четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Протести на тргу Таксим - пролазни сукоб или почетак политичких промена у Турској
Савремени свет

Протести на тргу Таксим - пролазни сукоб или почетак политичких промена у Турској

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Парезановић   
петак, 19. јул 2013.

Резиме: Крајем маја месеца 2013. године у Турској започели су протести незадовољних грађана, поводом намере градских власти да у једном од истамбулских паркова изграде тржни центар. У почетку спонтано окупљање грађана и њихов ненасилан протест, убрзо су добили радикалну димензију и прерасли у жесток сукоб демонстраната са полицијом и органима безбедности. Научно-истраживачки рад је структуиран тако да поред увода и закључних разматрања садржи још три тематске целине: а) Савремена Турска, њен геополитички положај и актуелно политичко-безбедносно стање; б) Курдско питање у Турској; в) Актуелни протести у Турској. Циљ рада је научна дескрипција сложених политичко-безбедносних кретања, која су изазвана актуелним демонстрацијама, нередима и немирима у Турској. То посебно добија на значају, уколико се узме у обзир контроверзан положај који Турска данас има не само у европским, већ и у ширим међународним оквирима. Због латентне могућности преливања актуелних конфликата из Турске не само према суседним европским државама, већ и ка појединим земљама запаљивог блискоисточног региона, покушано је извођење што објективније истраживачко-критичке валоризације актуелних политичких и безбедносних кретања, са акцентом на улогу свих значајнијих и утицајнијих субјеката међународне заједнице. Неизоставно је било направити и краћи теоријски осврт на тренутну улогу Турске у сиријском грађанском рату, као и у египатском пучу, јер постоје одређени индикатори који указују на делимичну узрочно-последичну везу тих конфликата.

Кључне речи: Политичка и безбедносна криза, демонстрације, курдско питање, геополитика, међународни односи.

1. Увод

Након бурне и контроверзне политичке историје, Турска је успела да се поново наметне као изразито значајан фактор на светској политичкој и економској позорници. Готово да не постоји актуелно питање у оквиру светске заједнице а да Турска на неки начин нема одређену посредну или непосредну улогу. Турска је одавно престала да се бави само регионалним питањима Блиског истока и Балканског полуострва, и све више настоји да се наметне као незаобилазан актер у глобалним међународним кретањима и процесима.           

Снажна економија Турске и њена повезаност са појединим утицајним државама дефинитивно су главни покретач њене офанзивне спољне политике. Светска економска криза је у одређеној мери успорила њен прогресиван економски развој, при чему се анализом економских параметара Турска може уврстити међу двадесет економски најразвијенијих држава света. У том смислу, постоје различита тумачења референтних међународних економских институција о њеној тренутној позицији на светској ранг-листи, али она се у свим анализама креће у наведеном оквиру.

Међутим, један број аутора сматра да је економски систем Турске пренапрегнут, те да нема перспективу дугорочне стабилности. Томе у прилог апострофирају се одређени параметри који указују на изразито висок спољни дуг Турске (јавни и приватни), који је током претходне године превазилазио 330 милијарди долара.[1] У последњих седам година, обим промета у трговини са државама ЕУ је преполовљен и тај тренд се наставља. Припремне радње САД и ЕУ да уведу слободну трговину дефинитивно су преусмериле турску економију према Судану, Етиопији, Сомалији, Египту, као и још неколико афричких земаља. Томе иде у прилог и чињеница да је званична Анкара већ почела да јача своје политичко присуство (као основ економског) у овим државама, при чему је сликовит пример њена посредничка улога у смиривању политичке кризе у Сомалији.[2]

Турско друштво трпи бројне последице услед ових економских диспропорција. То је допринело стварању све веће разлике између (екстремно) богатих и доскорашњег средњег слоја, који због новонасталих тенденција и све већих економских усложњавања, полако клизи ка још скромнијем начину живота, па чак и сиромаштву. Када све већи број богатих рапидно подиже критеријуме животног стандарда и ствара амбијент мегаломанског потрошачког друштва, сасвим је разумљиво да се код већине становништва јавља осећај незадовољства. Иако је тај осећај претежно заснован не на објективним, већ на субјективним критеријумима, он ипак представља фактичко стање.

Иако се турска влада поноси што је недавно исплатила последњу рату дуга према Међународном монетарном фонду, један број турских аутора сматра да то не осликава реално стање турске економије. По њиховим проценама, стање је веома сложено, јер је у последњих неколико година највећи доходак остварен на основу приватизационог процеса, а не кроз неке реалне изворе прихода, на пример, путем индустријске производње. Такође, незапосленост је преко 20%, што не пружа никакву перспективу, посебно код младих, који све више хрле у државе западне Европе у потрази за боље плаћеним пословима.[3]

У таквом друштвеном амбијенту, готово увек се стварају услови за „неку акцију“. Карактер те акције директно је условљен другим друштвеним параметрима, пре свега политичким, економским, социјалним, војно-безбедносним, културолошким, религијским и томе слично. Ако се узме у обзир бурна турска историја, комплексност савременог турског друштва, као и бројне противречности које га оптерећују, сасвим је разумљиво што Турска и дан-данас представља потенцијално извориште криза и конфликата, који се не могу увек са сигурношћу контролисати и каналисати.

То потврђују и најновији протести на истамбулском тргу Таксим, који су се за кратак временски период проширили по готово свим већим и значајнијим турским градовима. Познато је да демонстрације и сродни облици организованог испољавања политичког незадовољства никада не представљају стихијску активност, јер то никако не може произаћи из њихове саме природе. 

У том смислу, демонстрације у унутарполитичком смислу представљају јавно и масовно изражавање незадовољства и спремности за борбу од стране грађана у вези са неком политичком мером, поступком или догађајем. Најчешћи облик оваквих демонстрација су уличне демонстрације које могу бити праћене и актима насиља – демолирањем јавних зграда и слично, или физичким отпором државним органима који покушавају да демонстрације спрече. Демонстрације су постале честа појава у савременим политичким системима где постоје већ побуђене, али неадекватно задовољене тежње маса за учешћем у политичком животу и одлучивању. Оне некада имају само ограничен карактер стриктно везан за један одређен догађај, а некад су само увод у шире насилне сукобе, па и политичке преврате.[4]

По правилу, нелегалне демонстрације најчешће организују опозиционе партије и покрети, и то из два кључна разлога. Први се односи када власт спроводи репресивну политику и не дозвољава опозицији да на легитиман начин (у шта спадају и демонстрације као један од облика легалне политичке борбе) јавно промовише свој политички програм и политичке циљеве. Други разлог односи се на намеру опозиционих снага да на сваки начин одрже демонстрације, а све у циљу провоцирања реакције власти, како би се кроз изазивање нових конфликата додатно усложила политичка криза у држави. У овом случају, организатори демонстрација свесно крше позитивне прописе, и настоје да незаконитим деловањем остваре политичке циљеве. Овакав начин нелегалне политичке борбе се готово увек користи у координацији са актерима из иностранства, јер се конфликт интернационализује, како би се промовисала наводна угроженост људских права и слобода. За сваку власт ово је изразито опасна ситуација, јер насилне демонстрације веома лако могу попримити облик политичког преврата. За тако нешто довољно је да група демонстраната насилно заузме неке од објеката законодавне или извршне власти, па да се постави питање даљег политичког легитимитета владајућих структура. Исто тако, на основу локације на којој се одржавају нелегалне демонстрације, могу се у одређеној мери и предвидети планови демонстраната. Није исто да ли се нелегалне демонстрације одржавају на фудбалском стадиону, на периферији града, централним градским трговима или у близини зграда владе, скупштине, министарстава силе, радио-телевизијских станица и томе слично.

Главна разлика између ова два разлога организовања нелегалних демонстрација, садржана је у чињеници да се у првом случају ради о стварном сузбијању демократских вредности савременог друштва, док се у другом случају ради о класичном субверзивном деловању. И један и други правац наносе велику штету по политички живот сваке земље, и само се разликују смерови испољавања негативних појава. У првом случају политичка мета је опозиција, док у другом, власт. Наравно да је могуће постојање и неког трећег, четвртог, па и више разлога, али они ће се увек мање или више кретати у границама ова два кључна оквира.        

Са правно-политичког становишта, протести на истамбулском тргу Таксим представљају облик нелегалних демонстрација. Али, поставља се једно логичко питање. Када су, уопште, легалне демонстрације било где довеле до политичких промена? Због високог процента бирачке подршке Ердоганове владе, протести у Турској имају шансу за успех, само уколико се још интензивније и конкретније подрже из иностранства. У односу на укупан број становника Истамбула, број демонстраната је изразито мали, и по том основу не постоје предуслови да се формира критична маса. Међутим, њихова опасност по турску власт садржана је у чињеници да уколико потрају дужи временски период, могу довести на дневни ред питање даљег легитимитета актуелне турске владе пред делом међународне заједнице. А то је можда у овом тренутку и примарни циљ прикривених актера истамбулских протеста.

Када је реч о тим прикривеним актерима, важно је нагласити да се ту увек ради о лицима, групама, организацијама, институцијама и државама, које имају активно учешће у припремању, организовању и извођењу демонстрација или неких других форми политичких протеста у одређеном друштву или држави. Своје активности спроводе конспиративно и далеко од очију јавности. Прикривени актери најчешће потичу из редова специјалних служби, чија професионална оријентација омогућава обавештајне продоре у државе које представљају мету агресије, субверзију и дестабилизацију прилика, изазивање конфликтних и кризних стања, а све у циљу реализовања одређених спољнополитичких циљева.

У том смислу, „обуздавање“ земаља које се брзо и снажно развијају, није никаква новост. Да ли је ово опомена Турској или нешто друго, даљи догађаји ће то и показати.

2. Савремена Турска, њен геополитички положај и актуелно политичко-безбедносно стање

Евидентно је да сложени политичко-безбедносни догађаји у Турској имају знатно комплекснију позадину, него што то на први поглед делује. Да би се на прави начин разумела та позадина, неопходно је вратити се неколико деценија уназад, али осветлити и актуелни геополитички положај Турске.

Као држава са преко 80 милиона становника, Турска је упркос вишедеценијским унутрашњим политичким тензијама успела да се развије у снажну војну и економску силу, што је посебно дошло до изражаја у последњих двадесетак година. Упоредо са економском експанзијом, Турска је заузимала све офанзивнији спољнополитички курс, врло обазриво оживљавајући и прижељкујући повратак на некадашње позиције некадашњег Османског царства, због чега бројни аутори такав правац турске државне политике са правом квалификују као неоосманизам. Као чланица НАТО, Турска је према званичним подацима Северноатлантске алијансе, друга по снази, одмах иза САД, што јој даје додатну спољнополитичку тежину.

Иако је током и након Другог светског рата настојала да одржи неутралну позицију, Турска се балансирала између хладноратовских полова све до 1952. године, када је постала чланица НАТО. Током Хладног рата имала је веома важну улогу, и што је у војно-територијалном смислу за САД представљала Куба, то је за некадашњи СССР значила Турска.

Ако се погледа геополитички положај Турске, још на први поглед се може установити да је изразито интересантан и повољан у сваком смислу. Турска се протеже на два континента и окружена је са четири мора, Црним, Средоземним, Егејским и Мраморним. Граничи се са осам држава, Грчком, Бугарском, Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном, Ираном, Ираком и Сиријом. Ако се узме у обзир да Турска суверено влада и на северном делу острва Кипар у оквиру Турске Републике Северни Кипар, потпуно је јасно о каквом геополитичком потенцијалу се ради. Иначе, међународно непризната Турска Република Северни Кипар представља озбиљну тачку вишедеценијског спорења не само Грчке и Турске, већ и Европске Уније са Турском. Проблем добија на својој сложености ако се узме у обзир да се у Турској Републици Северни Кипар налази преко 30 000 турских војника, као и системи за електронско извиђање који покривају читаво Средоземље и велики део Блиског истока.

Све наведено посебно иритира Израел, чији званичници све чешће указују да Турска води опасну спољну политику, као и да директно делује против израелских интереса. Овај сукоб интереса није видљив само на војном плану, већ и на све већој (ре)исламизацији Турске. Иначе, Турска је након више војних удара постала изразито секуларна држава, па њено гравитирање ка исламизацији не забрињава само многе државе, већ и значајан део турског грађанског друштва.

Када је реч о војним ударима, потребно је нагласити да Турска по том питању има изразито богату традицију. У новојој историји Турске, пучеви су извођени у више наврата и то 1960, 1971. и 1980. године.

Пуч из 1960. године само је тренутно вратио снагу изворном кемализму, да би већ на првим слободним изборима опет победила једна опозициона странка, Демирелова Партија правде. Изузетно вешт политички тактичар, Сулејман Демирел, прво премијер, а касније и председник Турске, није отворено подржавао (ре)исламизацију, али је систематски указивао на позитивну улогу "умерених" исламских покрета и братстава у спречавању ширења радикалних фундаменталистичких тенденција.[5]

Дејствујући као гарант и заштитник кемализма, армија, та држава у држави, поново је интервенисала 1971. године, али се достигнути степен (ре)исламизованости показао као тешко поништив. Управо у годинама које су уследиле, војне структуре сукцесивно су формирале и угасиле две исламистичке политичке партије са истим лидером, Неџметином Ербаканом на челу – Партију националног поретка (1970) и Партију националног спаса (1973). Ербакан постиже солидне резултате на изборима и учествује у коалиционим владама, што му омогућава да у одређеним доменима институције Кемалове лаичке републике постепено одозго потапа подизањем устава пред исламистичком климом, нарочито у области верског школства. Стање у друштву се компликује, а идеолошки спорови попримају екстремне и драматичне форме. Услед жестоких сукоба левице и деснице, Турска долази на ивицу грађанског рата. Генерали поново крећу у акцију и организују нови пуч 1980. године, ради одбране светих тековина кемализма, само што су се тог пута у извршењу тог задатака, ослонили на свету снагу ислама. Борећи се за спас кемализма, улиће додатну снагу његовом главном противнику, што ће им, резултативно посматрано, са становишта декларисаних намера, учинак осенчити, најблаже речено, двосмисленошћу.[6] 

Након тога, било је више покушаја, а не прође пар година па да се не догоде хапшења турских официра под оптужбом да су припремали преврат. Последње у низу, догодило се фебруара 2010. године када је по налогу државног јавног тужиоца ухапшено више од 200 високих официра турске армије, међу којима је било и неколико генерала и пуковника. Поред њих, ухапшени су и бивши заменик начелника генералштаба, као и команданти ратног ваздухопловства и морнарице, под сумњом да су током 2003. године планирали извођење пуча. Како су турска средства јавног информисања објавила, циљ завереника у њиховој пучистичкој акцију под псеудонимом „Маљ“, био је усмерен у правцу спречавања даље исламизације земље и јачања секуларизације Турске, а све ради дестабилизације политичких и безбедносних прилика у земљи. Издато је саопштење и да су пучисти планирали подметање експолозива у истамбулске џамије, ликвидацију носиоца високих политичких функција, као и да су провоцирали грчку војску да обори турски војни авион над Егејским морем, а што би унело додатне тензије у већ напетим билатералним односима Турске и Грчке. Осим тога, турски премијер Ердоган је у изјави за медије истакао да турска армија изабране народне представнике свргавала 1969, 1971. и 1980, као и да је 1997. године натерала на повлачење тадашњег премијера Неџметина Ербакана.

Поред наведеног, Турска је придружени члан ЕУ, односно некадашње Европске економске заједнице још од 1964. године. Званично се пријавила за пуноправно чланство 1987, а статус кандидата добила је тек 1999. године. Од наведеног периода, ништа се значајније није догодило у том правцу, изузев током 2005. и 2006. године, када је одржано више састанака турских званичника и високих представника ЕУ о хармонизацији односа ради евентуалног пуноправног чланства. Недавно је покренута иницијатива од стране ЕУ за отварање нове рунде дијалога о турском евентуалном пуноправном чланству, али званична Анкара и даље са доста резерве и скептицизма гледа на тај процес.

Генерално посматрано, међу већином чланица ЕУ постоји негативан став о евентуалном турском пуноправном чланству. С друге стране, очито је и да у Турској не постоји изразита амбиција у том правцу. Турска у односу са ЕУ као своје главне бенефите види слободну трговинску размену и кретање људи, односно несметану миграцију радне снаге. У том правцу између Турске и ЕУ потписано је више споразума, али је то за Турску још увек недовољно. Осим тога, Турска није спремна да у периоду глобалне економске кризе која је задесила и готово све чланице ЕУ, на одређен начин подели „судбину“ са тим државама, и пружи им економску помоћ.

Турска је имала запажену улогу у генерисању кризе у Сирији и Египту. Међутим, одбила је да као НАТО чланица учествује у агресији на Либију. Либија је пре свргавања Моамера Гадафија била један од значајнијих спољнотрговинских партнера Турске, што потврђују бројне турско-либијске инвестиције, трговинска размена и развојни пројекти. Нове либијске власти су те економске програме у значајној мери прекинуле, и све чешће јавно испољавају незадовољство према актуелним турским властима што се нису укључиле у војну интервенцију против Гадафија.[7] Мада, питање је ко данас представља власт у Либији, будући да у тој земљи делује више стотина разноразних милиција, терористичких организација и банди. Хтели то да признају или не, поједини утицајни западни политичари су уништили Либију и створили поље снажне политичке и безбедносне нестабилности у региону Северне Африке. Због турбулентних процеса који ће у Либији трајати још дуги низ година, у предстојећем периоду може доћи и до нових преливања конфликата. Из наведених разлога, цена контроле над либијском нафтом, на крају може бити превисока.

На безбедносном плану, интересантно је да је Турска као пуноправна чланица НАТО започела и преговарачки процес са Шангајском организацијом за сарадњу, у којој су пуноправне чланице Русија, Кина, Казахстан, Таџикистан, Узбекистан и Киргизија. Ово посебно добија на значају ако се узме у обзир да је Шангајска организација за сарадњу, условно речено, незванично предворје ОДКБ-а (Организације за колективну безбедност и сарадњу), као што је Партнерство за мир када је у питању НАТО.

У том смислу, један број аутора процењује да је то покушај турског уцењивања САД, срачунат да се остваре већи бенефити у спољнополитичким и економским односима са Сједињеним Државама и ЕУ, а постоји и становиште да ће Турска имати улогу „тројанског коња“ у поменутој безбедносној организацији.[8] И једно и друго становиште је веома ризично за Турску, а ни САД, ни чланице Шангајске организације за сарадњу нису толико лаковерне да не би могле да предвиде такве турске намере. Очито да је у питању нешто сасвим треће.

Амбиције Турске да у енергетској сфери оствари ефекат „чворишта“, које ће нафтоводима и гасоводима повезати Азију, Африку, Русију и Блиски исток, како време пролази, постају све нереалније. Због тога, турска влада је недавно донела одлуку да до 2023. године изгради још три нуклеарне електране. Од тога, планирано је да прву изграде руске компаније, а другу француско-јапански енергетски конзорцијум.[9]

Унутрашња политичка сцена у Турској, иако је веома комплексна, стиче се утисак да за сада нема озбиљније политичке опције која би могла да легитимним и легалним путем угрози владајућу „Партију правде и развоја“. Ердоган, као премијер у сва три мандата, „брижљиво“ са бавио опозицијом. Томе у прилог иду и тврдње Филипа Гиралдија, бившег припадника ЦИА, који истиче да Администрација САД веома обазриво контактира са лидерима турске опозиције. Официри ЦИА у Турској се налазе под интензивним третманом турске контраобавештајне службе, што са америчког аспекта додатно усложњава ситуацију за оперативно комбиновање са лидерима турске опозиције. Због обазривости да не дође до нарушавања односа са Ердоганом, акценат америчке стране је на сарадњи у борби против радикалног исламистичког тероризма, где ЦИА и турски МИТ, према речима Гиралдија, добро сарађују.[10]  

3. Курдско питање у Турској

Оно што Турској на светској политичкој позорници даје одређени спецификум јесте курдско питање. Да би се на одговарајући начин разумела суштина курдског питања, потребно је вратити се више векова уназад, све до античког доба. Међутим, када је у питању Турска и њен однос према курдском питању, оно је посебно добило на значају средином 1970-их година. Тада су турске власти због немогућности да трајније реше курдско питање у своју корист, започеле репресију према Курдима и њихову асимилацију. То је произвело оснивање за једне терористичке, а за друге ослободилачке организације „Радничка партија Курдистана“ (PPK), која је средином 1980-их започела са извођењем оружаних акција против турских власти, пре свега на југоистоку Турске. Од тада, па до данашњих дана, према наводима турских званичника, у сукобима је погинуло близу 40 000 људи.

Курди су народ без државе, који живе у, може се рећи, географској и историјској области, која се протеже преко територије Блиског и Средњег истока и покрива површину од око 350 000 квадратних километара. Бројно стање им је фактички немогуће установити, а процене се крећу да их има од 25 до 35 милиона. Настањени су пре свега у Турској, Ираку, Ирану и Сирији, и од наведених држава само у Ираку од пре неколико година уживају одређени степен аутономије. Међутим, упркос томе што су Курди настањени у више држава, сви проблематични аспекти курдског питања најчешће се везују за Турску. Курди су за све досадашње турске власти представљали баласт и камен спотицања, јер политичку формулу, не само за владање, већ и кохабитацију са Курдима, ниједна турска влада још увек није пронашла. Готово све турске власти су коришћењем политичких канала или механизама специјалних служби покушавале да разједине Курде и поделе их на сукобљене фракције, како би их лакше контролисали и манипулисали њима, али то никада није било довољно да се умањи политички и безбедносни значај курдског питања. Штавише, стиче се утисак да чим Турска претера у својим експанзионистичким амбицијама, „неко“ активира курдско питање, чиме турске власти држи у непрекидној тензији и приправности. Није на одмет напоменути и да су Курди веома обучени и способни ратници, а њихову инструктажу својевремено су вршиле земље некадашњег социјалистичког лагера. Иако је блоковска подела одавно нестала, још увек су остале везе између Курда и специјалних служби са постсовјетског простора. Да није тако, курдско питање би одавно већ било решено у турску корист.

Ако се актуелно курдско питање посматра у оквиру истраживачке теме овога рада, а то је сложена политичко-безбедносна ситуација у Турској, најновији захтеви демонстраната дају једну нову, може се рећи и контроверзну димензију демонстрацијама на тргу Таксим. Наиме, демонстранти су затражили да турске власти више не спроводе репресивне акције против Курда, што је потпуни заокрет у вишедеценијском турском приступу према курдском питању. Такав захтев и јединствен политички став демонстраната представља новост, након више неуспелих мировних преговора између турских власти и PPK. У том смислу, биће веома интересантно како ће се Курди поставити према том захтеву демонстраната, односно да ли ће се масовније придружити протестима, имајући у виду да тренутно у Турској представљају значајну етничку заједницу са учешћем око 20% у укупном броју становника.

Поред наведеног, марта месеца ове године, Абдулах Оџалан, лидер PPK, прогласио је привремено примирије између Курда и турских власти. То је резултат мировних преговора турских власти са Оџаланом, који заступа PPK. Са турске стране, вођа преговарачке делегације је Хакан Фидан, директор турске обавештајне службе. Мировни преговори садрже и питање амнестије за све курдске борце, укључујући и Оџалана. Међутим, иако је Оџалан још увек званични лидер PPK, питање је у којој мери он данас контролише партију. Она је постала транснационални покрет са великом мрежом и бројним операцијама у региону Блиског истока. PPK више није Оџаланово „дете“. Чак и да његов предлог о мировном споразуму подржи већина функционера, чланова, активиста и симпатизера PPK, поједине тврдокорне фракције наведене партије, можда то неће прихватити. На крају крајева, многи команданти у саставу PPK не виде своју будућност изван оружане борбе. Иначе, Оџалан је након хапшења у Кенији 1999. године, спроведен у турски затвор Имрали, који се налази на једном од острву у јужном Мраморном мору. Првобитна смртна казна му је 2002. године преиначена у доживотну казну затвора.[11]

Осим тога, ако се посматра у ширем контексту ирачки Курди имају благонаклон став према САД, за разлику од турских, које су турске власти својевремено принудно раселиле и протерале уз, не само политичку, већ и војну подршку Сједињених Држава. Све то додатно усложњава политичку и безбедносну ситуацију у Турској, јер ствара додатно оптерећење у односима Турске и САД, и само питање времена када ће америчка администрација затражити од Турске да се озбиљније посвети решавању све интензивнијег антиамериканизма међу Курдима који живе у Турској. А то свакако може створити велике проблеме турским властима по више различитих основа.    

4. Актуелни протести у Турској

Када је 28. маја 2013. године започет протест на тргу Таксим, није нимало једноставно било предвидети да ће он прерасти у масовне демонстрације, које ће за кратак временски период у појединим сегментима попримити и насилан карактер. У сукобу демонстраната са полицијом, поред неколико погинулих, до сада је повређено близу 10 000 људи. Полиција приликом растеривања демонстраната користи гумене метке, хемијска средства и водене топове. Осим тога, ради рушења инфраструктуре демонстраната (монтажно-демонтажни контејнери, шатори, транспаренти, импровизоване бине, озвучење итд.), повремено користи и грађевинску механизацију.

Да ли су ове демонстрације борба против уништења парка и да ли оне имају чисто еколошки карактер? Наравно да не, одлука градских власти Истанбула да се посече градски парк и протести који су затим уследили послужили су само као повод или иницијална каписла која је подстакла демонстранте да политизују протесте. Искра која је букнула у Истанбулу захватила је читаву Турску, што је до сада већ однело више људских живота. Сеча парка била је само повод да се пробуди секуларна Турска и да грађани искажу свој протест према власти турског премијера Реџепа Ердогана.[12]

Код једног броја аутора постоји и становиште да је Ердоган припремао одређене промене турског устава, које су изазвале унутрашње тензије и бојазан да се стварају услови за апсолутизацију његове политичке власти. Те уставне промене, уколико би се усвојиле и изгласале, омогућиле би турском председнику знатно већа овлашћења од садашњих.[13]

Имајући у виду да се процењује да ће се по истеку премијерског мандата Ердоган кандидовати за председника Републике, ова становишта добијају на значају. Уколико победи, биће први шеф државе који је изабран на непосредним изборима. То ће на одређен начин заокружити његову политичку каријеру и, теоријски посматрано, омогућити му да обликује турску политичку сцену до 2023. године, када се обележава сто година од оснивања Републике Турске.[14]     

Међутим, протести се не могу искључиво везати за унутрашње проблеме. Чак и ако су демонстрације у Истамбулу покренули активисти за заштиту животне средине, масовна мобилизација снага из редова парламентарне опозиције, националиста и грађанских група је успела само захваљујући томе што у Турској постоје многи проблеми који иритирају најшире слојеве становништва.[15] 

Дакле, протести, одавно је свима јасно, немају везе са дрвећем у Гези парку. Кувало се одавно, и грађанска Турска је годинама немоћно посматрала како Кемалова Турска полако нестаје. Прво су ухапшени генерали, под оптужбом да су спремали пуч, а онда новинари, писци, и сви су послати у Силиври, затвор у близини Истанбула. Ердоган је покушао и да спроведе своје предизборно обећање, и да укине забрану покривања главе за жене запослене у јавним службама. Његов парламент је изгласао то, и поред бројних протеста у држави, али је турски Уставни суд укинуо тај закон. Чак и у случају интернета Ердоганова Турска показала екстремни конзерватизам. Сајт Youtube је блокиран 2007. године, уз бројне друге сајтове. Занимљиво је да је једини који је у Турској који је јавно подигао глас против такве забране био популарни актуелни председник Абдулах Гул, који је на свом Твитер налогу изразио неслагање са блокирањем јутјуба и неколико Google сервиса, и објавио да је наложио сарадницима да пронађу легални начин да се приступ дозволи. Иако је 2010. укинута забрана јутуба, неколико десетина хиљада сајтова је још увек блокирано у државној цензури.[16]

С друге стране, демонстранти добијају помоћ са разних страна. Градоначелник Анталије је у граду забранио допуну полицијских цистерни воденим топовима. У Истанбулу су протестовали и адвокати једног суда. Неки глумци су такође на улицама, укључујући и главног глумца серије Сулејман. Запослени у Turkish Airlines, којима је претходно забрањена козметика у јарким бојама, на Таксиму су извели перформанс о понашању у случају демонстрација. Неки хотели отварају врата и прихватају рањенике са улица, а чак и имами неких џамија прихватају демонстранте, претварајући џамије у склоништа од полиције, а на Таксиму се могу видети и жене покривене главе.[17]

У том смислу, евидентно је да су протести из почетног „еколошког“, убрзо добили свој политички карактер, током којих је захтевана и оставка турског премијера. Ердоган се од стране демонстраната оптужује да од Турске, као секуларне државе, прави исламистичку државу, што према њиховом мишљењу, ствара предиспозиције да земља склиза у радикализам и диктатуру.

С друге стране, Ердоган званично изјављује да су протести у Турској индуковани споља, те да се политичко-безбедносни догађаји у Бразилу и Турској, на одређен начин контролишу из истог центра. У прилог томе, додао је и да у Турској, у контексту новонастале кризе, интензивно делује страни фактор. Такође, у више наврата је нагласио да је због демонстрација угрожена и турска економија, а да протести негативно утичу и на свеопшти положај и углед Турске.

У том смеру пише и турска штампа, која наводи да су турске специјалне службе установиле да таласе протеста и демонстрација на територији Турске изазивају страни провокатори и екстремисти, као и да је на улицама инфилтрирано од 750 до 1000 агената страних обавештајних служби.[18]

Било како било, очито је да постоје актери иза завесе. То није закључак изведен на основу ових званичних изјава, већ на основу одређених чињеница. Те чињенице су најкраће посматрано садржане у следећем:

·     Турска се након изразито доминантне (субверзивне) улоге у сиријској кризи, постепено дистанцира од тог сукоба;

·     Турска се није укључила у агресију на Либију и то је недавно Барак Обама, председник САД, изнео као јавну политичку критику на рачун Ердогана и његове владе;

·     Турска је од недавно постала посматрач у Шангајској организацији за сарадњу. То је прва НАТО земља која је приступила овој безбедносној организацији. Приликом потписивања меморандума о приступању у својству посматрача, турски представници нису ни споменули сиријску кризу;

·     Турска након вишегодишњих покушаја да постане пуноправна чланица ЕУ, још увек чека приступ, са крајње неизвесним (и проблематичним) роком и условима;

·     Турска је недавно потписала споразум са Палестином о заједничкој изградњи постројења за експолоатацију природног гаса из Средоземног мора;

·     Европски званичници, а пре свих немачка канцеларка Ангела Меркел, осудила је акцију турске полиције против демонстраната на тргу Таксим, оцењујући да је у питању прекомерна употреба силе. Турски премијер је то оштро одбацио, упозоравајући Меркелову да се не меша у турска унутрашња питања;

·     Немачкој критици Ердогана, придружио се и Џон Кери, државни секретар САД, што указује да је у америчко-турским односима дошло до одређеног размимоилажења;

·     Широм Европе одржавају се разноразни протести подршке демонстрантима. У досадашњем периоду, сви организатори тих протеста недвосмиследно су били у функцији „глобалиста“. Последњи у низу који је привукао пажњу светске јавности, је протест чланице феминистичке групе „Femen“ на истамбулском аеродрому;

·     Турска је недавно измирила последњу рату Међународном монетарном фонду и окончала  педесетдвогодишње дуговање према овој финансијској институцији. Штавише, Турска постаје земља кредитор ММФ-а.

Све наведено представља одређене индикаторе, који указују да је Турска, хтела то или не, отворила много питања у веома кратком временском периоду. Снажним државама развијеног Запада никако не иде у прилог чак ни трачак сумње у турску лојалност западној цивилизацији и систему вредности. Због тога, не треба искључити могућност да актуелни протести имају много дубљу позадину и представљају својеврсан лакмус папир тренутних односа између Турске и Запада. 

5. Закључак

Као и у свакој анализи, најтеже и најнезахвалније је предвидети могуће правце даљег развоја турске кризе. Евидентно је да Ердоган више не може рачунати на подршку Запада у оној мери колико је то било пре избијања кризе. Запад очито тражи његовог политичког наследника, а можда га је већ и пронашао. Такав расплет може произроковати све веће окретање Ердоганове владе према Русији, што не представља никакву историјску новост. У прилог томе, треба се сетити политичке и војне сарадње коју су током 1920-их година имали Мустафа Кемал Ататурк и Владимир Илич Лењин.

Такође, данас постоји изразито добра и профитабилна сарадња између Турске и Русије. Русија је главни и највећи спољнотрговински партнер Турске. Основа руског извоза у Турску су природни гас (75% удела) и метали (20% удела), док се из Турске у Русију углавном извозе машине и опрема (30% удела), текстил (20% удела) и храна (15% удела). Поред тога, у Русији послује преко 150 турских грађевинских фирми, при чему Турску у летњој сезони посећује преко три милиона руских држављана.[19] Све ово говори и о тренду глобалних промена, које након униполарног устројства изазваног распадом Источног блока, међународни односи постају другачији, и незадрживо клизе ка мултиполаризму.  

Од првобитног кемализма, који се током наредних деценија идеолошки догматизовао и удаљио од стварности, носилац оваквог прагматизма постао је неоосманизам. Чим су се створили услови, дошло је до отварања паралелних спољнополитичких канала, што је допринело да се искључива прозападна усмереност претходне политике, готово сасвим затворила. Државно-национални интерес тактички се поново почео сагледавати у проширеном геополитичком хоризонту, ван строгих идеолошких модела, али у функцији једне цивилизацијске стратегије с крајњим микроидеолошким, цивилизацијским стратегијским циљем.[20]  

Поред наведеног, Кемал Килиџдаролу, лидер најјаче турске опозиционе политичке странке „Републиканска народна партија“ (CHP), почетком јула месеца 2013. године, изнео је веома интересантне коментаре о повезаности сложених политичко-безбедносних догађаја у Турској и Египту. Наиме, Килиџдаролу је напоменуо је Турска у великој мери стајала иза војног удара у Египту, којим је недавно сврхнут египатски председник Мохамед Морси.[21] По мишљењу, Кириџдалоуа то је био маневар Ердогана, како би кризне политичко-безбедносне догађаје у Египту ставио у први план, и створио услове да се пажња међународне јавности преусмери са протеста у Турској.

У том смислу, интересантно је да је администрација САД упркос бројним јавним политичким осудама Ердогана поводом његовог односа према протестима, након избијања пуча у Каиру, одмах наставила интензивну комуникацију по другом политичком колосеку, више не помињући протесте у Турској у ниједном контексту. Штавише, Турска ужива позицију једног од главних међународних актера у (не)смиривању актуелне египатске кризе, која прети да прерасте у грађански рат, Са аспекта политике, тај прагматизам администрације САД је апсолутно разумљив. Истовремено, Бан Ки Мун, генерални секретар УН, након пуча у Египту остварио је више телефонских контаката са Ердоганом од којег је захтевао да се Турска активније укључи у смиривање актуелне египатске кризе. Додатну конфузију уноси и недавна Ердоганова изјава, којом је званично осудио свргавање Мохамеда Морсија. Све ово указује да Килиџдаролу није изнео своје ставове тек тако о умешаности актуелне турске владе у сложена политичко-безбедносна дешавања у Египту, јер они имају заиста одређено утемељење у догађајима који су уследили.

Познато је да међународне кризе представљају једно изразито комплексно поље друштвене цивилизације, које готово увек у почетку функционишу по принципу „контролисаног конфликта“. Међутим, у савременим међународним кретањима, није ретка појава да одређене кризе и конфликти измакну контроли кругова које их изазивају у управљају са њима, чиме се у прво време ствара амбијент стихије, а потом и хаоса. У том стању хаоса, не само да се не могу предвидети правци даљег развоја кризе, већ се често не могу контролисати ни конфликти слабијег интензитета. Када дух једанпут изађе из боце, немогуће га је вратити. И такви догађаји готово увек избацују сасвим нове актере, при чему политички поплавни талас на крају потапа све, чак и оне који су се надали да ће уз помоћ кризе и конфликата остварити своје политичке циљеве и амбиције.

Према проценама појединих аутора, актуелна турска криза се може окончати на два начина. Први је да Ердоган поднесе оставку, што је мало вероватно, а други подразумева да Турска уђе у период још веће политичке и безбедносне нестабилности, чиме се ствара амбијент да армија одигра пресудну улогу. То би засигурно отежало позицију Ердогану, који није „омиљен“ у официрском кору.[22]

Како год да се оконча актуелна политичко-безбедносна криза у Турској, једно је сигурно. Пример ових турбулентних политичких дешавања у Турској недвосмислено потврђује да је у запаљивом блискоисточном региону дефинитивно отворена Пандорина кутија, те да су све водеће светске силе на посредан или непосредан начин, у мањој или већој мери, укључене у те сукобе. То значајно мења досадашњу архитектуру безбедносних односа у светској заједници, јер су блискоисточни конфликти у прошлости представљали централно питање Израела и водећих арапских држава (уз повремено директно или индиректно мешање њихових војних и политичких савезника). Данас се блискоисточним питањима на најдиректнији и најнепосреднији начин баве и водеће државе Далеког истока и Јужне Америке, што указује и на све веће улоге у међународној хазардној партији покера. Како сада ствари стоје, турске власти још увек имају перспективу, алтернативу и могућност да превазиђу новонасталу кризу.         

Литература

1.      Giraldi Philip, Turkish Spring, The American Conservative, Washington, 2013;

2.      Грбић Зоран, Кордон на Таксиму - пролеће или сумрак „Кемализма“ , Нова српска политичка мисао, Београд, 2013;

3.      Дергачев Владимир, Многопартнерская Геополитика Турции, Портал „Институт Геополитики“, Москва, 2010;

4.      Ziya Önis, Turkey and the Arab Srping: Between Ethics and Self-Interest, Insight Turkey, Vol. 14, No. 3, Ankara, 2012;

5.      Јевтић Владимир, Анархизам, тероризам или буђење секуларне Турске?, Нова српска политичка мисао, Београд, 2013;

6.      Mala politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd 1966;

7.      Öncü Sabri, Season of Protests in Turkey, Live Mint, New Delhi, 2013;

8.      Танасковић Дарко, Неоосманизам, Службени гласник, Београд, 2010;

9.      Turgut Pelin, Erdogan’s Crisis: How Protests Undermined Turkish Leader’s Legacy, Time Magazine, 20.06.2013;

10. Turkish opposition draws parallel between Tahrir coup and Gezi crackdownHürriyet Daily News, Ankara, интернет издање од 05.07.2013,

http://www.hurriyetdailynews.com/turkish-opposition-draws-

parallel-between-tahrir-coup-and-gezi-crackdown;

11. Turkey Economy, The World Factbook – Central Intelligence Agency www.cia.gov;

12. Савин Леонид, Турция:„цветная революция?, Геополитика Иинформационно-аналитеческий портал, Москва, 2013;

13. Štavljanin Dragan, Zašto Erdogan želi mir sa Kurdima, Radio Slobodna Evropa, 28.03.2013.


[1]   Turkey Economy, The World Factbook – Central Intelligence Agency www.cia.gov;

[2] Леонид Савин, Турция:„цветная революция?, Геополитика Иинформационно-аналитеческий портал, Москва, 2013;

[3] Види опширније: Sabri Öncü, Season of Protests in Turkey, Live Mint, New Delhi, 2013;

[4] Mala politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd 1966, str. 164;

[5] Дарко Танасковић, Неоосманизам, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 21;

[6] Исто, стр. 23;

[7] Види опширније: Ziya Önis, Turkey and the Arab Srping: Between Ethics and Self-Interest, Insight Turkey, Vol. 14, No. 3, Ankara, 2012;

[8] Види опширније: Леонид Савин, Турция:„цветная революция“?, Геополитика Иинформационно-аналитеческий портал, Москва, 2013;

[9] Леонид Савин, Турция:„цветная революция?, Геополитика Иинформационно-аналитеческий портал, Москва, 2013;

[10] Види опширније: Philip Giraldi, Turkish Spring, The American Conservative, Washington, 2013;

[11] Види опширније: Dragan Štavljanin, Zašto Erdogan želi mir sa Kurdima, Radio Slobodna Evropa, 28.03.2013;

[12] Владимир Јевтић, Анархизам, тероризам или буђење секуларне Турске?, Нова српска политичка мисао, Београд, 2013;

[13] Види опширније: Pelin Turgut, Erdogan’s Crisis: How Protests Undermined Turkish Leader’s Legacy, Time Magazine, 20.06.2013;

[14] Види опширније: Dragan Štavljanin, Zašto Erdogan želi mir sa Kurdima, Radio Slobodna Evropa, 28.03.2013;

[15] Леонид Савин, Турция:„цветная революция?, Геополитика Иинформационно-аналитеческий портал, Москва, 2013;

[16] Зоран Грбић, Кордон на Таксиму - пролеће или сумрак „Кемализма“ , Нова српска политичка мисао, Београд, 2013;

[17] Исто;

[18] http://www.nspm.rs/hronika/turska-stampa-strani-agenti-provociraju-nerede-u-turskoj.html,

преузето из: Владимир Јевтић, Анархизам, тероризам или буђење секуларне Турске?, Нова српска политичка мисао, Београд, 2013;

[19] Владимир Дергачев, Многопартнерская Геополитика Турции, Портал „Институт Геополитики“, Москва, 2010;

[20] Дарко Танасковић, Неоосманизам, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 49;

[21] Види опширније: Turkish opposition draws parallel between Tahrir coup and Gezi crackdown

Hürriyet Daily News, Ankara, интернет издање од 05.07.2013,

http://www.hurriyetdailynews.com/turkish-opposition-draws-parallel-between-

tahrir-coup-and-gezi-crackdown;

[22] Види опширније: Philip Giraldi, Turkish Spring, The American Conservative, Washington, 2013.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер