петак, 22. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Разводњавање Брегзита — баук непосредне демократије кружи Европом
Савремени свет

Разводњавање Брегзита — баук непосредне демократије кружи Европом

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
уторак, 22. јануар 2019.

Ако је пре референдума о чланству Велике Британије у ЕУ из јуна 2016. године главно питање за присталице напуштања Уније био национални суверенитет, у годинама које су уследиле то је постала — демократија. Грађанима Уједињеног Краљевства за које је такозвани „Брегзит“ представљао враћање британским националним институцијама независности од отуђене и политички неодговорне технократске елите из Брисела, залагање за Излазак сада представља борбу за очување фундаменталних демократских и грађанских права. Конкретно — права да се политичка воља већине грађана, недвосмислено исказана на референдуму, спроведе у дело кроз политичке потезе њихових демократски изабраних представника.

Да ствари са демократијом — поготово (још увек) у оквирима ЕУ – не стоје тако једноставно, британски евроскептици имали су прилике да виде непосредно после резултата референдума. Након првобитног шока и неверице целе европске елите, као и (по правилу богатијег и друштвено утицајнијег) слоја британских „остановаца“ (енгл. Remainers), они су се веома брзо придигли на ноге, и почели да копају рукама и ногама да резултате референдума пониште, а ако их није могуће поништити, онда да их у највећој могућој мери обесмисле и учине ништавним. Испрва се покушало са притисцима да се референдум просто игнорише, позивајући се на чињеницу да није реч о правно обавезујућем гласању (звучи познато?). Након што је владајућа Конзервативна партија (и добар део Лабуристичке странке) проценио да би одбацивање референдума био сигуран пут на политичку маргину, представници технократске елите у обе странке почели су свим силама да раде на „минимизацији штете“, односно на свођењу Брегзита на мртво слово на папиру. Прво је тај отпор био каналисан на одуговлачење са активирањем Члана 50 Лисабонског споразума, којим се регулише излазак земље-чланице из Уније. Упркос огромним притисцима да се излазак регулише кроз посебне преговоре са Бриселом, конзервативна влада Терезе Меј активирала је овај процес 29. марта 2017. године, заказавши тако датум званичног изласка Краљевства из Уније за 29. март 2019.

Испрва се покушало са притисцима да се референдум просто игнорише, позивајући се на чињеницу да није реч о правно обавезујућем гласању (звучи познато?)

Иако је кабинет Мејове номинално обећао грађанима да је чврсто решен да на недвосмислен начин спроведе у дело њихову политичку вољу, без икаквих задњих намера, релативизација, и закулисних преговора (чувене речи Мејове су „Брегзит значи Брегзит“), преговоре који су уследили евроскептична јавност доживела је као издају грађана, и недопустиво уступање пред притисцима, што бриселских технократа, што „остановачке“ елите у Лондону. Овај период несрећних преговора, који очигледно нису одговарали никоме осим европској политичкој елити — која је паралелно корак по корак обесмишљавала процес британског напуштања заједнице, и исмевала у својим медијима британску неодлучност („врата су отворена, али они неће да оду“) — завршио се катастрофалним поразом договореног плана изласка у британском парламенту. Предлог Мејове је одбачен у Вестминстеру са поражавајућом разликом од 230 гласова (432 напрема 202), што је незапамћено у модерној историји британског парламентаризма. Против њеног предлога, поред опозиције, гласало је и 118 посланика њене властите странке. Да ствар буде још необичнија — бар када је у питању британска политичка традиција, која оваква гласања схвата кудикамо озбиљније од новопечених балканских демократија — непосредно након овог понижавајућег пораза, посланици парламента изгласали су поверење кабинету британске премијерке, омогућивши јој тако да покуша да обезбеди какав-такав политички консензус у земљи пре одсудног датума 29. марта.

Између „неспоразумног изласка“ и „споразумног останка“

Спектакуларни пораз плана који је британска премијерка договорила са Бриселом не треба превише да изненади. Пре свега, велика већина посланика у парламенту (око три четвртине) залагала се за останак у ЕУ на референдуму, а затим је — што отворено, што исподжитно — лобирала да се Брегзит блокира, или обесмисли. Истовремено, не треба занемарити и другу страну — велики број окорелих брегзиташа категорички је гласао против плана, сматрајући га срамотно снисходљивим према надобудним захтевима бриселске бирократије, и издајом мандата који су им грађани дали на референдуму. Тим пре, што њима, заправо, одсуство консензуса у тренутку када „сат Брегзита“ заврши одбројавање, у потпуности одговара.

Наиме, насупрот дезинформацијама које су се, што због незнања, а што због злонамерног спиновања, могле чути у низу европских, па и српских медија, обарање Плана Мејове не значи никакво „обарање Брегзита“, нити „одустајање од изласка из ЕУ“. Или, у најмању руку, не нужно. Уједињено Краљевство тренутно, грубо гледано, има три избора. Један је тзв. „неспоразумни излазак“ (енгл. No Deal), који подразумева да 29. марта престају да важе све конвенције које су регулисале политичке односе Британије са другим земљама ЕУ, осим билатералних споразума и општих правила Светске трговинске организације (тзв. „модел Канада+++“). Овај „чисти рез“ (енг. clean break) савршено одговара загриженим заговорницима Брегзита, и они се за њега отворено залажу. Друга опција представља продужетак преговора са ЕУ и додатно модификовање договореног Плана (подразумева се — додатно разводњавање Брегзита) како би се обезбедила подршка у парламенту, а све у циљу добијања статуса у коме би Британија била номинално независна, али у великој мери и даље интегрисана у структуре ЕУ (тзв. „модел Норвешка+“).

Сваки нови споразум који би био прихватљив већини у Британском парламенту — само би у још већој мери обесмишљавао основну поенту Брегзита, а то је стицање независности у односу на бриселску бирократију

Сваки нови споразум који би био прихватљив већини у Британском парламенту — само би у још већој мери обесмишљавао основну поенту Брегзита, а то је стицање независности у односу на бриселску бирократију

Могућност ове опције Мејова је најавила одмах након гласања о поверењу влади, и она не искључује чак ни „заустављање сата“ и пролонгирање датума изласка док се о томе не постигне договор, што би у земљи која традиционално поштује рокове и политичке процесе попут Британије било равно скандалу. Постоји, најзад, и најскандалознија опција, о којој се нашироко расправљало претходних недеља, а то је расписивање новог референдума на основу „непостојања консензуса“ око реализације првог. Без икакве сумње, ова варијанта представљала би озбиљан удар за демократију у Краљевству, и стога је одбацује већина најугледнијих британских политичара — и из власти, и из опозиције, па чак и велики број (притајених) остановаца, али је крајње популарна у делу јавности који већ три године никако не жели да се помири са „ксенофобне глуперде са севера Енглеске“.

Чак и ако се опције Уједињеног Краљевства гледају на овај изразито упрошћен начин, ситуација се показује компликованом до нивоа безнадежности. Тврдокорним заговорницима Брегзита једино „неспоразум“ представља прихватљиво решење, а све остало сматрају ни мање ни више него чистом издајом грађанског поверења и мандата власти. Поштено говорећи, они су ту у праву — договор који је Тереза Меј постигла са европским бирократама није ништа мање запетљан од преговора које Србија води за приступање ЕУ, а заједничко им је то што су оба процеса дизајнирана тако да Брисел добије мање-више све што тражи, а да се национални интереси друге стане у највећој могућој мери занемаре и игноришу. И не треба да буде икакве сумње — сваки нови споразум који би био прихватљив већини у Британском парламенту — само би у још већој мери обесмишљавао основну поенту Брегзита, а то је стицање независности у односу на бриселску бирократију, и суверено одлучивање о свим виталним питањима политике и економије.

Са друге стране, лидер лабуриста Џереми Корбин, иако заступа демократску струју која не оспорава легитимност Брегзита, категорички је одбио било какве преговоре о новом плану за излазак, ако претходно не добије гаранције од кабинета да варијанта „неспоразума“ неће бити спроведена у дело

Са друге стране, лидер лабуриста Џереми Корбин, иако заступа демократску струју која не оспорава легитимност Брегзита, категорички је одбио било какве преговоре о новом плану за излазак, ако претходно не добије гаранције од кабинета да варијанта „неспоразума“ неће бити спроведена у дело. Овај став је прилично парадоксалан, јер одбијање лабуриста да сарађују у парламенту управо и вуче Британију према „неспоразумном изласку“ који хоће да избегну. Будући да је Тереза Меј (истини за вољу, прилично млако) најавила да не намерава да захтева померање датума изласка, политичко натезање конопца у парламенту око решења које иначе у великој мери обесмишљава Брегзит претвара се у игру нерава са елементима театра апсурда. И док се присталице „модела Канаде“ и „модела Норвешке“ препиру око пројектованих последица које ће излазак имати на трговину, индустријску делатност, и буџет земље, док брегзиташи оптужују остановце за „патернализам“ и „антидемократско мешетарење“, а остановци брегзиташе за „шовинистичку нарцисоидност“ и „економски аутизам“, сат неумољиво откуцава, а 29. март се прикрада иза ћошка.

Европска школе демократије и референдум у Македонији

Посматрајући овај политички чвор из перспективе балканских (полу)колонија, немогуће је отети се утиску да ситуација у Британији на моменте веома подсећа на добро познате и препознатљиве политичке процесе код нас, док на моменте од њих јарко одудара. Оно што највише боде очи јесте неспремност политичке елите, како у власти, тако и у опозицији, да отворено оспори резултат референдума, иако њена велика већина представља отворене и нескривене заговорнике останка у ЕУ. Иако референдум по закону заиста „нема обавезујући карактер“, и иако су грађани својим исказаним ставом изиграли интересе владајуће елите, ниједном озбиљном политичару није пало на памет да се омаловажава исказану политичку вољу, и да одбије да је изврши само зато што није задовољан резултатом.

  

Без сумње, они су учинили све што је у њиховој моћи да „минимизују штету“ коју је „необуздани народ“ направио на референдуму, али се нико од њих није усудио да хладнокрвно и безобразно игнорише народну вољу. При томе је очигледно да није у питању неко нарочито поштовање према институцији непосредне демократије, колико страх да се на отворен начин конфронтира са властитим електоратом, и на тај начин поткопа властити политички легитимитет.

Најсвежији је, свакако, референдум о потврди Преспанског споразума о имену и националном идентитету Македоније, који је пропао због скандалозно недемократске организације и ниске излазности, да би био проглашен за успешан, и поздрављен од стране свих релевантних европских политичких и дипломатских структура

То не значи да у Британији није било гласних и наметљивих покушаја да се референдум формално оспори и игнорише. Размажена и добростојећа еврофилна елита није крила презир над одлуком већине својих суграђана, и са нама добро познатим аутошовинистичким жаром се острвила на своје „крезубе примитивце“, „(мало)енглеске фашисте и ксенофобе“, односно „себичне маторце који не мисле на будућност“, а претходних година организовала је низ отужних и антидемократских манифестација, чији је циљ са једне стране било оспоравање, поништавање, или понављање референдума („понављаћемо га док не добијемо задовољавајући резултат!“), а са друге ритуално изјављивање привржености и лојалности европској технократији, са којом се идентификују у већој мери него са сопственим сународницима. Па ипак, упркос безмало монополу који је ова групација имала у медијском простору Британије, и упркос диригованом одјеку који су њихове поруке имале у Европи, политичка елита која је у основи на њиховој страни (!) није се усудила да послуша њихове молбе и апеле.

"Очекујем да македонски лидери поштују одлуку грађана и спроведу Споразум са Грчком", Јоханес Хан

У чему је, онда, разлика између референдума у Британији на једној страни, и низа других референдума у европским земљама који су грубо игнорисани и занемарени? Најсвежији је, свакако, референдум о потврди Преспанског споразума о имену и националном идентитету Македоније, који је пропао због скандалозно недемократске организације и ниске излазности, да би био проглашен за успешан, и поздрављен од стране свих релевантних европских политичких и дипломатских структура. Сећамо се, такође, једнако неуспешног референдума о приступању Хрватске ЕУ, на коме се за улазак у Унију изјаснило свега 28% бирача, бруталног гажења грчког „охи“ о мерама штедње које је наметнула Европска унија, или игнорисања референдумског изјашњавања грађана Француске и Холандије против европског устава, који је затим преточен у тзв. Лисабонски споразум, и усвојен без икаквог референдумског изјашњавања.

У чему је, дакле, разлика између свих ових референдума? Само у томе што су у овим потоњим случајевима структуре ЕУ узете за коначног и непогрешивог судију демократичности политичких процеса у сувереним земљама, што су оне злоупотребиле и субвертирале на начин достојан најбахатијег балканског аутократе. Овај апсолутни немар европске политичке класе према демократски исказаној политичкој вољи народа земаља чланица био је један од најснажнијих аргумената у прилог Брегзита, а једини разлог што је воља британских грађана ипак уважена лежао је у, можда институционалној чврстини, а можда баналној англосаксонској нарцисоиднисти, која није дозволила да било ко са стране одређује аршине за демократске процесе у Британији.

Шта можемо научити од Британаца (а шта они од нас)

Све речено може звучати као некакав хвалоспев острвској демократији, али заправо је веома далеко од тога. Јер британске власти су, заправо, веома далеко од недвосмисленог поштовања демократске воље својих грађана, а борба за демократију у Краљевини далеко је од завршене. Политичка елита је толико навикнута на то да политички процеси, укључујући и демократска изјашњавања грађана на изборима и, понекад, референдумима, служе искључиво перпетуирању интереса владајуће класе (оличене у овом тренутку у транснационалној и отуђеној европској технократији), да је њено поштовање народне воље у већој мери последица затечености и институционалне инерције, него свесне привржености принципима демократије. И иако је шепртљаста Тереза Меј успела да активира процес из Члана 50, и иако се обавезала да ће Британију извести из Уније у назначеном року, да неће бити новог референдума док власти нису спровеле у дело одлуку првог референдума, односно да „Брегзит значи Брегзит“, њени преговори са Бриселом показали су се као бескрвна и безидејна симулација Брегзита, која је у свему, осим у имену (у најбољем духу англосаксонског номинализма), представљала капитулацију пред захтевима ЕУ.

Уколико британским суверенистима и демократама пође за руком да се изборе са свој „неспоразумни излазак“, то ће опет у мањој мери бити последица демократичности политичке елите, а више последица њене неспособности да се прилагоди новонасталом тренутку, и наметне свој ауторитет грађанима. Уколико се присталице останка у ЕУ међу конзервативцима и лабуристима ипак договоре око неког заједничког смоквиног листа за фактичко изигравање Брегзита, или чак око одржавања новог референдума, то ће бити најозбиљнији изазов за демократију на Острву у његовој модерној историји.

При томе су аргументи који се користе у тој борби нама више него добро познати — од пасивно-агресивне хајке на „затуцане елементе“ и „фашисте“, преко богатог репертоара патерналистичког и антидемократског омаловажавања народа који „ни сам не зна шта хоће“, па све до разулареног економског катастрофизма, ако се само усуди да своју политику обликује изван оквира које прописује ЕУ

При томе су аргументи који се користе у тој борби нама више него добро познати — од пасивно-агресивне хајке на „затуцане елементе“ и „фашисте“, преко богатог репертоара патерналистичког и антидемократског омаловажавања народа који „ни сам не зна шта хоће“, па све до разулареног економског катастрофизма, који петој највећој економији света прогнозира „потпуни колапс“, а њеним грађанима „крах социјалне политике“, ако се само усуди да своју политику обликује изван оквира које прописује ЕУ. На овој псеудоекономској аргументацији се — која, како су ти истакли неки енглески теоретичари, веома подсећа на параноју око „миленијумске бубе“ с краја XX века —највише инсистира, а патерналистички и аутошовинистички аргументи се најчешеће скривају управо иза ње, иако је ноторна чињеница да сви недостаци британске економије произилазе и инхерентних јој и нагомиланих унутрашњих проблема, које чланство у ЕУ не решава, већ на штетан и малиган начин само анестезира.

Наш балкански поглед на ситуацију у Краљевству стога може да нам укаже на то да и највеће државе и најугледније старе демократије болују од истих бољки као и ове наше новопечене, и да нема те демократије која је довољно велика, довољно стара, и довољно угледна, да је ЕУ не би презрела и игнорисала. Истовремено, ова ситуација може да нам покаже да је једини начин да се непосредно исказана политичка воља и реализује кроз политичке институције државе — да се политичка елита јасно и недвосмислено подсети ко је једини истински носилац суверенитета у држави. А кад би Британци били спремни да без наочара колонијалне супериорности баце поглед на наш кутак Европе, могли би да виде колико су се као друштво опасно приближили оном нивоу деполитизације и обесмишљавања демократских институција који у нашим земљама представљају правили и, такорећи, „европски стандард“.

Споро буђење непосредне демократије

Овом презиру према народној политичкој вољи, који је једнако оличен у позивима да се „понови гласање о Брегзиту“, у честиткама европских званичника македонским властима које брутално газе преко става својих грађана, или, у крајњој линији, у изјавама српског председника да га „не занима што грађани не подржавају његову политику око Космета“, постоји једна заједничка патерналистичка и антидемократска нит, баш као и један тирански презир према „пучини“, која је „стока једна грдна, добре душе док јој ребра пучу“. Истовремено, заједничко за све ове недемократске режиме и недемократске институције јесте један темељни страх од народа, од његовог слободног испољавања политичке воље, и његовог непосредног учествовања у политичком животу.

Оно чега се очигледно плаше британске технократе док се добацују појмом Брегзита као врућим кромпиром, или оно што смета српском председнику када се заклиње да „неће испунити ниједан захтев грађана на улицама, ма колико да их изађе“, јесте непосредна демократија, онаква каквом је ових месеци симболизује француски политички покрет тзв. „жутих прслука“

Оно чега се очигледно плаше британске технократе док се добацују појмом Брегзита као врућим кромпиром, или оно што смета српском председнику када се заклиње да „неће испунити ниједан захтев грађана на улицама, ма колико да их изађе“, јесте непосредна демократија, онаква каквом је ових месеци симболизује француски политички покрет тзв. „жутих прслука“. Инсистирајући на „стабилности и просперитету“ као прерогативу елите, и насилно гурајући демократију у Прокрустову постељу представничке демократије, настојећи да народну вољу и њен легитимитет у потпуности исцрпе унутар строго контролисане и политички осигуране изборне утакмице, елите широм Европе ступају у директни конфликт са сопственим грађанима, збијајући редове на међународном плану, а у одбрани транснационалних олигархијских интереса који никоме не своде рачуне, а понајмање националним властима појединачне државе, или не дај Боже — грађанима. Нема ничега што они више презиру од „улице“, баш као што нема ничега што на директнији начин оспорава њихов недодирљиви политички ауторитет.

Модерне комуникације учиниле су да изражавање непосредне политичке воље никада није било једноставније. Матрице bigdata са лакоћом мапирају политичке прерогативе, надања, и афинитете грађана једног друштва. Али уместо да се ови лако доступни подаци користе као путоказ за обликовање државне (и међудржавне) политике, они се користе као сирова грађа која треба да олакша манипулисање грађанима, и изигравање њихова политичке воље, која се уважава искључиво на изборима између различито офарбаних представника једне исте политичке елите, и једне исте класе тлачитеља. Политичка елита Британије не презире своје „маторе и саможиве брегзиташе“ ништа мање него што политичка елита Француске презире „разуларене Жуте прслуке који дивљају по француским градовима“, а политичка елита Србије (и у власти, и опозицији!) презире „тврдоглавост, назадност, и глупост“ евроскептичне и антинатовске већине, која се гласно, недвосмислено, и категорички изјашњава против било ког облика отуђења Космета (или неког његовог дела) од Србије. Оно што ове елите међусобно разликује јесте то у коликој мери се они свог народа плаше. А чињеница да се политички мејнстрим на Острву очигледно више плаши својих грађана од политичког мејнстрима у Француској се оличује у томе што Британија (додуше крајње невољно) напушта ЕУ, док се у Француској десетине хиљада жандарма и полицајаца крваво обрачунава са грађанима. И у томе што конзевативци и лабуристи у Британији и даље стоје на врху политичке пирамиде, док су традиционалне велике партије у Француској отеране на политичку маргину.

У поређењу са овим бурним и без сумње епохалним догађајима, политичка сцена Србије делује тихо, безначајно, и учмало, али и на њој без грешке теку исти процеси, и заоштрено се поставља питање демократије. А свака истинска демократија — била она тек „парламентарна“, односно само „репрезентативна“ — почива на суштинској могућности коректива непосредне демократије. У зрелим друштвима која мисле на своју добробит, тај коректив се одвија у оквирима народних иницијатива и референдумског изјашњавања, а овако донете одлуке се разматрају са пажњом и уважавањем, чак и када — као у случају Брегзита — нису добродошле.

У незрелим друштвима (или друштвима са незрелим властима), која интересе грађана у потпуности подређују интересима политичке и економске елите, непосредна демократија експлодира изненада, и излива се на улице са непредвидивим последицама. А када се демократија ваља по улицама, обично неко страда: или политичка елита, или грађани, или — држава. У Француској је овај конфликт већ почео, и још увек није извесно ко ће извући дебљи крај. У Британији он још може отићи у било ком смеру (без обзира на статус Краљевине у односу према ЕУ), али може и спласнути и издувати се, као небројене друге политичке револуције које су поломиле зубе о несаломиви британски класни мир. У Србији њена провинцијална елита забринуто гледа на догађања на европском хоризонту, чекајући димне сигнале шта да раде на овој нашој политичкој периферији. Може им се лако десити да их у том чекању догађаји престигну. А требало би пажљиво да прате што се догађа, и извлаче поуке, да им се не би догодило да преспавају још једно рушење Берлинског зида, или још једну Светску економску кризу.

Баук кружи, али који?

А Европом кружи један нови баук, и све силе старе Европе опет су се сјединиле у хајку против њега. Али овај нови баук није баук комунизма — иако га сипљива и онемоћала европска левица за то проглашава, покушавајући истовремено да у своја подерана једра ухвати мало свежег политичког ветра, и да непријатну и непредвидљиву непознаницу која се ваља улицама преименовањем претвори у нешто познато и разумљиво, према чему се може поставити. Али утвара због које се једнако зноје власти у Лондону, Паризу, Бриселу, па чак и провинцијалном Београду, не долази из офуцаног кофера излизаних политичких идеологија. Напротив, грађанима који масовно дижу глас широм континента заједничко је само једно — отворени презир према политичкој елити (без обзира на идеолошки предзнак), и то да „не знају шта хоће“, осим једне ствари — да се њихов глас чује, и уважи.

Интернет и модерне комуникације већ су направиле револуције у економији, друштвеним односима, и уметности, оставивиши без посла и отеравши на маргину читав низ традиционалних послова и занимања. Изгледа да је на ред дошло и занимање технократе и професионалног политичара, који више не може да се нада да ће једном у четири године од свог унапред профилисаног и пацификованог електората добити бланко карту да ради шта хоће, „јер он најбоље зна“. Електорат је — то сада већ одлично знају власти у Француској, а очигледно слуте и власти у Британији — постао непоуздан, непредвидљив, и немиран. Европска политичка елита, баш као и посланици у Весминстеру, сада тетурају као гуске у магли, покушавајући да напипају пулс народа које „не зна шта хоће“, очајнички покушавајући да очувају недодирљивост својих политичких позиција. И не зна се да ли више презиру тај дезинформисани, ретроградни, и непоћудни народ, или га се више плаше. Транснационални политички систем који се изградио на ритуалном заклињању у демократију сада ништа љуља толико колико демократија у свом основном, непатвореном смислу. Непосредна демократија.

Зато треба пажљиво пратити шта ће се ових месеци догађати на европској политичкој сцени, а један од најзанимљивијих политичких театара биће управо ово нервозно комешање политичке елите у Британији, којој сат откуцава док она немушто покушава да помири своје разлике у настојању да заједно са бриселском елитом превари народ разводњавањем Брегзита, и тако себи купи још коју годину мира. Како год да се прича са Брегзитом заврши, ствари на Острву више никада неће бити исте. А како ствари стоје — ни у Европи. Демократски процеси су спори, али када се једном раздува ветар промена, он често прераста у оркан који руши све пред собом. Српска политичка елита, номинално подељена на власт и опозицију, за сада седи у својој провинцијалној заветрини, превише заузета својим ситним размирицама у кругу компрадорске, евроунијатске породице, да примети да се ствари око ње мењају. И да, рецимо, на улице Србије излази много више људи него што њихова (једна иста) политика има присталица. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер