Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Дан победе у Бањалуци

Штампа
Славко Митровић   
субота, 21. мај 2016.

Срби су опет били на побједничкој страни. Поражени су и окупатори и њихови домаћи помагачи. Нису успјели завадити учеснике митинга на Тргу Крајине и протестанте у Парку "Младен Стојановић". Овај пут није успјела замисао Бакирове сећије окренути Србе на Србе.

Протестанти су били паметнији од својих острашћених и мржњом оптерећених вођа. Иванић је био барометар - сам себе је привео на протест, па му је и говор на то личио. Босић није сам умио срочити пет реченица захтјева, па му је списак написан на папирићу. Бореновић без сакоа, у кошуљи, изиграва Барака Обаму, иако је миљеник британске амбасаде. Наставио гдје је Иванић стао, јер су британске службе у јесен 1999. године на Балкану направиле двије партије демократског прогреса - једну за Иванића, а другу за Хашима Тачија. Након годину, Тачи је морао промијенити име свога ПДП-а. Бореновић прави дреку о савезу са народом, а не види да му је Иванић оставио пропалу коалицију са пробосанским Босићем.

Иванић удомио себе и Црнатка, уцјењујући СДС. Прво их натјерао да га непријављеног од Савеза за промјене, под притиском странаца бирају у Предсједништво БиХ, а онда им наметне Црнатка за министра спољних послова. Као ванпарламентарна странка, ПДП држи двије кључне функције на нивоу БиХ иако није добио гласове чак ни за једног посланика у Парламенту БиХ. Вољом странаца и милошћу Бакира Изетбеговића, одузели су СДС-у најважније позиције. Није у питању Иванићева памет, већ Босићев кукавичлук и метиљавост у вођењу СДС-а протеклих десет година. Најдуже је предсједник, дуже и од Радована Караџића, а биће тек пролазна политичка појава запамћена по губитку свих избора. Осим када га у Парламенту БиХ изабере СДА и Шефик Џаферовић, ратни шеф полиције у Зеници одговоран са Сакибом Махмуљином за звјерстава муџахедина. Босићев одговор брижном патријарху да Српска православна црква оснује странку и изађе на изборе, па ће се изненадити шта би добила, биће  заувијек упамћен у политичкој, али и националној историји.

Тако је 14. мај начас окончао вишемјесечно хушкање опозиције на Републику  Српску од стране сарајевских медија и острашћене бошњачке јавности. Сарајево је заједно са такозваним савезом за промјене трубило и гудило о Милораду Додику, корупцији, криминалу, хапшењу само што није,  по налогу Тужилаштва СДА и СДС-ове СИПА . Телалили како се Додик боји, па неће правити контрамитинг, изгубио подршку народа, ДНС-а, Србије и Русије коју су притисли други проблеми. Свој сценарио о сукобима и крвопролићу приписивали су Додику. Јадан Црнадак до задњег тврдио да неће бити митинга за подршку Републици Српској.  Додик производи догађаје, а остали реагују, скоро рече фрустрирани и резигнирани Чавић. Зна се да Чавић није одустао од покушаја уклањања Босића са чела СДС-а, јер своју странку никада неће изградити. Од борбе против Додика, не види се још већа борба у СДС-у и ПДП-у гдје једни другима раде иза леђа.

Проглашен даном Д, 14. мај је у низу неуспјелих сапуница по турском и америчком рецепту обојених револуција окончан фијаском опозиције. Према званичним процјенама на њиховом протесту до 6.000, а на величанственом митингу подршке Републици и њеним институцијама, "Срцем за Српску", више од 30.000. Важно је рећи да је на митингу била опуштена и радосна атмосфера, са поздравима браћи у парку. Слика све говори, па то нису могли сакрити извјештаји медија на платном списку опозиције и придружени чланови штаба пропалих протеста. Подршку су добили од сарајевских медија, прије, за вријеме, а послије протеста у фалсификовању броја учесника. Оно што радује, све је протекло мирно, иако су такозвани данима призивали сукобе и крвопролиће унапријед окривљујући Додика. Министар полиције Драган Лукач одлучно је упозорио да ће организатори бити одговорни за сваки инцидент, јасно говорећи о сценарију обојених револуција Украјине, Грузије, Македоније, арапског прољећа. Заузме се зграда Телевизије и јави - Додик побјегао у Русију, освоје Народну скупштину кад то већ није успјело Ранки Мишић. Онда позову полицију да се придружи протесту, а вичу не смијете народ истјеривати из народне скупштине. Ко не вјерује, нека погледа филм на Јутјубу о организацији Канвас која је обучавала и усмјеравала протесте рушења "диктатура" широм свијета, послије чега наступа хаос и безвлашће.

Подршка Републици Српској на митингу Срцем за Српску стигла је са разних страна - борачких легенди, Дарка Младића, Слободарске партије Аустрије чији кандидат има највише шанси у другом кругу избора за предсједника Аустрије. Још једном је потврђена заједничка политика СНСД-ДНС-СП, најдуговјечније тројне политичке коалиције у Европи, потпомогнуте другим странкама које воде одговорна руководства. Зато с правом очекују поновну побједу, не само на локалним изборима ове године, већ и општим 2018. године.

Полазећи од тога да нема шта изгубити, опозиција је кренула у протест, тражећи оставку предсједника Републике, распуштање Народне скупштине, смјену Владе и ванредне изборе. Није јасно зашто, када је власт побиједила на изборима 2014. године, трећи пут заредом, освојила 44 посланичка мандата, изабрана је Влада коју сада подржава 50 посланика. Такозвани савез за промјене освојио је 32 мандата, од којих сада има 27. При том, на нивоу БиХ гдје су такозвани власт са Бакиром Изетбеговићем, стална је парламентарна криза: у тој коалицији је била Комшићева странка, па је избачена, убачена Радончићева, четири посланика СДА су у сукобу са Изетбеговићем. Не зна се ко чини парламентарну већину, па се стално крпе гласови. СДС, ПДП и Чавић су у Сарајеву само Бакирови бројеви, јер знају да их је кратко припео и да их може избацити.

Такозвани праве глупости и послије неуспјелог протеста. Пожурили да у Београду одрже конференцију за штампу, оптужујући медије, (јер Вучића не смију), што како кажу, подржавају Додика и његове. При том Чавић рече да у Србији влада стереотип - да нема Српске без Додика и да сви који руше Додика, руше Српску. Само је то и сам потврдио, јер Србија није нека далека и незаинтересована држава. У Србији живе Срби који имају много сродника и пријатеља у Српској, свакодневно је велики број у обје српске државе у контактима и обостраним боравцима. Испада по Чавићу да Србија, њена јавност, власт и медији ништа не знају о Српској, па незналачки подржавају Додика и његову борбу за очување Српске. Зна Србија добро ко је шта.

Логичније би било да су такозвани пожурили у Сарајево да поднесу извјештај и да траже нову подршку, послије посљедње шансе, како су својим прогласом сами назвали свој протест 14. маја.

(Глас Српске)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]