HRONIKA:
NjUJORK: SAD STAVILE VETO NA PUNOPRAVNO ČLANSTVO PALESTINE U UN. DVANAEST ČLANICA SAVETA BEZBEDNOSTI GLASALO ZA PRIJEM, BRITANIJA I ŠVAJCARSKA BILE UZDRŽANE
KRISTALINA GEORGIJEVA: MMF PROCENjUJE DA JE UKRAJINI ZA 2024. GODINU POTREBNO 42 MILIJARDE DOLARA, VERUJEMO DA ĆE KIJEV DOBITI TAJ IZNOS
DUŠKO VUJOŠEVIĆ O VUČIĆU I PARTIZANU: TOMA NIKOLIĆ NAM REKAO – „ČUVAJTE SE, OVAJ JE REŠIO DA VAS UNIŠTI“. BEOGRAD JE UNIŠTEN GRAD
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 19. APRILA 2024. GODINE
SEDNICA SB UN POVODOM HUMANITARNE SITUACIJE U GAZI: NEBENZJA - SVI HUMANITARNI NAPORI OSUĐENI SU NA PROPAST U NEDOSTATKU PRAVOG I ODRŽIVOG PRIMIRJA. STEJT DEPARTMENT - SAD ĆE STAVITI VETO NA PRIJEM PALESTINE U UN
MARIJA ZAHAROVA: GLASANjE O „KOSOVU“ U SAVETU EVROPE JE SRAMOTA KOJA GAZI MEĐUNARODNO PRAVO I RUŠI TEMELjE ODNOSA U EVROPI
NOVA.RS: ZBOG POSEDOVANjA MARIHUANE UHAPŠEN GLUMAC SERGEJ TRIFUNOVIĆ
UNICEF: VIŠE OD 13.800 DECE UBIJENO JE U GAZI OD POČETKA RATA
NEMAČKA ŠTAMPA: SRBIJA NIJE KLjUČ STABILNOSTI NA ZAPADNOM BALKANU, NE POSTOJI NAČIN DA SE ZAOBIĐE PRIJEM KOSOVA U SAVET EVROPE
BEOGRAD: ZAPALIO SE BG VOZ U BATAJNICI, POTPUNO IZGOREO JEDAN VAGON, NEMA POVREĐENIH
PREDSEDNIK KENIJE VILIJAM RUTO: ŠEF ORUŽANIH SNAGA FRANSIS OMONDI OGOLA, I JOŠ DEVET VOJNIH ZVANIČNIKA POGINULI SU U UDESU HELIKOPTERA NA ZAPADU ZEMLjE
BANjALUKA: DESETINE HILjADA LjUDI NA MITINGU "SRPSKA TE ZOVE", POVODOM REZOLUCIJE O SREBRENICI. DODIK: U SREBRENICI JE BIO ZLOČIN, ALI NIJE BIO GENOCID
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Tajanstveni Obama
Savremeni svet

Tajanstveni Obama

PDF Štampa El. pošta
Sajmon Kričli   
ponedeljak, 18. avgust 2008.
U univerzumu Baraka Obame vidi se nekakva očajnička usamljenost. Preovlađuje utisak žudnje za vezivanjem, za nečim što povezuje ljudska bića, za zajednicom i običnim svetom, za nečim što u knjizi Smelost nade (The Audacity of Hope) Obama više puta naziva „opšte dobro“. Ovo, naravno, nije nikakva novost. Još od čuvenog govora iz 2004. godine održanog na konvenciji Demokratske stranke znamo da „ne postoje crna, bela, latinska niti azijska Amerika, već samo Sjedinjene Američke Države.“ Obamin lek protiv sveopšteg razočarenja u američku politiku jeste reafirmacija čina njenog ujedinjenja. Ono je moguće samo ukoliko naciji povratimo osećaj zajedništva, što, pak, zahteva veru u opšte dobro. Suočeni sa grotesknim nejednakostima, prevrtljivošću vlasti i opštim bezakonjem, moramo „učvrstiti međusobne veze.“ Ovakva vera u opšte dobro jedina je osnova za nadu. Ukoliko nju nemamo, ništa se ne može učiniti. To važi i za osnove cele Obamine predsedničke kampanje, koje se smatraju neodrživim.

Najočiglednija primedba koja bi se mogla uputiti jeste da se Obamina politika zasniva na antipolitičkoj fantaziji. Na njoj se temelje i pozivanje na „opšte dobro“, tvrdnja da „niko nije izuzet od poziva da se nađu zajednička stanovišta“, ili izjava: „Po mom mišljenju, u osnovi ličimo jedni na druge sve više, a ne manje.“ Moglo bi se reći da je ovo poznata zabluda o kraju politike, pretpostavka da postoji stanje u kome možemo zaboraviti na međusobne razlike, prevazići privrženost stranci i ujediniti se kako bismo izlečili naciju. Žudnja za jedinstvom oblikovala je i Obamin diskurs o rasama, kao i njegov apel na jedinstvo crnaca i latinoamerikanaca i umirujuću primedbu: „Bez obzira na to da li je pravedno, krivica belaca je u velikoj meri iscrpla samu sebe.“ Obama sanja o društvu bez odnosa moći, bez antagonizma koji sačinjava politički život. Protiv ovakvog stanovišta moglo bi se ustvrditi kako je pravda uvek agon, odnosno sukobljavanje, a poreći ovu činjenicu značilo bi ostaviti ljudska bića da se brčkaju u emocionalnom plićaku. Moglo bi se dodati i to da je izvor ove želje za jedinstvom u njegovom nepostojanju. Mi očajnički želimo da verujemo upravo zato što ne verujemo, niti možemo da verujemo. Želja za opštim dobrom potiče od toga što odbijamo da prihvatimo kako Amerikanci možda i imaju suviše malo toga zajedničkog, izuzimajući elemente nekada uspešne građanske religije zasnovane na sentimentalnoj i ponekad, doduše, patetičnoj vezanosti za ustav i veru u kvazibožansku mudrost osnivačâ američke države.

Kada se suočimo sa ekstremnim političkim stanovištem DŽordža Buša Mlađeg, prema kome je potrebno drastično povećati ovlašćenja izvršne vlasti i voditi politiku straha zasnovanoj na opisivanju neprijatelja kao nemoralnog, nije teško shvatiti koliko pozitivan odjek u javnosti ima Obamina antipolitička vizija. Naspram mesijanske izvesnosti Buša Mlađeg, Obama obećava povratak blaženom liberalizmu u kome se na sve gleda kao na sub specie konsenzus. Ovo je svet u kome demokratski dogovor zamenjuje decizionizam, a dinamični međuljudski dijalog zauzima mesto verskog apsolutizma. Demokratija nije kuća koju treba graditi, već ’razgovor koji treba voditi’. Posle osam godina katastrofalno lošeg upravljanja državom, tajni i laži, ovo deluje kao svetla perspektiva.

Naravno, mogli bismo se zapitati kako se Obamino odbacivanje odnosâ moći u političkom carstvu slaže sa verom u kapitalističko nadmetanje, konkurenciju i koristan efekat slobodnog tržišta. Isto tako, mogli bismo se zapitati i kako ova politička opcija zaista može rešiti problem siromaštva. Ja, međutim, ne želim da se bavim klasičnim kritikovanjem liberalizma u kome se politika odbacuje u korist razgranavanja etike, s jedne strane, i ekonomije s druge, i gde je ovo prvo veo licemerja kojim se prekriva nasilnost drugog. Ne želim čak ni da iznesem kritiku na račun Obame. Nije to ono najinteresantnije. Ja zapravo želim da opišem zbunjenost za koju sam siguran da nije samo moja. Najviše me zanima kako bismo mogli da nazovemo Obaminu subjektivnost, kako ona oblikuje njegovu političku viziju i kako bi se, na osnovu toga, mogla objasniti njegova ogromna popularnost.

Evo i onoga što me zbunjuje – iako sam slušao bezbroj njegovih govora i pažljivo čitao ono što je napisao, i dalje nemam pojma ko je zapravo Barak Obama. Vrlo čudno. Što više čovek čita i sluša, sve mu je manje jasno. Uzmimo, kao primer, Smelost nade – stil njegovog pisanja je lak, neformalan i opušten. Piše o odlascima u teretanu, naručivanju hamburgera, o tome kako osmišljava proslavu ćerkinog rođendana i tome slično. Obama spaja svoja osnovna politička načela sa autobiografijom na veoma zanimljiv i pitak način. Ipak, zatekao sam sebe kako ponavljam pitanje: „Ko je ovaj čovek?“ To ne činim ni iz kakve zle namere. Naprosto, preplavio me je osećaj udaljenosti pošto sam pročitao Obaminu knjigu, a što je iskrenije pisao, to sam se distanciranije osećao. Obama na početku knjige priznaje da se ne uzrujava tako lako, ali ponekad mi je žao što to nije slučaj. Bes je emocija koja stvara kretanje, raspoloženje koje tera pojedinca da deluje. To je možda prva politička emocija.

Glavni lik Smelosti nade je neko ko živi na distanci, ko je na distanci od sebe samog i od drugih, i očajnički čezne da se veže, da ima nešto što ga obavezuje da se poveže sa ostalim Amerikancima i što povezuje Amerikance. Kod Obame postoji istinski horror vacui, strah od samoće i od ništavila. On čezne za bezuslovnom obavezom koja će oblikovati njegov subjektivitet i ispuniti prazan prostor. On želi dodir sa nekakvom punoćom, iskustvo ispunjenosti koje bi moglo da odagna njegov osećaj usamljenosti, ispuni njegovu izolovanost, stiša beskrajne sumnje i umanji osećaj napuštenosti. Čini se da je sve to našao u hrišćanstvu na koje ću se za nekoliko trenutaka osvrnuti.

Ali, možda se u ovoj tajanstvenosti krije Obamin politički genije. Čini se da baš taj misteriozni i inertni Obamin karakter stvara želju da se poistovetimo s njim, pa i da ga zavolimo. Možda ljudi i u njemu i u sebi vide upravo taj osećaj unutrašnje distance, usamljenosti i napuštenosti. Obama priznaje tu sposobnost intrigantnom i efektnom primedbom koja glasi: „Ja sam kao prazan ekran na koji ljudi sasvim različitih političkih orijentacija projektuju sopstvene vizije.“ On je ogledalo koje pokazuje šta god gledalac želi da vidi. Naša usamljenost, sumnja i napuštenost su se koncentrisale i stopile s njegovim. Obamina želja za jedinstvom, u cilju opšteg dobra, sjedinila se s našom. U tom trenutku, i možda samo tada, mi verujemo i nadamo se. U pitanju je neobično obuzdana ekstaza, ali svejedno, ekstaza. 

Liričnost Obamine proze ponekad poseduje izuzetnu lepotu. Njegova podozrivost prema očinstvu i tome što je suprug u poslednjem poglavlju dirljiva je i iskrena. A kada poput mladog Rusoa završi knjigu rečima: „Moje srce je puno ljubavi prema ovoj zemlji“, ni na trenutak ne osećam cinizam. Ipak, Obama piše i govori iz perspektive antropologa, uz osećaj da ne učestvuje u svetu sa kojim tako očajnički želi da se zbliži. Iskustvo se uvek poseduje i drži se na distanci. 

Trenutak u knjizi u čijem je središtu ono o čemu sam upravo pričao i otežava problem kojim želim da se pozabavim jeste smrt njegove majke od raka kada joj je bilo pedeset dve godine, a Obami samo trideset četiri. Obama piše ovog puta uz jak izliv emocija: „Više puta sam video kako joj se strah cakli u očima. Mislim da ju je sama usamljenost u smrti plašila više nego strah od bola ili od nepoznatog – saznanje da na svom poslednjem putovanju, tom poslednjem poduhvatu, neće imati s kim da podeli iskustva, jer sa njom neće biti nikoga ko bi se divio sposobnosti tela da samom sebi nanosi bol ili da se smeje očitom besmislu života kada čoveku počne da opada kosa, a pljuvačne žlezde presuše.“

Njegova majka je bila antropolog. Umrla je kao antropolog sa osećajem udaljenosti od drugih, ne mogavši da opšti s njima i prenese im svoj bol. Možda odatle ishodi Obamin horror vacui, osećaj usamljenosti i napuštenosti. Međutim, da bismo ovo shvatili, moramo se okrenuti njegovim stavovima o religiji.

Zbog čega nam je religija potrebna? Obama priznaje da se ljudi okreću religiji, jer žele „narativni svod života, nešto što će ublažiti hroničnu usamljenost ili će ih izdići iznad stalnih i iscrpljujućih napora koje donosi svakodnevni život.“ Alternativa je očigledna – nihilizam. Ovo poslednje znači „kretanje dugim putem prema ništavilu.“ Religija zadovoljava potrebu za iskustvom ispunjenosti, za transcendentnošću koja ispunjava prazninu. Ovde se moramo vratiti na Obaminu majku. Njegov put ka hrišćanstvu odvija se uprkos tome što je njegova majka antropolog udaljena od religije.

Kao i mnogi od nas, Obama se na početku obraća za pomoć onome što naziva „politička filozofija.“ On želi potvrdu vrednosti koje je nasledio od majke (iskrenost, empatija, disciplina, strpljenje, vrednoća) i pokušava da sazna kako se mogu pretočiti u sisteme delanja koji bi mogli da „pomognu da se stvori zajednica i ostvare pravdu.“ Možda i ne čudi što, kao i mnogi od nas, Obama ne nalazi odgovor u političkoj filozofiji već samo suočavajući se sa dilemom koju njegova majka nikad nije razrešila. U odeljku koji otkriva mnogo toga Obama piše: „Hrišćani sa kojima sam radio su u meni prepoznali sebe. Uvideli su da poznajem Bibliju, da imamo zajedničke vrednosti i da pevam njihove pesme. Međutim, osetili su da je jedan deo mene odvojen, na distanci, kao posmatrač. Shvatio sam da ću bez okvira za svoja uverenja, bez jasne pripadnosti određenoj zajednici, biti osuđen da u izvesnom smislu ostanem odvojen, nevezan kao što je moja majka bila nevezana, ali i sâm kao što je ona na kraju bila.“ (str. 206.)

Za Obamu je sloboda negativno odsustvo obaveze koje je ostavilo njegovu majku udaljenu i samu, a ta usamljenost je kulminirala njenom smrću. Takva je sloboda ništavila. Antropološko poštovanje prema svim religijama znači da čovek nije vezan ni za jednu i da je prepušten da luta bez uporišta za svoja najdublja uverenja. Imati takvo uporište znači biti vezan za određenu zajednicu. Jedini način da Obama prevaziđe svoj osećaj udaljenosti i razreši majčinu dilemu jeste kroz vezivanje za hrišćanstvo. Konkretnije, Obama samo kroz povezivanje sa tradicionalno crnačkom crkvom može da pronađe uporište i oseti se ispunjenim. Ovo je kulminiralo njegovim krštenjem u Trinity United Church of Christ koje je obavio pastor DŽeremaja Rajt u Čikagu. Kako god nama to izgledalo, činjenica da crnačko hrišćanstvo zauzima centralno mesto u Obaminoj knjizi čini njegov loš odnos sa pastorom Rajtom toliko bitnim i intrigantnim. Konačno, ovde se sve okreće oko odnosa proročanske reči (Rajtova Prokleta Amerika) i državničke aktivnosti („Moje srce je puno ljubavi prema ovoj zemlji“). Sve ovo uopšte nije jednostavno.

Kod Obamine vezanosti za hrišćanstvo je jasno da je izbor, razborit i racionalan izbor, a ne iskustvo preobraćenja, zasnovano na nekom ličnom otkrovenju. On tvrdi: „Vezanost za religiju nije zahtevala da se odreknem kritičkog mišljenja... ona je bila moj izbor, a ne otkrovenje. Pitanja koja sam hteo da postavim nisu volšebno nestala.“ Iako kasnije dodaje: „Osetio sam kako mi Božji duh priziva“, u pitanju je najtrezvenije i najsuzdržanije iskustvo vezanosti za religiju, bez ikakvog traga epifanijske ushićenosti i ekstaze. Naprosto moram da osetim kako Obamina vera žudi za iskustvom bliskosti čemu se protive udaljenost i distanciranost koje pokušava da savlada. Na primer, kada nije siguran šta da kaže ćerki o smrti, govori: „Pitam se da li je trebalo da joj kažem istinu, da nisam siguran šta se dešava kada umremo, kao što nisam siguran ni u to gde duša obitava niti čega je bilo pre velikog praska.“

Ovakva skeptičnost prema metafizičkim pitanjima je sasvim razumljiva i ima finu filozofsku potku. Ali, šta onda mi da mislimo i šta je s pitanjem verovanja, koje je okosnica Obamine predsedničke kampanje? Vraćamo se na početak, to jest na opšte dobro. Obama očajnički želi da veruje u opšte dobro kao nešto što će obezbediti potpunost iskustva koje će sprečiti pad u nihilizam. Međutim, ponekad mi nije jasno zna li on šta znači verovanje i šta bi značilo verovati u to. Sve deluje tako daleko i tajanstveno. Stalno prisustvo majčine dileme – osećaja usamljenosti, sumnje i napuštenosti – deluje opipljivo i neuklonjivo. Moramo da verujemo, ali ne možemo. Možda je to i tragedija koju neki od nas vide u Obami: promena u koju možemo da verujemo i bolno saznanje da se ništa neće promeniti.