Неуспео покушај наставка Наранџасте револуције у Украјини

Тачно пре девет година присуствовали смо тзв. Наранџастој револуцији у Кијеву. На први поглед доста је сличности: тзв. Наранџаста револуција одвијала се крајем новембра и почетком децембра, њено главно упориште био је централни трг у Кијеву. Човек против кога је покренута та револуција исти је и данас – Виктор Јанукович, који је крајем 2004, као актуелни председник владе, тријумфовао у другом кругу председничких избора над Виктором Јушченком и требало је да постане председник државе. Данас је такође главни противник демонстрација и „револуције у ембриону“ Виктор Јанукович, који је додуше и поред тада одузете победе на председничким изборима 2004. победио на председничким изборима почетком 2010. и сада је актуелни председник Украјине.

Поново су они који јуришају у „демократском налету“, чак и кад руше седишта институција државе, представници из западног дела земље, удружени коалиционо против изабраних државних функционера и органа власти, које су претходно на општеукрајинским изборима изгласали већински бирачи махом из јужног и источног дела земље – што је формула која у старту ове прве на CNN и Тајмсу у Лондону и Њујорку представља као добре момке са белим шеширима, насупрот лошим момцима проруског опредељења.

Иако је на први поглед много сличности, многе су се ствари промениле за ових девет година и у самој Украјини, а и у свету, што изразито мења могуће правце даљег развоја ситуације. У свету је у ових девет година дошло до изузетно великих промена, свет је убрзано закорачио у правцу мултиполаризма. Светска економска криза је убрзала тај процес, јер је то заправо америчка и у ширем смислу западна криза посматрано са аспекта структуре и узрока и са друге стране највећих последица од ње. Највећи узрочници, као и последице, највише погађају САД, како са аспекта тврде моћи (непосредних губитака економских), тако можда још више и са аспекта меке моћи (привлачност културе и цивилизације једне земље у очима остатка света), пошто је неолиберална економија, или скуп економских мера назван Вашингтонски консензус, а који се парцијално може назвати и неомонетаристичка теорија, шок-терапија и др. била заправо оруђе у рукама англоамеричке политике.

Невезано од светске (западне) економске кризе један други, спорији по свом одвијању процес, али зато дубок и интензиван, такође мења светски поредак ка мултиполаризму, а то је прелазак светског центра економије од северног Атлантика (обе обале, односно САД и западне Европе) на северни Пацифик, заправо на Далеки исток са акцентом на Кину, а у нешто мањој мери и на Јапан, источноазијске тигрове, руски Далеки исток.

У том контексту за ових девет година дошло је до још видљивијих промена у прилог овом процесу, па је још пре више од три године Кина престигла по бруто друштвеном производу Јапан и избила на друго место као економија света, одмах иза и даље водећих САД.

Поред наведена два фактора - процеса, дакле светске, или правилније речено пре свега западне економске кризе, те преласка центра светске економије на мегарегију Далеког истока, важно је напоменути већ евидентан бржи напредак земаља БРИКС од САД, што такође убрзава у пракси прерастање светског поретка ка мултиполаризму. Управо у овој календарској години, поред рецимо случаја Сноудена и раније Асанжа као параметара тзв. меке моћи, појавила су се два важна показатеља озбиљног преласка светског поретка ка мултиполаризму. У оба случаја у главним улогама су биле Русија и Америка, и у оба случаја је Путин успео да надвлада замисао вашингтонског центра моћи, као још увек водећег у свету, али сада можемо дефинитивно рећи у дефинитивно мултиполарном свету. Први случај је био Сирија, а други је Украјина.

А сада да се вратимо на Украјину, пошто смо констатовали да се свет битно променио за ових девет година од наранџасте револуције, шта се то и колико променило у самој Украјини.

Сама Наранџаста револуција је почела са одређеним дилемама, јер је оспорена изборна победа у другом кругу председничких избора Виктору Јануковичу, за кога је тада речено да је аутократа и проруски политичар, као и његова Партија региона, иначе појединачно посматрано већ у дужем периоду убедљиво водећа странка у земљи. Током следећих пет година председничког мандата Виктора Јушченка долази до тоталног краха украјинске економије, до низа злоупотреба самог Јушченка у вршењу власти, што је на крају довело до тога да он као актуелни председник на председничким изборима јануара 2010. не само да није успео да се пласира у други круг, већ је освојио свега око 5% поверења изашлих бирача, а његова странка је дошла у ситуацију да се бори за цензус.

Поред тога, Јулија Тимошенко, друга звезда наранџастих, сукобила се веома брзо са Јушченком, а на председничким изборима 2010. успела је да уђе као другопласирана у други круг избора, где је поражена од Јануковича. Такође, њена странка нешто боље стоји од Јушченкове Наше Украјине, али је сама Тимошенкова накнадно осуђена на вишегодишњи затвор због наводних злоупотреба, у којем се још увек налази. За ових девет година Украјина је посматрано унутарполитички, али и геополитички, постала још подељенија. Међутим, у последње четири године владавине Јануковича и коалиције Партије региона и Комунистичке партије (Компартије), снага проруске половине земље је битно ојачана до те мере да је реално да готово и хипотетички отпада могућност да се рецимо НАТО једног дана нађе у том делу Украјине.

Најважније геополитичке тековине Јануковичеве власти и актуелне владе Азарова су следеће:

1.Продужење стационирања Руске црноморске флоте у Севастопољу, практично до готово средине овог века.

2. Проглашење војне неутралности Украјине, што оставља могућност сарадње и са НАТО посебно кроз Партнерство за мир, али и са ОДКБ и новоуспостављеним Словенским савезом, где се сваке године одржавају војне везе са Русијом и Белорусијом.

3. Одузимање статуса ратних хероја колаборационистима са нацистима из Другог светског рата, што је Јушченко донео последњих дана своје власти, уочи примопредаје дужности.

4. Можда најважније јесте давање статуса руском језику званичног у употреби, поред украјинског, у источној половини земље, рачунајући и град Кијев и Кијевску област.

На основу ових одредби Украјина је поново враћена у геополитичку раван у каквој се налазила у време председника Кучме, с тим да је учињен још приближно важан корак ка Русији и интересима проруске половине земље.

Прошле године у октобру одржани су парламентарни избори по новим правилима, где је Партија региона и Компартија остварила резултат да могу да формирају владу и без мале странке Литвина. Истина, због осетно мање излазности у југоисточној половини земље у односу на северозапад, та победа је била тесна и делом омогућена и због новог начина одржавања избора (комбинација пропорционалног и регионално-већинског изборног система). Ипак Украјина под Јануковичем није урадила и кључни потез који је прижељкивао руски табор, а то је улазак у Царинску унију. Истина, у јуну је Украјина постала посматрач при Царинској унији, али није ишла даље. Вероватно је Јанукович сматрао да би с обзиром на ситуацију у западном делу земље и западни притисак могло да дође до поремећаја унутрашње равнотеже земље, а са друге стране да је конвертиран потез, и да његово декларативно залагање за ЕУ при постављеној високој лествици захтева Брисела, неће бити озбиљно скоро разматрано.

Украјина под Јануковичем је прокламовала окренутост европским интеграцијама, паралелно са интеграцијама на истоку, уз давање извесне начелне предности ЕУ. Наједном је у време распламсавања сиријске кризе, Брисел спустио критеријуме и услове које је имао дотле према Кијеву, што се можда делом може посматрати и као део одговора Вашингтона на Путинову блокаду напада на Сирију, односно „развлачење фронта“. Јер ако се Путин усудио да се испречи Америци по питању Сирије, следило је развлачења линије сучељавања на шири фронт питања, где су Американци сматрали да су јачи и да ће на тај начин исцрпљивати Путина и руску спремност на супротстављање.

Јанукович се нашао у ситуацији да је морао да маневрише, ускоро је био изложен и притиску од стране Русије, али и у самој Украјини је дошло до супротстављања на источном делу. Јанукович је у новонасталим околностима, имајући у виду изостанак било какве конкретне финансијске подршке са запада, уз очајну економску ситуацију у земљи, и са друге стране исказану спремност Русије да узврати блокадом за низ производа, за које је сматрала да Украјина може уколико уђе у процес придруживања са ЕУ да јој трговински науди, дакле Кијев се још једном окренуо и одбио да потпише предложени уговор о стабилизацији и придруживању. То је изазвало ураганске протесте опозиције, потпомогнуте са запада, и земља се поново као и у време наранџасте револуције, нашла изложена протестима, али званичне власти су ипак одолеле.

У овако измењеним унутрашњим и спољним околностима за ових девет година, није ни чудо што су данас капацитети за нову, другу Наранџасту револуцију мањи. Главни мотив Јануковича је да сачува мир у земљи, да се припреми за председничке изборе који ће се одржати почетком 2015. године, да колико-толико поправи веома лошу економску ситуацију у земљи. Он ће покушати да задржи свој претежни утицај у рускојезичком бирачком телу, где му је засад једина конкуренција Компартија (Комунистичка партија Украјине). Међутим, Јануковичу је претила опасност да се даљим попуштањем по питању интеграција са ЕУ заиста јави озбиљна опозиција која би му преотела досадашњи (огроман и преовлађујући) утицај у рускојезичком бирачком телу.

Са друге стране, Јанукович ће покушати да не затвори врата свом извесном утицају и у средњој, и у мањој мери и делу западне Украјине, даљим лавирањем и избегавањем свог отвореног сврставања у проруског савезника. То би конкретно могло значити да ће Јанукович избегавати да потпише споразум о придруживању са ЕУ, а да ће са друге стране вероватно избегавати да то уради и са Царинском унијом, осим у два случаја. Први би био тај да се он делом или у потпуности већ на то обавезао у оквиру недавног споразума са Путином, којим се Русија обавезује да битно смањи цену свог гаса који извози Украјини, и паралелно са тим улаже 15 милијарди долара у украјинску привреду. Други потенцијални разлог би био тај да Русија учини додатне уступке Украјини у економској сфери пре свега, али потенцијално и у политичкој и неким друтим областима уступака. Чак и да дође до спремности Јануковича да Украјина уђе у Царинску унију, то би изазвало незадовољство и свакако неки облик протеста у западном делу земље. Стога је вероватније да ће Јанукович покушати да спроведе оно што је у једној прилици недавно и најавио, а то је сегментирано и делимично прихватање и рад на реализацији неких од правила која постоје у Царинској унији, мада ће чак и у таквој ситуацији, он тешко јавно рећи да је дошло до дефинитивног разлаза са ЕУ, већ ће задржати начелну спремност на извесне облике сарадње у том правцу. Са таквом позицијом, Јанукович ће покушати да победи на председничким изборима почетком 2015.