HRONIKA:
NOVA.RS: ZBOG POSEDOVANjA MARIHUANE UHAPŠEN GLUMAC SERGEJ TRIFUNOVIĆ
UNICEF: VIŠE OD 13.800 DECE UBIJENO JE U GAZI OD POČETKA RATA
NEMAČKA ŠTAMPA: SRBIJA NIJE KLjUČ STABILNOSTI NA ZAPADNOM BALKANU, NE POSTOJI NAČIN DA SE ZAOBIĐE PRIJEM KOSOVA U SAVET EVROPE
BEOGRAD: ZAPALIO SE BG VOZ U BATAJNICI, POTPUNO IZGOREO JEDAN VAGON, NEMA POVREĐENIH. IVAN BULAJIĆ, DIREKTOR SRBIJAVOZA: „POŽAR NAJVEROVATNIJE PODMETNUO NEKO OD PUTNIKA“
PREDSEDNIK KENIJE VILIJAM RUTO: ŠEF ORUŽANIH SNAGA FRANSIS OMONDI OGOLA, I JOŠ DEVET VOJNIH ZVANIČNIKA POGINULI SU U UDESU HELIKOPTERA NA ZAPADU ZEMLjE
BANjALUKA: DESETINE HILjADA LjUDI NA MITINGU "SRPSKA TE ZOVE", POVODOM REZOLUCIJE O SREBRENICI. DODIK: U SREBRENICI JE BIO ZLOČIN, ALI NIJE BIO GENOCID
DŽEFRI HOVENIJER: SAD SE SLAŽU SA STAVOM EU, TAKOĐE OČEKUJU DA ĆE SRBIJA I KOSOVO U POTPUNOSTI SPROVESTI SVE OBAVEZE POSTIGNUTE KROZ DIJALOG
NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRPSKE JEDNOGLASNO USVOJILA IZVEŠTAJ NEZAVISNE MEĐUNARODNE KOMISIJE O SREBRENICI
ANTONIO GUTEREŠ U ŠESTOMESEČNOM IZVEŠTAJU O RADU UNMIK-A: UPRKOS NAPRETKU U IMPLEMENTACIJI SPORAZUMA, POVEĆANE SU TENZIJE BEOGRADA I PRIŠTINE. ZBRINUTOST ZBOG PRIMENE NOVE REGULATIVE O PLATNOM PROMETU
VLADIMIR ZELENSKI: NEUSPEH ZAPADA DA OBEZBEDI DOVOLjNO ORUŽJA I NOVCA JEDINI JE RAZLOG ZAŠTO UKRAJINA TRPI NEUSPEHE NA BOJNOM POLjU. POTREBNA NAM JE ENERGIJA DUHA U VIDU UBRZANOG PRISTUPANjA EU
ZORAN MILANOVIĆ SE OGLASIO PRVI PUT NAKON IZBORA: RAZGOVORI O SASTAVLjANjU NOVE SABORSKE VEĆINE TRAJU, HRVATSKI GRAĐANI ŽELE PROMENU
MARKO JAKŠIĆ: SRBIJA HITNO DA ODRŽI SEDNICU SKUPŠTINE SRBIJE, NA KOJOJ ĆE SE VAN SNAGE STAVITI FRANCUSKO-NEMAČKI PREDLOG. TO JE JEDINI NAČIN DA SE SPREČI ULAZAK „KOSOVA“ U SAVET EVROPE
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > I za Obamu i za Mekejna, odlazak iz Iraka ne sme značiti predaju
Savremeni svet

I za Obamu i za Mekejna, odlazak iz Iraka ne sme značiti predaju

PDF Štampa El. pošta
Marko Savković   
petak, 10. oktobar 2008.
Okupacija Iraka predstavlja veliku stratešku grešku odlazeće administracije. Istina, proklamovani cilj vojnog angažovanja, eliminacija režima Sadama Huseina, brzo je ostvaren. Ali, vizija Iraka kao federalne države, u kojoj će biti zadovoljeni interesi brojnih frakcija, tom prilikom je izostala. 

Kada je Buš proglasio okončanje vojnih operacija u maju 2003. godine, Al Kaida nije postojala u Iraku. Međutim, prisustvo vojske SAD delovalo je na militantne islamiste poput magneta. Tokom četiri godine, od juna 2003. do juna 2007, konflikt je stalno eskalirao, sve do trenutka kada su se američki vojni planeri suočili sa sasvim drugačijim izazovom.

Okolnosti pod kojima je došlo do promene politike u Iraku nisu bile povoljne. Resursi uloženi u podizanje kapaciteta iračke države nisu dali očekivane rezultate. Vlasti nisu bile u stanju da građanima pruže najosnovnije usluge. Izazov sunitskog ekstremizma nasledilo je užasno sektaško nasilje. Otuda nije moglo biti govora o nacionalnom pomirenju izraženom kroz viziju ujedinjenog Iraka. Politički lideri, načelno posvećeni uspešnom ishodu projekta federalne države, sve više su nastupali vodeći se isključivo interesom frakcije kojoj su (u tom trenutku) pripadali.

Promeni politike prethodio je zahtev za promenom strategije. „Pregled“, koji je tim Saveta za nacionalnu bezbednost SAD objavio u januaru 2007, pozivao je na potpun transfer odgovornosti za bezbednost stanovništva na iračke snage. Uspostavljanje potpune kontrole nad Bagdadom zamišljeno je kao prvi korak. Inicijativa je prepuštena Iračanima, koji su najzad imali na raspolaganju od Amerikanaca obučene i opremljene oružane snage.

Najznačajnija preporuka, međutim, sastojala se u pozivu na dodatno angažovanje američkih snaga. Na tragu ovog poziva, pet brigada je upućeno u Bagdad i njegovu neposrednu okolinu. Istovremeno, u svakoj od administrativnih jedinica koje čine glavni grad Iraka, po bataljon snaga SAD „uparen“ je sa po jednom jedinicom iračke vojske približne veličine. Na kraju, planirana rotacija značajnog dela raspoloživih marinaca i pripadnika Nacionalne Garde SAD odložena je, kako bi se one zadržale u zemlji. 

Trupe koje su pristigle, uz one koje su već stajale na raspolaganju, glavnokomanujući američkih snaga Dejvid Petreus iskoristiće na radikalno drugačiji način. Trenutak u kome se odigrala opisana promena u razmišljanju, zgodno se pritom poklopio sa takozvanim „buđenjem“ („The Sunni Awakening”) lidera sunitskih zajednica u provinciji Anbar, koji su izgubili strpljenje sa Al Kaidom u Iraku. Nekadašnjim neprijateljima koje su posmatrali kroz nišan, američki zapovednici na terenu pružili su ruku pomirenja.

Krajnji izraz promene taktike vojske SAD predstavlja i danas aktivan program koji je nazvan „Sinovi Iraka“. Na osnovu odluke iračkih vlasti, mešoviti timovi sastavljeni od lokalnih predstavnika policije i komandanata koalicionih snaga, vrše odabir između onih građana koji su zainteresovani za rad u policiji. U procesu selekcije, kao budući lideri ovih formacija prepoznaju se oficiri i podoficiri nekadašnje iračke armije. Imena ovih ljudi bivaju zatim poslata u regionalne centre, te u poseban komitet za pomirenje, da bi nakon toga bili poslati u Ministarstvo unutrašnjih poslova kako bi se razmotrilo njihovo zaposlenje.

Opisana promena u strategiji pozitivno se odrazila i na najbolnije pitanje za američku javnost. Činjenica je da je u julu ove godine, zabeležen najmanji broj stradalih vojnika za jedan mesec, od kada je režim Sadama Huseina poražen. Svega pet vojnika je izgubilo život. Poređenja radi, u istom vremenskom periodu godinu dana ranije stradalo ih je 66. Razlika je još očiglednija ako se uporedi sa stanjem u Avganistanu, gde je život izgubilo šesnaest vojnika SAD. Tako se prvi put dogodilo da broj poginulih vojnika u Avganistanu u toku jednog meseca bude veći od onog u Iraku.

Tako drastičnu promenu situacije dva kandidata za predsednika, DŽon Mekejn i Barak Obama interpretiraće na različit način.

Predsednički kandidat republikanske partije DŽon Mekejn ne smatra da je okupacija Iraka bila strateška greška. Jedna od krilatica koje je koristio obraćajući se javnosti glasila je „radije bih izgubio izbore nego rat“, što govori o tome da poziv na trenutno povlačenje SAD iz Iraka smatra političkim pomodarstvom. Ovakav stav doneo je Mekejnu predsedničku nominaciju partije, ali je pitanje da li će biti na njegovoj strani i u novembru. 

Svoje viđenje pravog trenutka za „izlaz“ Mekejn je saopštio nedavno. „Do kraja 2013. godine, Amerika će dočekati momke i devojke koji su se tako strašno žrtvovali da bi ona bila sigurna u svojoj slobodi“, rekao je u maju. Poziv na povlačenje trupa, koji je uputio Mekejnov protivkandidat, uporedio je sa spremnošću da se prizna poraz.

Na drugoj strani, u autorskom tekstu objavljenom u Njujork Tajmsu, „Moj plan za Irak“, kandidat demokrata Barak Obama predložio je da najveći broj vojnika, približno dve trećine trenutnog sastava, bude povučen do leta 2010. Onaj deo snaga SAD koji bi ostao u Iraku, bio bi angažovan na misijama ograničenog intenziteta: potragom za ostacima Al Kaide, ali istovremeno, obuci bezbednosnih službi Iraka. Snage SAD bi najpre bile izmeštene iz onih oblasti koje su pacifikovane. Komplementarne mere uključile bi 2 milijarde dolara pomoći za više od dva miliona izbeglica koje se nalaze u susednim zemljama, ali i prihvatanje mogućnosti da Iran postane jedna od zemalja sa kojom će SAD razgovarati, sve da bi uticaj koji ostvaruje na prilike u Iraku bio sveden na razumnu meru.

Ipak, u stavovima koje zastupaju, kandidati nisu nefleksibilni. Obama priznaje kako je na SAD odgovornost da se Irak ne „uruši“ i da je u skladu sa tim moguće očekivati pomeranje rokova povlačenja snaga. Mekejn je, sa druge strane, pokazao spremnost da sasluša javno mnjenje, tim pre što je nakon pet dugih godina i više od 4,000 stradalih vojnika, postalo isuviše osetljivo na loše vesti.

Julska poseta Obame Iraku pokazala je da njegovi stavovi nailaze na više simpatija. Tamošnje javno mnjenje snažno podržava ideju o povlačenju. Izbori za koje se očekuje da budu zakazani ubrzo, svakako će doneti pobedu onim kandidatima koji se zalažu za okončanje američkog prisustva. Doduše, premijer Nuri al-Maliki očekuje da se povlačenje snaga SAD okonča znatno ranije, do leta sledeće godine.

Razlog za sumnju u planove koje i jedan i drugi kandidat predlažu sadrži se u tome, što su obojica spremni da po povlačenju najvećeg dela borbenih trupa iz Iraka ostave za sobom ogroman broj savetnika (i specijalnih jedinica) raznih profila, gotovo 50,000 u ljudstvu. Te snage će štititi jednu političku elitu koja je ne tako davno bila povezana sa odredima smrti, frakcijskim milicijama i zatvorima u kojima su, bez prethodne odluke suda držane hiljade Iračana.

Na drugom mestu, ukoliko petnaest borbenih brigada zaista bude povučeno zahvaljujući Obaminom planu, a potom samo jedan mali deo, njih četiri, bude upućeno u Avganistan, centralni front borbe protiv terorizma (kako Obama naziva tamošnje ratište) neće biti „osiguran“. Nije nemoguće da se obrazac iz Vijetnama ponovi, da privremena eskalacija povede SAD putem ka novom neuspehu i razočaranju. 

Najzad, postoje i oni koji se opravdano pitaju, ako je 162,000 američkih vojnika, koliko ih je u jednom trenutku bilo u Iraku, bilo malo da u potpunosti zaustavi nasilje, šta može učiniti 50,000? Šta ako politički proces ponovo bude nasilno prekinut? Da li će tada broj snaga biti ponovo povećan?

Scenario prema kome će vlasti u Bagdadu i narednih godina ostati zavisne od američke pomoći u svim njenim oblicima nije teško zamisliti. Postoji, međutim, i druga mogućnost. Drugačija administracija, koja sarađuje sa državama regiona u formatu koji nije nužno povezan sa prilikama u Iraku (poput dijaloga o iranskom nuklearnom programu, u koji se nakon višegodišnjeg odsustva prvi put uključio i predstavnik SAD), može doprineti stabilizaciji ove napaćene zemlje.

(Autor je istraživač i saradnik Beogradske škole za studije bezbednosti, Centra za civilno-vojne odnose)