Украјинска клацкалица

Украјина већ две деценије од стицања независности лавира између чвршћег повезивања са Русијом и уласка у евроинтеграције. Оштро подељеној држави би вероватно више одговарало када би могла да остане неопредељена и да представља неку врсту моста између Истока и Запада, али у свету који се поново све више сврстава у таборе, таква одлука је заправо најтежа и најмање вероватна.

Поновно јачање Русије ставило је Украјину у поприште велике геополитичке игре која се води за одлучујући утицај на простору некадашњег Совјетског Савеза. Без Украјине, моћан евроазијски савез који Русија настоји да створи на постсовјетском простору је практично незамислив, док је Украјина за Запад кључна држава за блокаду Русије и даљи продор на Исток. Зато је питање које се поставља већ двадесет година којој ће се страни Кијев приклонити, у садашњим геополитичким околностима поставило ионако подељену земљу између две ватре, са тешким последицама у случају било ког избора.

Изненађење за Брисел

Догађаји у овој години су сугерисали да Кијев све више нагиње ка Бриселу, што је требало да буде озваничено на предстојећем самиту Источног партнерства у Виљнусу, за који је припреман споразум о придруживању Украјине ЕУ. Пошто би то био велики ударац за Русију, како се датум потписивања приближавао, линије Брисел-Кијев-Москва су постајале све ужареније. Док је ЕУ слала слаткоречиве поруке (за које ми добро знамо шта значе) и припремала се да прослави своју велику победу, Русија је са своје стране јасно и одлучно показала Кијеву шта га на европском путу чека одмах иза угла.

Москва је раније саопштила да ће у случају потписивања споразума са ЕУ бити уведени исти услови за украјинску као и за европску робу, и као упозорење смањила промет са Украјином за четвртину, што је Кијеву одмах указало на економску катастрофу која би могла да задеси земљу и њену привреду. У Русију стиже 30% украјинског извоза, што је више него што се извози у целу ЕУ, и украјински бизнис је, због опасности не само због губитака, већ и због сасвим извесног краха, морао да изврши притисак на власти у Кијеву. Такође, од краја октобра, руски председник Владимир Путин се у три наврата насамо сусрео са Виктором Јануковичем. О чему се на тим састанцима разговарало, широј јавности је остало потпуно непознато, а као резултат реакције Русије, Украјина је обуставила припрему Споразума о придруживању са ЕУ, уз поруку да наставља дијалог са земљама ЗНД и Царинске уније о јачању економских и трговинских веза, и уз позив за тројне разговоре Кијева, Брисела и Москве о либерализацији трговине.

Одлука о прекиду евроинтеграција образложена је питањима националне безбедности и економске стабилности земље, а на њу је поред порука из Москве, утицао и податак да је за модернизацију локалне економије у складу са европским стандардима током следећих десет година потребно 160 милијарди евра. То је износ еквивалентан годишњем БДП-у Украјине, који Кијев, који је ионако на ивици банкрота, не може да обезбеди. Због тога украјинска привреда не би могла да постигне конкурентност са европском, а пошто нико у ЕУ није показао спремност да Украјини надокнади губитке које би њена привреда имала у случају асоцијације са ЕУ, то је вероватно био један од најважнијих мотива за преокрет у одлуци Кијева.

Многи објективни посматрачи, експерти и политичари говорили су да прве године слободне трговине са ЕУ могу да буду веома ризичне за економску и социјалну ситуацију у земљи, а аналитичари сматрају да су на одлуку Кијева умногоме утицали и захтеви за ослобођење Јулије Тимошенко, која је једини прави ривал Јануковича, на чему је посебно инсистирала немачка канцеларка Ангела Маркел. Њено ослобађање би озбиљно угрозило шансе Јануковича на следећим председничким изборима 2015. године, на којима би, уз подршку ЕУ, опорављена Тимошенко, која је и започела украјинске евроинтеграције, врло лако могла да се појави и однесе победу. С друге стране, Русија није у том смислу постављала никакве захтеве, већ Москва то питање третира као унутрашњу ствар земље.

И Русија и ЕУ

Непотписивање споразума са ЕУ представља јак узвратни ударац Москве Бриселу, али то никако не значи да је игра готова. Украјински председник Виктор Јанукович изјавио је да ће Украјина паралелно наставити пут европских интеграција, што је изазвало коментаре да ће Кијев наставити да игра на две столице, и да је ово тактички потез пред предстојећу зиму када није паметно пркосити Москви због нерешених питања око гаса и великог дуга Украјине. Аналитичари у Украјини, боље упућени у околности, наводе да је заокрет од ЕУ потез којим Виктор Јанукович настоји да Украјини обезбеди јефтине зајмове и јефтин гас. Зато ова „обустава“ пред наступајућу зиму изгледа мање веродостојна него што се то на први поглед чини, а премијер Украјине Микола Азаров је тим поводом изјавио у Ради да је одлука да се не потпише споразум „тактичка и тешка, али једина могућа у садашњој економској ситуацији“.

И у Москви се коментарише да пауза у преговорима са ЕУ не значи моментални заокрет Кијева ка Царинској унији, већ да ће Украјина покушати још једном да одигра на карту своје мултивекторске политике и да ће она поново, само под другим околностима, покушати да игра на две столице.

Према анкетама, Украјинци су или подељени 50-50 посто, или идеја интеграције са Русијом побеђује са око 10%. Јанукович је на власт дошао као проруски кандидат, да би после променио своју позицију, али када се о томе размишља, мора се узети у обзир да је Украјина веома подељена, а да на Западу живи врло антируски настојена католичка и унијатска популација. Украјинска опозиција је одлуку о стопирању евроинтеграција већ дочекала на нож са тврдњом да је цео програм ЕУ "Источно партнерство" угрожен због "мутне" политике Јанковича "и уцена Русије", а један од лидера опозиције Арсениј Јатсењук је изјавио да је непотписивање споразума једнако "државној издаји" и да то представља довољан разлог за Јануковичеву смену.

„Разочарани“ Брисел и Вашингтон

После вести о стопирању евроинтеграција, исте вечери су у Кијеву одржане невелике демонстрације, али је поводом тога из ЕУ већ стгигла подршка „украјинском народу“, који је, по њима, опредељен за евроинтеграције. Европска унија је у званичном саопштењу изјавила да је одлука Кијева „разочаравајућа не само за ЕУ, већ и за народ Украјине", док је немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле изјавио „да сада Украјина мора донети одлуку о својим будућим корацима“.

На вест о споразуму европски комесар за проширење Штефан Филе је отказао планирану посету Кијеву, али је истовремено позвао украјинске опозиционе лидере како би их уверио да ће „ЕУ наставити да се залаже за украјински народ“ и да би организовао састанак са њима следеће недеље у Вилњусу.

У Бриселу нису навикли да нека земља која начелно тежи Европској унији сама замрзава приступни процес, а иако је одлука Кијева за ЕУ врло непријатна, у дипломатским круговима у Бриселу сматрају да европска врата треба оставити отвореним, и да евентуално покушати још једном, посебно пошто Јануковича чекају избори 2015, када ће он са својом „хоћу-нећу“ политиком, и игром између Москве и Брисела, морати пред бираче. Стога је могуће претпоставити да ће у случају да Јанукович настави са политиком несврставања на предстојећим изборима добити снажног противкандидата иза којег би стала ЕУ, и који би преузео штафету борбе за евроинтеграције.

У ЕУ заправо још нема консензуса да ли Украјину треба прихватити у чланство једног дана, али је главни циљ Брисела да никако не дозволи да Кијев потпадне под доминацију Русије. Из ЕУ су такође врло нервозно реаговали на предлог заједничких разговора Кијева, Москве и Брисела, уз коментар да је жеља Русије да има глас када ЕУ разговара са Украјином о трговини апсолутно неприхватљива. Европском ставу су се придружиле и САД, које су саопштиле да се придружују разочарању Европске уније, док се у саопштењу Стејт департмента наводи да ЕУ треба да остави отворена врата за Украјину, која је добила историјску шансу, а да су САД убеђене да је евроинтеграција земље најбољи начин за напредак и демократију.

Као држава која подржава „Источно партнерство“, САД споразуме Украјине с ЕУ посматрају као економско и политичко одвајање бивших совјетских република од Русије и смањивање значаја евроазијског савеза, а две недеље пре самита Источног партнерства заменик државног секретара САД Викторија Нуланд је позвала лидере Украјине да учине "правилни избор".

Кијев ипак и поред свих наизглед примамљивих понуда није учинио прави избор, и стога је логично претпоставити да ће ЕУ и САД учинити све да следећи пут Украјина одлучи „правилно“. Остаје да се види на који начин ће то бити учињено, а у скупштини Украјине посланик Олег Царов је објавио да има податке да америчка амбасада спрема и обучава људе који би били спремни за акције које би изазвале озбиљну дестабилизацију земље.

Запад вероватно неће штедети средства ни начине да, ако је потребно, дестабилизује Украјину и да је одвоји од утицаја Русије. Улози су очигледно постали превелики и постало је јасно да је реч је о геополитичкој бици, у којој се одређује будућност целе ЕУ, Украјине и Русије. Русија је остварила велику победу у Украјини, али борба није још добијена, и сада је на Москви да Украјину потпуно привуче у своју интересну зону Русије.

С тим у вези, Владимир Путин је поздравио спремност Украјине да унапреди економску сарадњу, али с обзиром на досадашњу украјинску политику, остаје да се види докле ће и до које границе ићи даље зближавање са Русијом и Царинским савезом. То је ипак процес који ми у Србији морамо будно пратити, јер ће судбина Украјине свакако у будућности умногоме утицати и на судбину Србије.