Svetozar Marković i Ljuben Karavelov – U kontekstu slovenske književnosti i kutlure, Beograd, 1992, 9-14, 131-139.

[4] Svetozar Marković je umro veoma mlad. Nije bio navršio ni tridesetu godinu. Bio je osuđen za nekoliko štamparskih krivica, tj. za članke koje je objavljivao u Javnosti (br. 7, 13, 23, za 1874.). Izdržao je 9 meseci kazne u Požarevačkom zatvoru što je dovelo do narušavanja njegovog, inače lošeg zdravstvenog stanja. U zatvoru je dobio tuberkolozu. Posle izdržane kazne otišao je u Trst na lečenje, ali već je bilo dockan. Njegovo telo je konačno popustilo i Svetozar je izdahnuo 18. februara 1875; O poslednjim danima Svetozara Markovića videti u: Zastava, br. 31. 1875.

[5] P. Palavestra, isto, 12-13.

[6] P. Palavestra, isto, 13.

[7] Porodica Svetozara Markovića vodi poreklo iz Starog Kolašina. Svetozarov deda Marko (po kojem je porodica nazvana Marković – prim.M.S.) doselio se u Srbiju oko 1820. Svetozar ga je dobro pamtio. U pismu svojoj prijateljici Anki Ninković, objašnjavajući nastupe prekosti i žestine u svom karakteru, napisao je da je njegov deda po ocu (Marko – prim.M.S.) bio hajduk 20 godina, i da je bio poznat po svojoj nezgodnoj naravi. Otac Radoje je bio policijski činovnik. Službu je pretežno vršio u istočnoj Srbiji i moravskim srezovima (J. Skerlić, Svetozar Marković (njegov život, rad i ideje), Beograd, 1922, 11-13.

[8] U ovakvim pravno-političkim, socijalnim i ekonomskim prilikama Svetozarevog odrastanja bi i trebalo tražiti uzroke njegovog oduševljenja za ruski Mir (porodična zadruga) za koji je saznao čitajući dela Nikolaja Černiševskog.

[9] S. Marković, Program iz 1873, Sabrani spisi, tom 3, Beograd, 1965, 235-236.

[10] Izbori su bili organizovani na osnovu relativno liberalnog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ustrojstvu opština i opštinskih vlasti od 1875, koji je usvojen za vreme mladokonzervativne vlade Ljubomira Kaljevića.

[11] Autor članka je verovatno bio Milan Grol pošto je on bio član redakcijskog odbora Odjeka.

[12]  Odjek, br. 48, 26. februar 1905

[13] S. Marković, „Slovenska Austrija i srpsko jedinstvo“, [u:] Radenik, br. 27, 1871.

[14] S. Marković, „Socijalizam ili društveno pitanje“, [u:] Rad, br. 22, 1874.

[15] S. Marković, Srbija na istoku, Beograd, 1965, 217.

[16] S. Marković, „Socijalizam ili društveno pitanje“, [u:] Rad, br. 22, 1874.

[17] S. Marković, Radenik, br. 3, 1871.

[18] S. Marković, Srbija na istoku, 221.

 

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner