Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Да ли је сарадња Додик - Човић слична договору Цветковић - Мачек?

Штампа
Александар Стојановић   
среда, 03. октобар 2018.

Од самог настанка, Босна и Херцеговина је пркосила свим законима логике – ако народи који су конститутивни у БиХ нису могли да живе у много већој, економски јачој и политички стабилнијој држави, како ће живјети у малој, ратом уништеној и мржњом преплављеној држави?

Завршетком рата, обрачуни овдашња три народа прешли су из војне у политичку арену, гдје су, кроз сада већ легалне дејтонске интституције, сукоби постајали све чешћи. Они су, када се гледа шира слика, били много погубнији за живот обичног грађанина, него они ратни. Рат је рат, али мир у Босни није био мир. Неслагање у тројству, почевши од Предсједништва, па до свих институција у овој држави, довело је до пропасти и трипартитног модела власти – законодавна, извршна и судска власт су затроване национализмом, само камуфлираним у витални национални интерес, а обичан грађанин је постао жртва бруталног рата за политичку, а самим тим и за економску превласт појединаца.

На права на територију данашње Босне и Херцеговине и живота на њој позивали су сви, сежући у аргументацији до прије средњег вијека. Тако је овај простор дошао у посљедњи стадијум вријеђања сваке логике и разума откад је насељен. Ти сукоби су најчешће били на релацији Срби – Бошњаци, уз фингирање странаца. Међутим, ни Срби, ни Бошњаци нису обратили пажњу и нису придавали значај хрватској страни. Мада бројно инфериорни, Хрвати су ипак конститутиван народ и њихова улога је веома битна. Да би престао да трпи политичке поразе у заједничким институцијама, почетком ове деценије, Милорад Додик је почео да заговара и здушно подржава идеју трећег ентитета, сматрајући да ће тако ојачати српску, а ослабити бошњачку позицију. Зашто је то погрешно? Да би се објаснио овај проблем, важно је отићи чак у период и прије друге, Титове Југославије.

У својој књизи “Верујем у Бога и српство”, Јован Дучић је, описивајући трулост српско-хрватских односа и погрешне перцепције да су та два народа братска, скренуо пажњу на то да Срби и Хрвати нису ни у једном ослободилачком рату били на истој страни, а Срби су, зарад уједињења, амнестирали све политичке и војне одлуке Хрвата. Та идеја се није свидјела ни Николи Пашићу, који је сматрао да је то заиста српски простор и да Хрвати, ако желе такву врсту амнестије, морају да прихвате све услове које им српска страна предочи. То би успорило уједињење и угрозило његову владавину, па је краљ Александар убрзао тај процес, за почетак смјенивши Пашића, а касније дајући Хрватима многа овлаштења, па и стављајући их и у сам назив државе.

Свима је било јасно да је тај и такав пројекат од почетка био осуђен на пропаст, па тако држава скоро да није постојала, а њено функционисање било је чисто формално. Након убиства краља, Хрвати су се разгоропадили у својим захтјевима, а након споразума Цветковић – Мачек и оснивања Бановине Хрватске, Срби су схватили да су изиграни и да их је Хрватска страна искористила само да би први пут у својој историји добила независну државу. Све након тога је познато – настанак НДХ, сарадња са Хитлером, фашизам у пуном облику, Јасеновац…

И након такве грешке, Срби су толико изгарали за идеју јединства, те су Хрватима пружили још једну шансу, а 45 година касније схватају да се историја поновила – независна Хрватска, злочини, Бљесак, Олуја… Историја је учитељица живота, рекао је неко паметан давно. Поставља се питање – да ли је данашње руководство Срба у Босни и Херцеговини пропустило или свјесно заборавља часове историје који нису били тако давно?

Зарад тренутног мира у кући и побједа у политичким биткама које су кратког вијека, Милорад Додик улази у сферу која је веома осјетљива. Драган Човић има један политички идеал, као што га имају Срби у БиХ – аутономија у оквиру БиХ као почетак пута независности и уједињења са Хрватском. Спорно је то да Хрвати немају подлогу за такве захтјеве као што их имају Срби у Републици Српској. Трећи ентитет би спровео вјековне идеје Хрвата, од бискупа Штросмајера, преко Анте Павелића, до Фрање Туђмана – да су Босна и Босанци ,,хрватско цвијеће“, а након вијекова пораза остварили би побједу и добили би на поклон оно што никада нису могли да освоје.

Ко гарантује Милораду Додику или било којем Србину да Драган Човић и Хрвати у БиХ неће по трећи пут изиграти добру вољу и кратко памћење Срба и да се неће десити нови Јасеновац, Бљесак или Олуја? Када би добили оно што вијековима нису имали, Хрвати би, као сваки пут у историји, у својим тежњама постали агресивни и тешко да би која сила могла да их заустави.

Хрвати, као увијек до сада, у свом политичком дјеловању показују највише мудрости од свих народа на овим просторима. Апсолутно остају досљедни идеји “завади, па владај”, да би стали на страну једног и тиме, неокрзнути у том сукобу, извукли и добили за себе све што желе. Сарадња двојице лидера, која има чисто економски карактер и лични интерес у позадини, може имати кобне далекосежне посљедице за Србе на овим просторима. Нико не гарантује да би ови, сада наизглед добри односи, касније могли бити проблематични и довести до катастрофалних посљедица, понајвише за Србе и Републику Српску.

Због тога је важно не пропуштати часове историје, јер она се врло често, у другачијем облику, понавља. Онај ко не учи на грешкама из прошлости, тешко да ће имати будућност.

(Опција)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]