Rusija i Nemačka - ekonomska retrospektiva i perspektiva

Uvod

Nemačka i Rusija su značajne i uticajne države u Evropi i šire. Njihovi odnosi su prolazili kroz topla i hladna, tačnije ledena, razdoblja i imali su uticaj na događanja u čitavom svetu. Posle relativne plime u odnosima, prolazimo kroz doba izrazite oseke. Do kada to može da traje? Izražavamo mišljenje u ovoj raspravi da ipak postoje mogućnosti, interesi i potrebe da se stanje u odnosima popravi.

Posle ovog uvoda, krećemo sa opisom ličnih veza između elita Nemačke i Rusije (sekcija 2). Potom dolazi kratko razmatranje vojne saradnje (sekcija 3).Ekonomska logika saradnje između Nemačke i Rusije nalazi se u sekciji 4. I na kraju (sekcija 5) izlaže zaključak o potrebi obnavljanja ekonomskih veza jer bi u tom slučaju ne samo dve strane, već i čitava Evropa imala koristi.

Lične visoke veze

Rusija i Nemačka imaju vekovne i duboke ekonomske i brojne druge vrste veza. Istina, to ne treba idealizovati jer je bilo međusobnih ozbiljnih krvavih sukoba. Istoričari bi trebalo da se pozabave odgovorom na pitanje koliko sutakvi sukobi bili istinski i samonikli između te dve države i naroda, a koliko je bilo učešće i navlačenjana krvave sukobe od strane drugih država. Vekovna noćna mora je za Anglosaksonce bila ekonomsko i svako drugo povezivanje između Nemačke i Rusije. Anglosaksonci su činili sve da do toga ne dođe i u tome su uspeli u nekoliko navrata.

Ruski i nemački vladajući sloj, ali i kulturno-naučna elita imala je vekovnu i duboku ličnu međusobnu saradnju. Tabela 1 prikazuje imena poslednjih sedam ruskih careva i njihovih supruga. Sve su bile Nemice, a Petar I Petrovič ih je imao čak dve, jednu za dugom. Dakle, genetika vladajuće ruske imperijalne elite je bila po biološkom poreklu nemačka. Navedeno ne znači da su se nemačke neveste i njihova deca ponašali kao Nemci, ali nemačko prisustvo na vrhu vlasti je bilo snažno i trajno. Razumevanje između dva naroda je bilo pojednostavljeno i olakšano, bar u teoriji. Jako je zanimljivo pitanje za sociološko i istorijsko proučavanje u čemu je bila neodoljiva, stalna i magična privlačnost nemačkih nevesti, kakav je bio izbor i ukus ruskih careva tokom vekova i pored mnogobrojne ruske vlastele i desetina miliona ruskih devojaka kao potencijalnih nevesti? Koliko su majke ruskih careva uticale da njihovi sinovi uvek žene Nemice?^[1]

Tabela 1. Ruski carevi i njihove supruge

Što se tiče političke, intelektualne i vojne elite, i tu su bile izrazite i snažne veze između dva naroda. Navešćemo samo nekoliko primera:

• Karl Robert Reichsgraf von Nesselrode (protestant) bio je 40 godina (1816–1856) ruski carski Ministar za inostrane poslove u kritično doba za celu Evropu;

• Nikolai Karl Paul von Bunge bio je arhitekta ruskog kapitalizma;

• Ferdinand Friedrich Georg Ludwig von Wrangel osnovao je Rusko geografsko društvo;

• ruski general Gottlob Curt Heinrich Graf von Tottleben okupirao je Berlin 1760;

• ruski general Diederich Arend von Rosenberg ratovao je protiv Prusije, Turske, Poljske i Francuske;

• ruski general Ferdinand Karl Friedrich Freiherr von Wintzingerode borio se protiv Napoleona;

• ruski general Levin August Gottlieb Theophil Graf von Bennigsen borio se u Borodinu i Lajpcigu;

• ruski general Franz Eduard Graf von Tottleben bio je tvorac utvrđenja;

• ruski general Paul Graf Grabbe borio se protiv Turske;

• ruski general Peter von Wrangel (sahranjen u centru Beograda) borio se protiv Japana i boljševika;

• ruski general Yevgeny-Ludvig Karlovich Miller borio se protiv boljševika;

• Mihail Lomonosov je imao čvrste naučne veze sa Nemačkom (a i njegova supruga Elizabeta Kristina Zilch bila je Nemica iz Marburga);

• ruski Ministar finansija Georg Ludwig Cancrin pozvao je Aleksandra fon Humboldta da dođe i proputuje Rusijom i savetuje na kojim mestima razvijati ekonomsku aktivnost, a takođe i o monetarnim pitanjima;

• Heinrich Schliemann je govorio ruski i živeo je neko vreme u Rusiji;

• Reiner Maria Rilke se sretao u Moskvi sa Lavom Tolstojem;

• Vasilije Kandinski i Aleksej fon Javlenski ostvarili su se kao umetnici delom i u Nemačkoj;

• Nikolai Roerich je bio ruski slikar, pisac, arheolog i filozof;

• Boris Pasternak je studirao u Marburgu.

Obe kćeri Vladimira Putina obrazovane su u nemačkim školama u Istočnoj Nemačkoj i, kasnije, u Rusiji. U novije vreme, postojala je i relativno bliska veza između Vladimira Putina i nemačkih kancelara: Gerharda Šredera, ali i Angele Merkel, sve do njene nemačko-francuske prevare Rusije povezane sa Minskim sporazumima. Šreder je usvojio devojčicu iz ruskog sirotišta i živeo je neko vreme u Moskvi nedaleko od predsednika Putina. I poslednje, ali ne i konačno, Hermann Gräf je dugi niz godina jedan od najznačajnijih kreatora ekonomske politike u Rusiji još od 2000. godine.

Potpisivanje Sovjetskog Saveza i Nemačke o nenapadanju

Pored izloženih primera, bilo je i razočaravajuće, loše i prevarne „saradnje“ imeđu dve države. Setimo se ugovora Molotov-Ribentrop o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza potpisanog 1939. na razdoblje od deset godina. Dve godine kasnije, Nemačka je izvršila vojnu agresiju na Sovjetski Savez na najširem frontu. To je bila Nacistička Nemačka. A sada o vremenu bližem nama i Nemačkoj koja je demokratrska.Rusija ima istovetno iskustvo sa Zapadom i pisanim sporazumima iz Minska I (2014) i Minska II (2015) koji su trebali da reše spor između Ukrajine i Rusije. Umesto toga, pravi cilj tih sporazuma je bio samo da se pruži vreme Ukrajini da se naouruža, da se prevari Rusija, a ne da se reši problem. Angela Merkel, Kancelar Nemačke i učesnik tih sporazuma izjavila je 07.12.2022. u nedeljniku Die Zeit, sledeće: „Sporazum iz Minska 2014 bio je pokušaj da se kupi vreme za Ukrajinu. Ukrajina je iskoristila to vreme da postane snažnija kao što to vidite danas“.^[2] Ovakva neprekidna zapadna kultura i politika obećanja, obmana i prevare nije ništa novo. Pitajte samo Indijance u Americi kako su prošli sa sporazumima sa Jenkijima i kako su završili (ako su preživeli) u rezervatima sa ogledalcima, đinđuvama i alkoholom.

Još jednom, navedene lične veze i ogromnu trgovinsku razmenu ne treba da idealizujemo zbog krvavih sukoba. Jedan od primera je i „dvoboj” između najboljih snajperista sovjetske i nemačke armije u Staljingradu između Vasilija Zajceva i Ervina Königa u kojem je Nemac izvukao deblji kraj.

Vojna saradnja

Postojala je razvijena vojna saradnja Nemačke sa Sovjetskim savezom odmah posle Prvog svetskog rata. U Kazanju je bila nemačka vojna škola Panzerschule Kama (1929-33) za obrazovanje kadra za oklopne jedinice; u Lipecku je radila Kampffliegerschule Lipezk (1926-33) vazduhoplovna škola; a u blizini Saratova je bio istraživački centar Gas-Testgelände Tomka (1926-33) za hemijsko oružje. Sovjeti su za uzvrat dobijali obrazovanje visokih oficira u tim vojnim školama. Sve je to trajalo, uprkos ograničenjima nametnutih Nemačkoj posle rata, do dolaska Adolfa Hitlera na vlast 1933. Tada su ideološki pogledi dve strane postali nepremostivi.

U bližoj prošlosti, veliki nemački proizvođač vojne opreme Rajnmetal je 2011. opremao rusku vojsku za posebne namene u mestu Mulino (blizu Nižnjeg Novgoroda). Ova saradnja je utihnula posle zapadnih sankcija prema Rusiji 2014.^[3]

Ekonomska logika

Postoji mnogo veća ekonomska logika i potreba da se duboko povežu ekonomije Nemačke i Rusije sa jedne strane, nego što je, sa druge strane, logika u takvom povezivanju između Nemačke i Portugalije, Grčke ili Finske. Stratfor je imao još 2010. zanimljivo i pouočno viđenje ekonomskih veza između Nemačke i Rusije:

Nemačka ima sve manje stanovništva i potreban joj je izvor radne snage - po mogućnosti izvor koji zapravo ne želi da se preseli u Nemačku. Ruska ekonomija iz sovjetske ere nastavlja da se deindustrijalizuje, i iako to ima mnoštvo negativnih uticaja, postoji jedan često zanemaren pozitivan: Rusija sada ima više radne snage nego što može efikasno da metaboliše u svojoj ekonomiji s obzirom na njenu strukturu kapitala. Nemačka ne želi više imigranata, ali joj je potreban pristup radnoj snazi. Rusija želi da fabrike u Rusiji zapošljavaju njen višak radne snage i želi tehnologiju. Logika nemačko-ruskog ekonomskog odnosa je očiglednija od nemačko-grčkog ili nemačko-španskog odnosa. Što se tiče Francuske, ona može učestvovati ili ne (i uzgred, Francuzi se pridružuju nizu tekućih nemačko-ruskih projekata).^[4]

Navedeno ne gubi ni danas na važnosti, ali su potrebne bar dve dopune:

• Ekonomske sankcije sa Zapada su naterale tromu rusku ekonomiju da izvrši veliki preobražaj i da počne da proizvodi sve efikasnije mnoge proizvode koje je do tada razmenjivala za naftu, gas i sirovine. Rusija je postala najveći svetski izvoznik žitarica (koje je ranije uvozila). Čini se da sankcije više povređuju države Evropske unije (EU) nego što to povređuju Rusiju. Dok zemlje EU nemaju ili imaju blag ekonomski rast, taj rast je izrazito brži u Rusiji.^[5]

• Posle ogromne navale van-evropskih migranata iz muslimanskog sveta, Nemačka ali i mnoge druge zemlje EU postale su predozirane migrantima koji su neupotrebljivi i predstavljaju ne samo teret za socijalne sluzbe i budžet, već i opasnost za mir i bezbednost. Mnogi imaju probleme da se integrišu u novo društvo. Migranti iz Ukrajine imaju mnogo manje takvih poteškoća.

Gubitak unosnog i velikog tržišta u Rusiji zbog jednostranih sankcija ima ozbiljne posledice na izvoz iz Nemačke. Sniženje proizvodnje, povećanje cena (naročito energije), smanjivanje izvoza, povećanje otpuštanja sa posla, smanjenje konkurentnosti proizvoda u odnosu na SAD i Kinu, sniženje stope ekonomskog rasta su bitne, ali ne i jedine, posledice ekonomskog rata sa Rusijom (sankcije i uzvratne sankcije). Gubitci su ogromni, povećavaju se, a u svemu najviše profitiraju SAD i Kina koje ne samo da privlače preselenje industrije iz Evrope, već imaju i jeftiniju energiju: SAD iz domaćih izvora, a Kina iz Rusije.

Folksvagen, ponos nemačke privrede i jedan od najvećih globalnih proizvođača automobila, uskoro zatvara tri svoje fabrike u Nemačkoj. To je potez bez presedana u istoriji ove korporacije dugoj 87 godina koji ukazuje na duboku krizu u kojoj se ova firma nalazi. Desetine hiljada radnika čeka otkaz, a ostalim zaposlenima se smanjuju plate za 10%.^[6]Korenite promene predstoje u Fonkswagenu jer su su njegovi električni automobili preskupi u poređenju sa sličnim iz Kine, imaju sumorne recenzije i slaba su imitacija automobila sa unutrašnjim sagorevanjem. Od kako je decembra 2023. država ukinula subvencije od €4.500 po vozilu, nihova prodaja je opala 30% u prvih devet meseci 2024.^[7]Folksvagen nije jedina firma koja otpušta radnike. I Boš takođe namerava da otpusti veliki broj radnika u Nemačkoj.

EU upravo uvodi carine od 45% na uvoz elekričnih automobila iz Kine uprkos protivljenjuNemačke. Ovo će pokrenuti jedan od najvećih sukoba u trgovoni između dve ekonomske super sile. Nemačka se u načelu zalaže za slobodnu trgovinu, ali nije glasala protiv ovih carina u EU zbog navedenog liberalnog principa, već zbog bojazni da će Kina uzvratiti što bi bio težak ekonomski udarac za Nemačku.

Carine u EU mogu da uspavaju domaće proizvođač električnih automobila i uspore njihovu reformu, a očita kineska prednost će se u tom slučaju još više povećati. Jasne prednosti EU u proizvodnji automobilana tečna goriva malo vrede u proizvodnji električnih vozila u kojima je najveći deo vrednosti u elektronici i računarskim programima, a ne u mehanici. Električni automobili imaju mnogo manje pokretnih delova pa je za njihovu proizvodnju i održavanje potrebno manje radnika. Ako je u ovakvoj situaciji cilj državne politike proizvodnja konkurentnih električnih automobila, tada je odgovor konkurencija, a ne zaštita, pogotovo ne u visoko razvijenim državama.

Električni automobili su određena vrsta „baterije na točkovima“. Tu su za sada Kinezi bez premca. Šta sada može da učini Nemačka (i EU) po tom pitanju. Postoje samo nekoliko loših ili jako rizičnihizbora:^[8]

• Carine: usporavaju struktuirno prilagođavanje domaće proizvodnje i stvaraju rizik od odmazde iz inostranstva.Cene na domaćem tržištu rastu, a to potrošačima ne godi. Drugi rizik je kada se jednom uklone carine, zaštićene industrije mogu da budu u gorem konkurentskom položaju nego pre carina.

• Subvencije: jedna je stvar pokrenuti određenu proizvodnju, a druga je održati je u situaciji u kojoj konkurenti imaju stalno niže troškove proizvodnje i prednost u tehnologiji. Zemlje EU su pružale izdašne subvencije proizvoačima solarnih panela u razdoblju 2013-2018. To je bio period kada je većina domaćih proizvođača propala. Ako niste konkurentni da ostanete na tržištu, neće vam pomoći ni carine ni subvencije.

• Drugačija tehnologija: Tojota usmerava svoja istraživanja na korišćenje vodonika kao goriva. Nada je da što bude složenija tehnologija, to će ostali teže da je kopiraju.

Na sreću, postoje i druge mogućnosti za nemačku i privredu EU. Recimo: uvoz baterija iz Kine, sklapanja vozila u Nemačkoj i da se domaća industrija usredsredi na udobnost u vozilu, bezbednost i imidž marke automobila. Istovremeno i ponovno uspostavljanje trgovine sa Rusijom, pogotovo izvoz industrijske robe i uvoz energije (mnogo jeftinije od uvoza iste iz SAD) bi bitno povukao nemačku ekonomiju napred.

Svako povećanje cene energije u EU zbog sankcija prema Rusiji, još ako je povezano i sa prekidom u dostavi, ide u veliku korist Amerikanaca. Stanovništvo Evrope će sve više i više da se pita: kakve vajde u svemu ovome ima za nas? Kakvog ima smisla nastavljati sa sankcijama koje ne menjaju ništa, a nama donose štetu? Protesti u EU su počeli i šire se, a takođe i jačanje političkih snaga koje se prvenstveno okreću ka domaćoj ekonomiji. To se jasno vidi i u Nemačkoj. Istovremeno, mnoge zemlje u razvoju se okreću prema Kini. Ove zemlje znaju da kada se obrate Kini, tada dobiju put, prugu, most, branu ili aerodrom, ali kad se obrate Zapadu i bivšim kolonijalnim vlastima za pomoć i saradnju, tada od njih dobijaju najčešće pridike o pravima i slobodama homoseksualaca, demokratiji, zaštiti okoline i o drugom, kao uslove za saradnju. Da se ne zavaravamo, Kina nastoji da stvori kontrolu kroz stvaranje ekonomskog napretka u zemljama partnerima. Jednostavno rečeno, Kina nastoji da izgradi luke, dok Zapad nastoji da nametne svoju kontrolu kroz naoružavanja tih luka.

Nemačka, pogotovo rurska oblast, je postala i ostala indusrijski gigant od sredine 19. veka ne zbog toga što je imala gvožđe u Ruru, već zbog toga što je imala pristup relativno jeftinoj energiji iz uglja. EU i dalje kupuje energiju iz Rusije, ali preko Indije i Turske koje se ugrađuju u tom procesu, pa ulazni trošak u proizvodnji se povećava što utiče na cenu konačnog proizvoda.Jeftine energije iz gasa koji dolazi iz Rusije za sada nema. Cene energije se menjaju i rastu. Recimo, cena gasa je povećana za 40% samo u toku jednog dana (9.8.2023.).^[9] U tako promenljivoj situaciji na tržištu nije moguće dugoročno planiranje što utiče ne samo na tekuće troškove proizvodnje, konkurentnost proizvoda, nego i na dugoročna ulaganja. 

Dizanje u vazduh gasovoda Severni tok (istina na morskom dnu) 26. 9. 2022. nije imalo mnogo neposredne veze sa oružanim sukobom Rusije i Ukrajine. Osnovni cilj ove sabotaže je bio:

• da se preseku ekonomske veze između Nemačke i Rusije od kojih je Nemačka imala višestruku i veliku korist;

• da se bitno oslabi nemačka privreda;

• da se deo evropske industrije prebaci u SAD;

• da se stvori zavisnost Evrope od skupog američkog gasa;

• i da se ojača američka dugoročna dominacija nad Evropom.^[10]

Treba obraćati pažnju na to šta i kako može da se naudi kineskoj ekonomiji u godinama koje dolaze zbog politike američkog ekonomskog razdvajanja od Kine i Kine od Rusije.

Nemačka je još uvek globalni industrijski gigant. Njen uispeh je velikim delom zasnovan na neograničenom pristupu tržištu EU, na odbrani koju plaćaju velikim delom i američki poreski obveznici, ali i na stabilnom uvozu gasa, relativno jeftinog gasa, iz Rusije. Zbog smanjenja uvoza energije iz Rusije, dolazi do ne samo nestabilnosti u isporukama, već i do povećanja cene gasa. Taj ulazni činilac u proizvodnji (ali i u grejanju domaćinstava koja zahtevaju povećanje plata) povećava cene gotovog proizvoda i snižava konkurentnost nemačkih proizvoda. To ide u veliku korist američkim i kineskim konkurentima. Zbog niže cene energije i ogromnih subvencija u SAD (koje ne mogu da se ponude u evrozoni zbog unutrašnjih pravila) nove, „zelene“ industrije se sele iz Evrope preko Atlantika i u Kinu, pa je opasnost da se EU pretvori u industrijski muzej. Sankcije protiv Rusije samopovređuju ne samo Nemačku, već i celu Evropu. Bojazan je da će Evropa da doživi „efekat Venecije“ koja je živela lepo, zabavljala se na karnevalima, a svet, pogotovo preko Atlantika, a sada i u Aziji, napredovao je u ekonomskom i tehnološkom razvoju.

Zaključak

Ponovno otvaranje velikog ruskog tržišta za šta postoje svi ekonomski preduslovi i potrebe i čuvanje pristupa još većem i rastućem kineskom tržištu je od odsudne važnosti za Nemačku ekonomiju. Pored očiglednih koristi i interesa obe strane, razlog je između ostalog i neizvesnost u razvoju EU i održivosti njenog tržišta. Predsednik Francuske, Emanuel Makron, upozorio je da „Evropska unija može da umre zbog preterane regulative i nedovoljnog ulaganja“.^[11] Ovo nije ni novo, a ni usamljeno mišljenje. Slične izjave o opstanku EU već su dali i italijanski premijer Mateo Renci^[12] i Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker.^[13] „Ako Makron i njemu slični lideri veruju da Brisel treba da se sakrije iza carinskih zidina i postane još veći poslovođa, tada je Evropska unija na svojoj samrtnoj postelji.“^[14] Zbog navedenog je bitno da Nemačka ponovo razmotri i promeša svoj špil „ekonomskih karata“. I Srbija bi trebalo da ima slično u vidu.

Robert Skidelski, profesor emeritus sa Univerziteta u Voriku, govori da razmena robe, usluga, ideja i ljudi ima umirujuće dejstvo, a da sankcije imaju potpuno suprotan efekat.^[15]I zavšavamo izjavom Ota fon Bizmarka iz 1863da je „tajna politike u dobrom sporazumu sa Rusijom“, dakledobrom, a ne prevarnom.