Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Да ли је у Републици Српској настао нови ДОС и која му је сврха?

Штампа
Ненад Пиваш   
уторак, 19. август 2014.

О ДОС-у данас знамо довољно, то је била коалиција од 18 мање-више хетерогених странака која је настала 2000. и након избора у септембру исте године организовала протесте, што је за резултат имало насилно преузимање власти 5. октобра. Рушењем Милошевића и њиховим доласком на власт започео је процес којим је Србија престајала да буде држава. Постоје бројне сличности између дешавања у Србији 2000. и Републици Српској 2014. Прво, и једна и друга година биле су изборне и власт је у оба случаја припадала људима који се налазе у конфронтацији са Западом. И Додик и Милошевић представљају личности са шароликом политичком каријером који су после неког времена прихватили српско становиште, због чега су постали сметња страним силама које свој интерес виде у слабљењу српског фактора.

Сличност се ту не завршава. Године 2014. у Републици Српској странке опозиције основале су коалицију под именом "Савез за промјене". Само име није ново, исто тако се звала и претеча ДОС-а која је 1998. основана на иницијативу Грађанског савеза Србије. „Име није ништа“ рекао је Вилијам Шекспир, но ми који пратимо политику не можемо тек тако сложити са овим јер је досадашње искуство показало да одређену терминологију и реторику по правилу прати и одређена политика.

"Савез за промјене" чине Српска демократска странка, Партија демократског програса и Демократска партија. Свака од њих заслужује посебну анализу.

„Ријеч глобализам углавном асоцира на његово историјски увријежено доживљавање и идентификовање са хегемонизмом и супремацијом. У историји човјечанства много пута је доминација једних над другима добијала глобалне размјере. Глобализам по мјери Демократске партије представља визију праведног свијета у коме глобализација није негација аутентичних вриједности државних и националних идентитета, која исто тако није доминација једних над другима, већ доминација правила над свима, без изузетака. Таква глобализација без хегемонизма и супремације свакако је идеал вриједан подршке.
Сви ми овдје дајемо свој скроман допринос идеји глобалне једнакости и глобалној људској врлини – хуманизму, а тиме и глобалном миру којем тежимо.“ Ово на први поглед изгледа као део некавог манифеста Демократске странке у Америци, међутим, у питању је део програма ДП Републике Српске коју води Драган Чавић[1]. Реч је о бившем председнику РС и бившем председнику СДС-а за време чијег мандата је Република Српска остала без војске.

Партију демократског прогреса (ПДП) води Младен Иванић, који је раније имао блиску сарадњу са Млађаном Динкићем и његовим Г17 плус. Из редова ове партије је и бивши премијер РС Драган Микеревић, чија влада је 2003. на захтев Педија Ешдауна формирала комисију чији је циљ био да направи извештај о догађајима у Сребреници у јулу 1995. Комисија је дошла до неутемељене цифре од 7108 несталих, а влада Микеровића је дати извештај усвојила. На овај извештај радо су се позивале разне НВО, али и Влада Србије када је 2010. доносила штетну резолуцију о осуди злочина у Сребреници.

СДС је највећа партија унутар "Савеза за промјене" и највећа опозициона партија у РС, те због тога заслужују најдетаљнију анализу. Реч је о партији коју је основао и водио др Радован Караџић, први председник Републике Српске, заслужан за њено оснивање и одбрану у рату. Међутим, Педи Ешдаун је 2004. сменио шездесетак људи из врха странке под изговором да опструирају Дејтонски споразум и да помажу скривање хашких оптуженика и забранио им политички ангажман. Након тога у врху малтене да више није остало људи из старог руководства и на чело је дошао Драган Чавић, који је након губитка власти 2006. смењен са функције председника странке да би убрзо био и избачен из ње. Нови председник СДС постаје је Младен Босић који и данас води странку.

Босићево време је, поред тврдог опозиционог деловања против Милорада Додика и СНСД-а, обележила и нова реторика и другачији приступ политици. О националним темама се више није много говорило, чак је истицано како су оне мање битне, како за њих није време, како се тиме замајава јавност, и како се скреће пажња са правих проблема, а то су криминал и корупција. Но и поред свих ових промена, странка је успела да очува снагу јер их је значајан део патриотског бирачког тела и даље видео као ону странку која их је водила у рату.

Странка је раније имала споразум о сарадњи са ДСС-ом, но за време парламентарних избора у Србији 2014. прилично им је засметао Додиков сусрет са Коштуницом и Кустурицом у Андрићграду. Сматрали су да овим Додик руши Вучића јер „му не одговара никаква власт у Србији која за приоритет има борбу против корупције и криминала“ А пројекат Емира Кустурице је за СДС „приватни пројекат који финансирају грађани РС, по ко зна који пут, користи за политичку промоцију Милорада Додика“[2].

Но, недостатак идеологије и разводњене и површне фразе нису били једино што краси странку. Са нижег и средњег нивао било је пуно врло јасних порука. Тако је Обрен Петровић, градоначелник Добоја из редова СДС-а, изјавио за Дневни аваз: „Јасно је да сметам власти, односно СНСД-у не само због тога што сам из опозиционог СДС-а. Крив сам и због тога што сам пробосански орјентиран. Сви знају да је њима Добој црна рупа. Не могу прихватити то да је политика Добоја, коју ја јасно заговарам, таква каква јесте. Ја сам градоначелник којег су изабрали сви грађани и поштујем и извршавам одлуке грађана свих националности. То је политика која не жели никакво одвајање из БиХ, желимо интеграције у НАТО пакт, Европску унију“[3].

Али добро, то је локални ниво где се решавају друга питања и није битно шта о великим темама каже један градоначелник коме то и није у надлежности, то не мора бити одраз политике странке, рекли би неки. Слажем се да не мора. Али зато Политичка академија СДС-а баш и није тело које се бави комуналним питањима! Она има плодотворну сарадњу са немачком Фондацијом "Конрад Аденауер"[4]. Председник ове Политичке академије је Александар Савановић, који има врло јасне ставове и који се не задржава само на немуштим критикама за криминал и корупцију. Он је рецимо незадовољан приватизацијом нафтне рафинерије Брод коју је купила руска фирма Neft Gaz In Kor. Велики проблем види и у томе што је влада РС руском бизнисмену Сердарову дала концесију на експлоатацију угља у рударском налазишту у Угљевику.

На први поглед се може стећи утисак да Савановић брине о томе да РС не буде оштећена, он „бригу“ за њу заиста показује тако што се плаши да не прође „лоше“ као Србија „која је након приватизације Нафтне индустрије Србије (НИС), дошла у ситуацију да мора балансирати своју стратешку одлуку ка евроинтеграцијама са захјтевима руске стране. Србија има врло мали простор да доноси суверену одлуку о својој стратешкој орјентацији, јер је критично везана чињеницом да Русија има тако моћан инструмент притиска унутар Србије, какав је НИС.“[5].

Дакле, Русија је та која нас уцењује те је због тога отежан наш „стратешки промишљен“ избор да се иде у ЕУ?! Ово као да је саопштење неке невладине организације. Генерално, Савановић је прилично незадовољан спољном политиком Додика и СНСД-а, која је решена за сарадњу са Русима, па тако даље наводи да „Одлука Владе РС да заигра искључиво на карту Русије, и спали све мостове према западним партнерима, представља национални ризик највишег ранга, нарочито имајући у виду супротну оријентацију званичног Београда“.

Недуго након тога поново поручује да „Отворена и ничим изазвана“ агресивна реторика којом председник РС константно напада представнике САД администрације и (квази)“проруска“ политика, нема никакве везе с „проруским“ осјећајима, већ је заправо изазвана овисношћу Владе од Русије и потенцијалних руских кредита. С аспекта политичке стабилности РС ова пракса има врло негативне конотације, јер производи регионалну конфронтацију и анимозитете“.

Е ово је већ врло препознатљива реторика! По датој логици до конфронтације не долази зато што ми пружамо отпор онима који на нас насрћу већ зато што ми њих беспотребно чачкамо?! И челницима ДОС-а је исто тако сметала сарадња са Русијом и конфликти са светом (а заправо отпор нападима оних који су нам ненаклоњени) за које су тврдили да их сами производимо.

За крај, тачно је да се у РС, као и у целом региону, тешко живи. Но, грађани никако не би смели да се поверују обећањима оних који тврде да ће све то бити решено када на власт дођу они који тврде да су националне и идентитетске теме небитне а да је питање свих питања економија. Нека уче на негативном искуству браће из Србије, којима кад су изабрали „бољи живот“ уместо „великих апстрактних питања“ никада није било боље на економском плану, већ напротив! Мора се разбити заблуда да економски опоравак може доћи са онима којима држава није приоритет.

Оваква политика, необична за изворни СДС, изазвала је незадовољство људи из старог руководства странке. Па тако бивши председник Калинић, коме је 2004. забрањено бављење политиком, тврди да треба сменити Босића и каже да ''морамо да играмо оштро и само радикалним потезима можемо довести до промјена у СДС“[6].Пораз "Савеза за промјене" на изборима би могао олакшати ове промене унутар странке и омогућио би да се СДС врати себи. То би ојачало позицију РС јер би о кључним националним питањима постојао консензус најзначајнијих политичких чинилаца.


 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]