Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Да ли Изетбеговић мисли да су српске жртве у БиХ измишљене или да нису вредне жаљења?

Штампа
Ненад Кецмановић   
уторак, 26. мај 2015.

“Николић не иде у Сребреницу“, писало је у сриједу у врху насловне странице београдског дневника “Данас” (20. мај). А у поднаслову да Изетбеговић није одговорио на Николићев предлог да се приликом његове посјете БиХ, заказане за 15. јуни, заједно поклоне жртвама рата на бошњачким и српским спомен-гробљима. Мада су, дакле, обје информације из кабинета предсједника објављене истовремено, у даљем тексту се не помиње да су узрочно-посљедично везане, односно да Николић не иде у Поточаре зато што је Изетбеговић прећутно одбио да учини реципрочан гест. Пођимо од узрока! Зашто се бошњачки члан Предсједништва БиХ оглушио о једну иницијативу која се иначе практикује у постконфликтним друштвима као симболички гест позива лидера народима на извињење и измирење? Тим више што је позивом у Сребреницу изразио очекивање да се са српске стране испоштују ратне жртве његовог народа. 

Да ли је Изетбеговић процијенио да његов народ у Србима још увијек види непријатеље, а не комшије којима је међусобни рат такође нанио велика људска страдања, па се боји негативних реакција у бирачком тијелу? – Лоше искуство покојног Сулејмана Тихића, који је, као до сада једини бошњачки политичар, својевремено критички проговорио о апослутизацији националне жртве и указао на потребу да се чују и аргументи друге стране, Бакиру Изетбеговићу дају за право. Али, онда се отвара бошњачки мазохистички парадокс жеље за заједничким животом у унитарној држави са вјечним непријатељем, у чему и Бакир, као члан Предсједништва БиХ, активно партиципира.       

Да ли Изетбеговић сматра да је Николић својом иницијативом изједначио српске и бошњачке мртве, а он, зна се, једне сматра агресорима, а друге жртвама? – Још од ‘93. и отварања хрватско-муслиманског фронта у средњој Босни и међумуслиманског у Цазинској крајини, више ниједан озбиљан историчар не помиње бесмислицу о српској агресији на, ваљда и српску, БиХ. А тужба против Србије због агресије на БиХ одбачена је на Међународном суду правде у Хагу. Злочини су посљедица, а не узрок ратова, који су увијек политички. О политичкој одговорности за рат, из разумљивих разлога, још увијек нерадо говоре и међународни кумови, а поготово бошњачки виновници.

Да ли Изетбеговић мисли да разлика у броју жртава, оне мање – српске, чини занемарљивим у односу на веће - бошњачке? - Налази Мирсада Токаче из Истраживачко-документационог центра у Сарајеву показују да разлике и нису велике, како се дуго тврдило. Од укупно 97.214 жртава, 24.726 су српске, а од 64.341 муслиманских није утврђен број који је настрадао на обје стране фронта у сукобима са војском Фикрета Абдића. Ипак, бошњачки политичари и историчари и даље понављају причу о тристо хиљада побијених Муслимана још у првој години рата, када су једини противник били Срби. И даље не одустају од осам хиљада у Сребреници, иако се у Хагу оперише са четири, а у једино валидним форензичким налазима мање од упола. Као да и хиљаду и двјесто доказаних жртава није довољно стравично!        

Да ли, најзад, Изетбеговић мисли да су стратишта у Возући, Кравицама, Казанима итд. измишљена, или да српске жртве нису ни вриједне жаљења зато што су наше, а нису њихове? – Ако је тако, а добија се утисак да је баш тако, онда је сваки коментар сувишан и поставља се питање зашто да Николић иде у Поточаре. Уосталом, његов претходник на челу Србије Борис Тадић већ одавно је тамо био, а предсједник Српске Милорад Додик ономад је положио цвијеће, али ништа није наишло на очекивану реакцију из Сарајева. Напротив, само је ојачало бошњачко колективно увјерење да су они увијек и у свему невини. Да ли 20 година од краја рата треба и даље чекати Изетбеговића да се на неком од српских гробаља поклони жртвама бошњачких злочина?

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]