четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Древни град Алепо – разарање културне баштине од непроцењивог значаја
Савремени свет

Древни град Алепо – разарање културне баштине од непроцењивог значаја

PDF Штампа Ел. пошта
Кристијан Обшуст   
четвртак, 15. август 2013.

Грађански рат у Сирији, који је проистекао из серије демонстрација иницираних средином марта 2011. године у оквиру тзв. Арапског пролећа, изузев што је до сада проузроковао смрт преко 100.000 људи, значајно је угрозио и непроцењиву културну баштину која је лоцирана на читавој територији ове земље. Очајнички апели Унеска да се сукоби изместе са простора на коме се налази споменичка баштина, као и реаговања великог броја стручњака који указују на енормну девастацију бројних споменика као и читавих локалитета, за сада очекивано нису имали никаквих резултата. Иако Унеско покушава да прати ситуацију, редовно ажурирајући листу угрожених споменика и локација, праве размере девастације културне баштине биће могуће сагледати тек након окончања оружаних сукоба чији се крај ни приближно не назире. У том контексту стање у Сирији се у делу стручних кругова упоређује са катастрофалним разарањем које је претрпела културна баштина на простору Ирака пре десет година, као и у годинама након окончања америчке војне агресије, тј. након рушења режима Садама Хусеина. Подсетимо се да је приликом уласка америчких трупа у Багдад, опљачкан један од најзначајнијих светских музеја - “Национални музеј Ирака”, у коме се иначе налазе непроцењиви археолошки експонати са простора Месопотамије. Такође, у месецима након окончања америчке инвазије на Ирак, бројни значајни археолошки локалитети били су изложени перманентној пљачки, док је древни град Вавилон претрпео значајна оштећења од стране оклопне механизације америчких трупа стационираних у његовој близини.

Страхови стручњака да би се слична ситуација могла поновити и у Сирији, више су него оправдани. Како би скренуо пажњу на сериозност ситуације, комитет за светску културну баштину УНЕСКА је на свом редовном 37. заседању у Пном Пену 20. јуна 2013. године одлучио да свих шест локација које представљају део светске културне баштине на простору Сиријске Арапске Републике, стави на листу угрожене светске баштине, наводећи при томе да су у тој земљи “угрожени споменици људске цивилизације”. Угрожене локације су: древни град Алепо, историјско језгро Дамаска, археолошки локалитети Палмира и Босра, локације древних села лоцираних на северу Сирије, као и средњовековна крсташка фортификација Crac des Chevaliers. Према извештајима Унеска, до сада је на простору Сирије оштећено неколико споменика који се налазе на листи светске културне баштине, попут неколико објеката на простору историјског језгра Алепа који је претрпео енорман степен разарања, античког града Палмире, као и најрепрезентативнијег очуваног крсташког утврђења и дворца Crac des Chevaliers, који је најпре опљачкан а током прошлог месеца и оштећен. Поред наведених, оштећења су претрпела и десетина других споменика на читавом простору Сирије, од којих су поједини у потпуности уништени попут хамама у граду Хомс, који је саграђен у XIII веку током владавине Мамелука.

Најупечатљивији “симбол” разарања културне баштине на простору Сирије представља пример древног града Алепа (Aleppo). Град Алепо, односно древна Кхалпа (Halab), са својим фантастичним историјским језгром у чијем средишту се налази фасцинантна цитадела, иначе једна од највећих и најзначајнијих средњовековних фортификација, од интензивирања сукоба у овом граду крајем јула 2012. године претрпео је огроман степен девастације. Тако је током сукоба између владиних снага и пубуњеника 24. априла 2013. године у потпуности уништен минарет тзв. Велике џамије у Алепу, која иначе представља један од најзначајнијих историјских споменика у том граду чије је комплетно историјско језгро проглашено делом светске културне баштине и под заштитом је Унеска од 1986. године. Потпуно разарање јединственог минарета раритетног архитектонског значаја саграђеног 1090. године током владавине династије Селџука, који је иначе био најстарији сачувани део тзв. Велике џамије (Jāmi‘ Halab al-Kabīr), односно Џамије Омејада (Jāmi‘ Bani Umayah Bi-Halab), представља кулминацију досадашњег уништавања историјског језгра града који у архитектонском, а посебно археолошком смислу, представља једну од најзначајнијих локација на свету.

Велика џамија, која је претрпела значајна оштећења и пре рушења минарета, иначе представља јединствен архитектонски сакрални споменик од непроцењивог значаја чија је градња почела почетком VIII века, иако је њен изглед какав је имала до интензивирања сукоба, настао у периоду између XII и XIV века. Сам објекат има такође изузетан религијски значај, будући да се према исламској традицији у њему чувају посмртни остаци пророка Захарије, оца Јована Крститеља, који је поштован и у оквиру хришћанске традиције. Комплекс Велике џамије, која се иначе сматра “бисером исламске архитектуре” и која поред џамије Омејада у Дамаску представља један од најзначајнијих споменика ове врсте, у протеклих неколико месеци је претрпео значајна оштећења при чему је овај изузетан споменик који је "преживео" неколико земљотреса, као и инвазију Монгола, данас практично у значајној мери уништен. Неколико месеци раније, односно крајем септембра 2012. године, спаљен је значајан део највеће покривене средњовековне пијаце на свету (Souq al-Madina). Овај комплекс наткривених уличица и улица се састојао од неколико хиљада радњи са најразличитијом робом које су се протезале у дужини од неколико километара и изузев што је представљао особену атракцију Алепа будући да је у многоме сачувао аутентичан изглед, имао је и непроцењиви архитекстонски значај, с обзиром да је велики број објеката настао у XIV веку.

Иначе, стари град Алепо са својом цитаделом и неколико десетина непроцењивих историјских споменика насталих између XII и XVI века на специфичан начин представља "музеј архитектуре на отвореном". Такође, локација на којој се простире његово историјско језгро представља један од најзначајнијих археолошких локалитета на свету, будући да се континуитет насељавања може пратити од петог миленијума п.н.е. Алепо је представљао један од најзначајнијих урбаних центара старог Истока још током бронзаног доба у другом миленијуму старе ере. Тако је у периоду отприлике пре 4400 и 4300 година, односно током XXIV и XXIII века старе ере, Алепо био један од најзначајнијих трговачких центара, као и политичко средиште значајног краљевства Армани (Armu, Arman) које се простирало на територији северне Сирије и које су уништили владари Акадског царства, Саргон Велики или Нарам Син. Иначе ово краљевство је одржавало интензивне трговачке везе са древним градом Еблом (Tell Mardikh) који је настао око 3000. године старе ере и чији се остаци налазе око 55 км удаљени од Алепа. Судећи по садржају неких од 17000 глинених плочица исписаних клинастим писмом које су пронађене у склобу архиве откривене приликом ископавања Ебле 1975. године, трговачки контакти између краљевства Арму чији је центар убификован на локацији на којој се налази Алепо и Ебле су били прилично интензивни.

Алепо је заправо током читаве своје прошлости представљао изузетно развијен урбани, административни и трговачки центар, те самим тим локација на којој се данас налази историјско језгро са објектима који већином датирају из средњег века, обилује археолошким налазима из далеко старијих периода. Током прошлости на локацији на којој се налази стари град смењивали су се многи политички ентитети и народи попут: Краљевства Арму, Акадског царства, Хатита, Аморитске државе Јамхад чије се средиште налазило управо у Халабу, односно Алепу, затим Хетита, државе Митани, Асираца, Халдејаца, а једно време се Алепо налазио и у саставу Египатског Новог царства. Градом су касније владали Персијанци, налазио у саставу царства Александра Македонског, као и у саставу царства Селеукида, представљао је саставни део краљевства Велике Јерменије, затим Римске Републике и Римског царства, Византије, Сасанидске Персије, био је у саставу различитих калифата (Рашидун, Омејади, Абасиди итд). Градом су такође током средњег века владали Селџуци, Мамелуци, Османлије и други. Иако су археолошка истраживања на овој локацији значајно лимитирана будући да се савремена градска агломерација простире на месту древног Алепа, ипак је констатован велики број изузетних археолошких налаза који сведоче о немерљивом значају ове јединствене локације којој тренутно прети потпуна деструкција. Изузев претходно наведених, значајно су оштећени и многи други споменици који потичу из периода између XII и XVI века.

Без тенденције да се овом приликом улази у било какву анализу комплексног политичког и друштвеног контекста сукоба у Сирији, треба истаћи да подржавање побуњеника од стране САД, неких западноевропских земаља, као и исламистичког режима Саудијске Арабије, консеквентно доприноси интензивирању сукоба из којих између осталог проистиче и енорман степен угрожености као и разарање непроцењиве културне баштине цивилизацијског значаја. Свакако, и на примеру Сирије се заправо уочава главна карактеристика толико медијски и тенденционално позитивно представљаног Арапског пролећа, која представља рушење тоталитарних, али секуларних и релативно толерантних режима и њихову замену са различитим формама исламистичких облика владавине, што се уосталом јасно уочава у Либији, Египту а у извесној мери и у Тунису. Уосталом, на просторима које контролишу побуњеници у Сирији, присутно је увођење дискриминативних закона својствених различитим формама исламског фундаментализма. Грађански рат који се захваљујући подршци Саудијске Арабије, САД-а и појединих западноевропских држава распламсао у Сирији, с временом је добио и карактеристике верског и секташког сукоба, будући да насупрот побуњеницима који су већином екстремни сунити, Асадов режим подржава већином секуларно оријентисано сунитско становништво, хришћани и алавити. Екстремне групације сунита, из којих се регрутује већина побуњеника, уједно отворено пропагирају мржњу према другим конфесијама у Сирији и то првенствено према алавитима којима припада и председник Башар ал Асад.

Узимајући у обзир читав низ расположивих констелација може се претпоставити да би у случају пада Асадовог режима, мањински алавити који чине око 12 процената популације, као и остале конфесионалне заједнице на простору Сирије, биле изложене терору екстремног дела сунитске већине. Сирија иначе представља државу са највишим степеном мултиконфесионалности у региону, при чему се Алепо пре отпочињања грађанског рата истицао као пример града у коме заједнички живе различите етничке и религијске заједнице.

Без обзира на конфузну ситуацију, односно на међусобна оптуживања за разарање културне баштине између побуњеника и снага регуларне сиријске војске, као и између различитих конфесионалних група (сунита са једне и алавита и шита са друге стране), несумњиво је да је у Сирији у току интензивно уништавање неких од најзначајнијих културно-историјских споменика који ће, уколико се оваква ситуација настави, бити заувек изгубљени.

Аутор је археолог и социо-културни антрополог 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер