уторак, 22. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Секула Дрљевић и Мило Ђукановић – од великосрпства до „монтенегризације“
Србија и Црна Гора

Секула Дрљевић и Мило Ђукановић – од великосрпства до „монтенегризације“

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Пиваш   
понедељак, 17. август 2020.

У време када се српски народ у Црној Гори суочава са дискриминацијом и покушајима наметања новог идентитета врло се често могу чути поређења Мила Ђукановића са Секулом Дрљевићем. Поређења су сасвим на месту с обзиром да је Секула Дрљевић, колаборант из Другог светског рата и један од првих Црногораца који су престали да се изјашњавају као Срби, истовремено и аутор дела данашње химне Црне Горе.

Великом броју људи познато је да је Секула Дрљевић (1884-1945) у младости себе сматрао за Србина и да је био велики српски националиста и заговорник уједињења Црне Горе и Србије. Али са друге стране, укоренила се једна заблуда у коју су многи поверовали, а то је да је његово одбацивање српског идентитета наступило из огорчења недуго након што је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца када је он остао без жељене функције министра правде у новој држави.

Међутим,  овај став је погрешан, Секула Дрљевић је српски идентитет задржао и током великог дела трајања Краљевине Југославије и одрекао га се у позним деценијама свог живота. Парадоксално гледано, али потврду за све ово нашао сам и у делима историчара из редова Црногораца монтенегринске провинијенције, који себе сматрају поштоваоцима Секуле Дрљевића! И нису у питању никакви анонимуси, реч је о недавно преминулом Данилу Радојевићу, академику Дукљанске академије наука и умјетности и Новаку Аџићу, члану  Председништва и Главног одбора црногорске СДП. На основу писања овог другог пронашао сам податак да је Секула Дрљевић постао национални Црногорац тек (Аџић пише „још“?!) 1937. године. Дакле у 53. години живота, и као такав је провео читавих 8 година, до убиства 1945.

Истина је да је већ у првим годинама југословенске краљевине Секула Дрљевић почео веома ружно да говори о Србији и Србијанцима. Али ни тада није тврдио да Црногорци нису Срби. Напротив, снажно је истицао како Црногорци заправо представљају једине праве слободне Србе, док су Србијанци „обична турска раја"

Истина је да је већ у првим годинама југословенске краљевине Секула Дрљевић почео веома ружно да говори о Србији и Србијанцима. Али ни тада није тврдио да Црногорци нису Срби. Напротив, снажно је истицао како Црногорци заправо представљају једине праве слободне Србе, док су Србијанци „обична турска раја“. То се одлично могло видети још на суђењу зеленашком генералу Радомиру Вешовићу 1921, кога је Дрљевић заступао. Том приликом је рекао: „Раздвојили смо се давно, и од онога нашега невољнога растанка до данашњега толико жељкованог састанка боловали смо на свој начин сви. Једни смо боловали ропство сопствено, други смо слободовали крваву слободу и боловали ропство брата свог. Једном је ропство прошарало лик, другом је вјечна борба за слободу дала нови лик. Вјекови неједнаког живота свакога од нас дали су нам неједнаке менталне склопове“.

Јасно се може видети да Дрљевић инсистира на томе да унутар српске идеје Црна Гора мора имати предност над Србијом, па тако истом приликом каже и: „Зар колијевка Немањића, отаџбина Балшића, Црнојевића и Петровића, зар домовина Баја Пивљанина, Вука Мандушића и свих осталих из оног дивног Вијенца бесмртника не би мајка обе политичке идеје“ (Штедимлија, 1937). То је одлазило толико далеко да је тврдио да ни најученији „Србин Нецрногорац“ (Дрљевићеве речи) није у стању резумети Његоша, док га без икаквог проблема разумевају црногорски сељаци. Истицао је како ликови из Коштане Боре Станковића немају ама баш ништа заједничко са онима из Горског вијенца. Роман Коштана није одабрао ни најмање случајно и то ће се убрзо видети. Сличне ставове Дрљевић је изнео и у песми „Ловћенски поклич“, објављеној у листу „Хрват“ у Загребу 1923. Ту се Срби из Србије називају „Подивљалим турским робљем“ и „јучер турским измећарима“.

Али у доказивању првенства Црногораца он се није задржао само на томе. Њих је такође сматрао и „расно чистим Србима“, док у Србији, нарочито код елите и у код градског становништва, постоји један слој „расно измешан“ са Цинцарима, Циганима, Власима, Јерменима и Јеврејима. У „Црногорцу“ листу Црногорске (федералистичке) партије 1925. Дрљевић је објавио уводник под насловом „Срби на окуп“, у коме пише: „И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско-јерменско-јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“, већ „под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство“.

Бранко Пешељ, секретар Влатка Мачека и високи функционер ХСС, са којом је Црногорска партија била коалициони партнер, описује свој разговор са Секулом Дрљевићем из 30-их година. „Ја га питам: 'Добро, Секулићу, шта си ти сада'? 'Па', каже 'Црногорац'.'Како, па којим језиком говориш'? 'Па српским'. 'По чему си онда Црногорац'? 'Ја сам за државу Црну Гору. Ми смо имали државу давно прије Срба, и одржали смо је цијело вријеме. Не желим да ми нека вуцибатина из Београда дође да ми господари у Црној Гори. Али, етнички, ја сам Србин, ја сам члан Српске православне цркве'.“ (Раковић, 2019: 33). Пешељ је био становишта да Црногорци у односу на Србе могу бити тек као Аустријанци у односу на Немце.

За време Другог светског рата, када је најпре узео учешћа на Петровданском сабору 1941. у проглашењу „независне државе Црне Горе“, а остатак рата провео у НДХ, дошао је до оригиналног објашњења о посебном пореклу Црногораца – тврдио је да потичу од Илира!

За време Другог светског рата, када је најпре узео учешћа на Петровданском сабору 1941. у проглашењу „независне државе Црне Горе“, а остатак рата провео у НДХ, дошао је до оригиналног објашњења о посебном пореклу Црногораца – тврдио је да потичу од Илира! Па тако у својој књизи Балкански сукоби 1905.-1941. пише: „Расе су заједнице крви, а народи су историјске творевине. Црногорски народ по језику припада словенској језичној заједници, а по крви групи оних народа који су познати под именом динарски народи. Ови народи су, по савременој науци о европским расама, потомци Илира, који су, примивши језике других раса, напустили и своје илирско име, али је илирска крв у заједници с геополитичким положајем и историјом и даље остала стваралац њихове културе. Отуда постоји не сродност него јединство одређених културних облика код динарских народа почев од Албанаца па до Јужних Тиролаца, који су погермањени Илири... Познати српски научник Јован Цвијић истакао је разлику између динарских народа словенскога језика и Срба, али он је мислио да је та неједнакост само посљедица различитих услова, под којима су се одвојено, у посебним државама, развијали кроз све вјекове историје. Цвијићу није било јасно да култура није само творевина геополитичкога положаја и историје него и крви.“ (Дрљевић, 1944: 163).

Оно што посебно запада за око је и то да је Дрљевић и након тог илирског „открића“ и даље у Београду и Србији видео некакве Цинцаре, па је тако у земунском листу „Граничар“ 1944. писао о „Београдском цинцарском империјализму“. Овде је био контрадикторан, исто као што су то данас неке присталице необошњаштва који са једне стране себе сматрају потомцима Илира, а са друге стране Србе називају Власима. Јер управо су Власи, у које спадају и Цинцари, потомци тог романизованог балканског староседелачког становништва, међу којима су најбројнији Илири. Како то да су, према Дрљевићу, Срби из Србије „прљави“ јер су „измешани“ са тим староседелачким становништвом, док су у исто време Црногорци (најпре „најчистији Срби“, а касније посебна нација) потомци баш тог староседелачког становништва које је примило словенски језик?!

Овај вид унутарсрпског регионалног расизма је посебно опасан, јер као што смо имали прилику да видимо црногорско антисрпство је своје порекло заправо имало у црногорском надсрпству

Овакви ставови о Србима из Србије какве је износио Секула Дрљевић нажалост нису били и нису усамљени. И данас се могу наћи не само Монтенегрини, већ и Срби из Црне Горе који имају ирационални осећај супериорности у односу на Србијанце. Једном приликом сам разговарао са девојком из Куча, која је била велика и поносна Српкиња, и она ми је том приликом рекла да сматра да сваки Србин из Србије који није родом из Црне Горе или Циганин или Влах. Док је Србе из Херцеговине, Босне и Крајине све сматрала потомцима Црногораца(?!) Сличне ставове сам, наравно у нешто умеренијој варијанти, налазио чак и код неких људи рођених у Србији којима су деде и бабе дошли у њу из Црне Горе током периода СФРЈ.

Овај вид унутарсрпског регионалног расизма је посебно опасан, јер као што смо имали прилику да видимо црногорско антисрпство је своје порекло заправо имало у црногорском надсрпству. Оно је нарочито опасно када и са друге стране, пре свега у Србији, такође постоје регионални ексклузивизми који само хране једни друге. Хоћемо ли ишта научити из својих негативних искустава?

Литература:

https://www.in4s.net/adzic-sekula-drljevic-je-od-politickog-ideoloskog-srbina-postao-nacionalno-samosvjesni-crnogorac/

Дрљевић, Секула. 1944. Балкански сукоби 1905-1941, Наклада Путови, Загреб

http://montenegrina.net/wp-content/uploads/2015/02/Dr-Danilo-Radojevic-Politicka-misao-dr-Sekule-Drljevica.pdf

https://archive.org/details/drsekuladrljevic-licnostdjeloivrijeme

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер