Početna strana > Debate > Srbija i Crna Gora > Srpski odgovor i crnogorsko pitanje
Srbija i Crna Gora

Srpski odgovor i crnogorsko pitanje

PDF Štampa El. pošta
Branimir Marković   
četvrtak, 15. maj 2008.

Tekst „Srpski odgovor“ čudan je miks proizvoljnih „dijagnoza“ zasnovanih na netačnim pretpostavkama i pogrešnim primerima (rešenjima u raznim zemljama Evrope i sveta koje se suštinski ne odnose na temu). Autor, Želidrag Nikčević nabraja kako su u raznim državama Evrope regulisana prava nacionalnih manjina (ruske u Letoniji, mađarske u Rumuniji i Slovačkoj, Šveđana u Finskoj „..., govornika njemačkog u Južnom Tirolu..“), ali i slučajeve koji se odnose na delove matične nacije, etnički i/ili jezički različite od većine, koje pogrešno predstavlja kao nacionalne manjine („Kvebečani“, Portorikanci, Katalonci i Valonci, ,“...govornici italijanskog u Švajcarskoj...“) pa zaključuje da “....višenacionalni karakter zapadnih država po pravilu se manifestuje kroz neki oblik autonomije, koji je najčešće izričito potvrđen ustavom ili zakonima...“ iako su čak i zemlje koje navodi - Kanada („Kvebečani“), SAD (Portorikanci), Španija (Katalonci) ili Belgija (Valonci) jasno jednonacionalne države (Kanađana, Amerikanaca, Španaca i Belgijanaca) u kojima pojam nacionalne manjine ne postoji. I svi ti primeri - da bi (pravilno) zaključio kako Srbi u Crnoj Gori nisu nacionalna manjina!

Izneta statusno identitetska zbrka nije nažalost paradigmatična samo (personalno) za autora teksta, već i za čitav krug samozvanih narodnih tribuna tzv. Srba u Crnoj Gori. Tako su na upravo završenom (8. maja) savetovanju Stranka srpskih radikala i nevladine organizacije Srpsko nacionalno vijeće, Akademska alternativa i Slobodna misao najavile osnivanje srpskog nacionalnog saveta, što inače predviđa Zakon o manjinskim pravima, mimo volje Mandićeve SNS. Podržavaoci te inicijative smatraju da Srbi treba da uživaju sva manjinska prava, a istovremeno srpski narod u Crnoj Gori ne svrstvaju u manjinu. Istoričar Aleksandar Stamatović je „rezimirao“ da su pred Srbima „...dva puta – politički, obaranjem vlasti na izborima i drugi koji podrazumijeva da Srbi prihvate da budu manjina....Kako da to uradimo, ako ne vjerujemo da se režim može srušiti i ako ne želimo da budemo manjina...na taj način šaljemo poruku da ne znamo šta hoćemo.“ Poslanik SNS-a Budimir Aleksić ideje o prihvatanju manjinskog statusa vidi kao međufazu do konačnog cilja – konstitutivnosti srpskog naroda u Crnoj Gori, što je, uz ideju o dvodomnom parlamentu, njegova stranka zajedno sa nekim bošnjačkim, promovisala još pre referenduma.

Tribuni tzv. Srba u Crnoj Gori očigledno su pristalice onih identitetsko statusnih rešenja koja znače konačni razlaz i radikalno odeljivanje od braće i rođaka opredeljenih „samo“ kao Crnogorci – tradiciji, istoriji i činjenicama uprkos. Tako navodnu „ konačnu podjelu pravoslavnog naroda u Crnoj Gori na dvije nacije“, po Nikčeviću, Igor Jaramaz „ekspertski“ naziva binarna diferencijacija - dihotomija na Crnogorce i Srbe. Status manjine, kao moguću posledicu „podele“, tribuni nerado pominju ali faktički deluju skoro isključivo u tom pravcu, pri čemu status konstitutivnog naroda u Crnoj Gori priželjkuju upravo oni među njima koji smatraju Srbiju za svoju matičnu državu – i u toj činjenici ne vide ništa protivrečno.

Analizirajući stavove tzv. srpskih tribuna jasno je da su u njihovim interpretacijama značenja ključnih reči – nacionalna država, matična nacija, narod, etnička grupa i sl. sasvim nestandardna i osobena. Očito je dosledno brkanje ili poistovećivanje pojmova nacija i narod i/ili etnička grupa i poimanje nacije vezano isključivo za etničko poreklo, a ne za državu kako je uobičajeno „svuda u svetu“ i u teoriji.

Za razliku od njih protojerej Gojko Perović, rektor cetinjske bogoslovije, u tekstu Rodoljublje i domoljublje, lucidno ukazuje na “... razliku između pojmova dom i rod. Kroz to razlikovanje može postati jasnija problematika unutar-crnogorskih podjela koja se upravo projavljuje kroz pitanje nacije, države i naroda.... domoljublje može da se prepozna kao svijest o uzvišenosti ili najvećem značaju doma, imanja, upravo države za naše samoprepoznavanje (identitet). ..rodoljublje ... se ne odnosi samo na biološko, genetičko nasleđe, već i na duhovno predanje, koje se prenosi pokoljenjima...“ i pojašnjava „...da se u crnogorskoj naciji prepoznaju oni koji iznad svega ljube svoj viševjekovni crnogorski dom. Na drugoj strani su oni koji više od svoga crnogorskog doma ljube sopstveni srpski rod...“ Problem je, međutim, u rasprostranjenom mnenju da pripadnost i privrženost jednom isključuje drugo, pa Crnogorci koji su svesni srpskog (etničkog i/ili duhovnog) identiteta odjednom „spontano“ odbacuju samu ideju crnogorske države (koju su stvorile cetinjske vladike - „najmudrije srpske glave“), dok novocrnogorci odbacuju i prekrajaju svoju izvornu tradiciju i odriču se sopstvenog identiteta.

Tako dr Momčilo Vuksanović na pomenutom savetovanju primećuje :„..Mnogi Srbi nijesu mogli da odgovore da li im je bliža pripadnost srpskom narodu ili državi (Crnoj Gori) u kojoj žive..“ ne objašnjavajući zašto su i otkada ta dva osećanja (jedino) u Crnoj Gori protivrečna, dok Nikčević „programski“ zaključuje: „Ako se od nas traži da te lojalnosti suprotstavimo jednu drugoj, onda je «nova», «stabilna» itd. Crna Gora već izgubljena...“

U dokumentu Međunarodne krizne grupe iz 2000. godine pojmovi crnogorski i srpski nacionalizam još se precizno koriste u kontekstu tada aktuelne borbe suprotstavljenih državotvornih projekata (samostalne Crne Gore i zajedničke srpske države), korektno se naglašava da su „...razlike između Crnogorca i Srbina prije bile pitanje za akademske studije nego stvar opšteg osjećaja..“ , ali se i jasno uvode dotada stidljivo korišćen pojam Novi Crnogorci i distinkcija prema (ostalim) pravoslavcima: „Srpski nacionalizam je ... ponovo probudio recipročni crnogorski nacionalizam – obrazac nametnute samodefinicije poznat iz Bosne... Novi Crnogorci sve se manje i manje identifikuju sa svojim pravoslavnim susjedima. “. Domaći ideolozi već su uveliko otišli korak dalje - proglašavaju Crnogorce čak za zasebnu etničku zajednicu i anticipiraju položaj Srba kao nacionalne manjine. Tako je npr. preminuli don Branko Sbutega, najintelektualniji pristalica dalje kroatizacije bokeških katolika, „dijagnosticirao“: „ 1999. godina zatječe Crnu Goru podijeljenu u dva bloka: s jedne strane sve nacionalne i vjerske manjine kao i dio većinskog etničkog stanovništva Crne Gore (Crnogorci) koji je raspoložen suverenistički, a s druge strane srpska nacionalna manjina i dio većinskog crnogorskog stanovništva koji je raspoložen unionistički. ...“, što postepeno „spontano“ postaje opšte poznata „činjenica“ kako npr. 2006. „ekspertski“ konstatuje Gordon Bardoš, stručnjak za Balkan sa Instituta Hariman na američkom Univerzitetu Kolumbija. „ Crna Gora je multietnička država sa 40 odsto Crnogoraca, 30 procenata Srba, ostatak čine muslimani, Albanci i Hrvati.“.

„Sukob lojalnosti“ nije baš imanentan crnogorskoj tradiciji i do njega očigledno nije došlo spontano. Čini se da ipak nije u pitanju eksperiment sa (kvazi)multietničnom državom, što je izgleda samo međufaza, već konstituisanje projektovane novocrnogorske nacije, ispražnjene od tradicionalnog identiteta umesto koga dolaze „opštepoznate činjenice“ o autohtonom etničkom poreklu , pa se mogu učiniti ispravnim Nikčevićeva konstatacija da je u Crnoj Gori „ ... riječ o tipično balkanskom nacionalističkom slepilu kad se fascinacija novostečenom državnošću pretvara u pogonsko gorivo bezobzirnog pritiska na manje brojne sugrađane koji tu fascinaciju ne dijele....“ i forsiranje (sve)srpskog identiteta kao metod borbe političke grupacije kojoj pripada.

Međutim, uprkos idejama o ustrojstvu države sa više konstitutivnih naroda (što je uvek samo međufaza do konačne podele države) realniji je izbor između statusnih rešenja: a) matična nacija države, b) nacionalna manjina u nacionalnoj državi druge nacije - novocrnogoraca i v) ostati „etnički Srbi“ bez ikakvih kolektivnih institucionalno definisanih prava, kao što je trenutno slučaj u „Crnoj Gori svih građana“. No, da li, kad je režim u pitanju, imamo posla sa „tipičnim balkanskim nacionalističkim slepilom“ ili nekom novom vrstom slepila (situacije kad te drugi vode)? I da li je u pitanju samo režim?

Tribuni tzv.Srba iz Crne Gore, novocrnogoraca i predstavnici pravih (Albanci) i samoproglašenih (Hrvati, Bošnjaci, Muslimani) nacionalnih manjina neobično su složni u odbacivanju ideje obnove tradicionalne crnogorske nacije, što bi nakon/paralelno sa obnovom državnosti bio jedini uobičajen „evropski“ put. Politički subjekt (predvođen inteligencijom kojoj je jasna distinkcija između nacije i etničkog porekla) koji bi uspostavio Crnu Goru kao nacionalnu državu svih Crnogoraca (pravoslavnih, katolika i muslimana) ne postoji još od vremena dinastije Petrović. Srpski i pretežno hrišćanski identitet crnogorske nacije („one“ cetinjskih vladika, ne „ove“ projektovane) nespojiv je sa zacrtanom multikulturalnošću karnevalsko-ateističnih novogoraca, dok je multikonfesionalnost (baštinjenje i katoličke i muslimanske tradicije) odbačena kod novosrba 20. veka, uprkos istorijskim činjenicama, a predstavnici manjina pragmatično procenjuju da im je oportunije da svoju sudbinu vežu uz navodno svoje matične nacije susednih država. Rezultat je, po principu „mi i vi na istom poslu“ , navodna „binarna diferencijacija“ koja baš ne liči na tipični balkanski ili bilo koji drugi nacionalizam. Upravo suprotno, dok tipični nacionalni programi u vreme konstituisanja država služe za „obeležavanje“ što veće teritorije i asimilovanje što više skupina u matičnu naciju, novocrnogorski navodni nacionalizam nema teritorijalnih aspiracija, znatan (potencijalni i/ili nekadašnji) deo svoje nacije odbacuje kao sunarodnike „tuđinskih“ raških okupatora (čiji je rodonačelnik Stefan Nemanja rođen na mestu današnje Podgorice) i vernike „okupatorske“ SPC, a „ostatak“ proglašavaju Hrvatima (koje pomenuti Sbutega znatno opreznije definiše kao “...t anak sloj pučanstva Boke koji njeguje hrvatsku kulturu“) i Bošnjacima (iz Bara i Podgorice „u srcu Bosne“). Čudan neki nacionalizam - odbacuje gotovo svu svoju materijalnu i duhovnu baštinu, sem nekoliko sirotinjskih seoskih crkvica iz doba kralja Nikole, par marginalnih ekstravagantnih teoretičara između dva svetska rata i modernih estradno-karnevalskih dostignuća.

No, kako ovakav u perspektivi autodestruktivan (sa stanovišta nacije i države) pokret opstaje i pobeđuje navodne konkurente već skoro dve decenije? Otkuda malenoj Crnoj Gori intelektualni kapacitet za osmišljavanje tako sveobuhvatne (u svim „segmentima“ društva), međusobno usklađene i dosledne a (barem na ovim prostorima) neutemeljene i naizgled samonikle ideologije? Parafrazirajmo mišljenje poznatijeg Perovića – Slavka o Slobodanu Miloševiću i primenimo ga na gore pomenute (ionako su „...u Crnoj su Gori na vlasti njegovi najtalentovaniji učenici..“): „...on (Slobodan Milošević-BM) nikad nije izmišljao toplu vodu već sprovodio u život spremne recepture kojima je godinama opsluživan...“

Stepen nerazumevanja tema o kojima govore i koje ekskluzivno zastupaju i iznenadni „ničim izazvani“ koreniti ideološki zaokreti zaista navode na zaključak o spremnim recepturama kojima ih „neko“ godinama opslužuje. Teško je odupreti se tom utisku dok slušate režimske kulturne poslenike „modela pozitivnog diskontinuiteta“ kako elaboriraju ideje multikulturalizma, srpske tribune - srpsku tradiciju, novocrnogorske navodne nacionaliste - istoriju Crne Gore, NVO sektor - - ljudska i manjinska prava, pravne stručnjake - identitetsko statusna ustavna pitanja, a sve, skupa sa svim političarima - evropske standarde. Shvatimo zato doslovno i ozbiljno (uprkos očiglednoj bizarnosti i neutemeljenosti u činjenicama, „međunarodnim standardima“ i tradiciji) najnoviju „kao grom iz vedra neba“ postavku – o Crnoj Gori kao mikrodržavi (poput Monaka, Lihtenštajna i sl.), koja je praktično dosledno sprovedena (bolje reći prošvercovana bez ikakvog otpora) u Ustavu i pratećim zakonima o državljanstvu i manjinama.

Crna Gora je, da podsetimo, svačija (svih građana) a crnogorsko državljanstvo je ekskluzivno pravo samo rezidenata. Za milionsku crnogorsku dijasporu nije predviđen nikakav privilegovan način dobijanja državljanstva, štaviše i mogućnost dvojnog državljanstva je selektivno ukinuta za većinu. Iseljenici su, da podsetimo, potomci ljudi koji su gotovo dva veka, nakon propasti „Mletačke ekonomske zajednice“slali ušteđevine iz Amerike, Argentine, evropskih država, Srbije i spasavali Crnu Goru od pomora od gladi, isto kao što su činili Dalmatinci i Grci svojim postojbinama ali su njihove matične države njima to elementarno pravo priznale – toliko o „evropskim standardima“. Rezultati: samo oni pripadnici crnogorske dijaspore koji su spremni da 10 godina trpe status eventualno doseljenih Afrikanca, Tunguzijca i sl. će se vratiti u Crnu Goru, a slično su “stimulisani“ i za ulaganja u matičnu državu, jer ih poreznici tretiraju kao obične strance sa pripadajućim restrikcijama (ograničenje posedovanja nekretnina – koje su možda i nasledili, pa su primorani da ih zbog poreza i originalnih „turističkih“ taksi rasprodaju). Isto će proći i Crnogorci koji bi uzeli i srbijansko državljanstvo, jer tim činom postaju stranci (gube crnogorsko). A primorci koji su masovno zadržali (i) srpski identitet ionako su „suptilnim“ merama – urbanističkim i prostornim planovima, otimačinom Morskog dobra, nesprovođenjem restitucije, tenderima nameštenim isključivo za krupni kapital - stimulisani da svoj kapital, čak i kad je višemilionski, ulažu negde drugde – u (Novi) Beograd npr. , jer u svojim mestima ne mogu - po zakonu. I tako dođosmo i do najvećeg značaja“... doma, imanja, upravo države..“ sa naglaskom na imanje, koje će u perspektivi ekskluzivo i „legalno“ da pripada samo kartelu i njihovim podobnim, u državi čiji optimalan broj stanovnika inače stručnjaci EU projektuju na 2,5 miliona, a već godišnje privlači milijardu evra stranih investicija. A ko još nije shvatio da su tajkuni, „karteli“ i pripadajući političari samo prethodnica multinacionalnih kompanija? Ove potonje naime, posluju po zakonu, pa ne mogu da kupe fabrike, nekretnine i građevinsko zemljište nabavljene na prevaran način, divlje izgrađene, otete i sl. pre nego ih tajkuni legalizuju – i njima preprodaju. I tako Crnogorci i Bokelji više nisu svoji ali su na njihovom.

Za „srpske“ tribune ovo nisu teme čak ni pred izbore, iako je „njihovo“ biračko telo najugroženije. Očigledno, imamo posla sa ljudima koji nisu sposobni ni da prepoznaju problem a kamoli da ga reše.

Ne treba mnogo objašnjavati da je „identitet“ i „entitet“ Srbi iz Crne Gore (čija je matična država Srbija) različit od Crnogoraca, uz „obilje“ nacionalnih manjina, sasvim kompatibilan sa ovom ujdurmom. Pa ipak Nikčević ne vidi svoju odgovornost, iako i sam vrlo precizno opisuje domete politike u kojoj učestvuje, kada pravilno konstatujuje da „...koliko god maskiran jeftinim frazama o ravnopravnosti svih građana, on (režim u Crnoj Gori) samo priprema teren za nadglasavanje i etnički inžinjering, sa perspektivom da obespravljeni Srbi uskoro budu preobraćeni u novocrnogorce...“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner