Додик, Вучић и опозиција у Српској

Изгледа да су са последњег у низу састанака будућег премијера Србије Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика обојица отишли са уверењем да им је донео некакву корист на њиховим политичким путевима: Вучић се представио као заштитник Републике Српске и поштовалац територијалног интегритета БиХ, који реторички не иритира Сарајево, а Додик се потрудио да остави утисак непоколебљивог браниоца интереса РС којем Вучић у том процесу неће одмоћи.

С треће стране, и Додикови политички противници у Српској – поготово они којима је Вучић велики узор - остављају утисак да нису незадовољни, прагматично закључујући да су неопходни сусрети највиших званичника Србије и Српске зарад унапређења сарадње српских институција са две стране Дрине. Наравно, у опозицији није мало оних који се од раније нескривено надају да ће им Вучић у наредних шест месеци предизборне кампање некако помоћи, макар “откривањем” неке афере у којој ће “заблистати” ако не Додиково име, оно макар име неког њему блиског бизнисмена. То није немогуће, али би за такав “поклон” морао да се нађе и неко из Додиковог ближег окружења који се не би превише опирао да буде “упакован”.

У супротном, Додик би из једне такве ситуације могао да изађе као победник, као што се већ раније догодило: Након силаска са власти 2000. године био је оптужен за криминал у време своје двогодишње владавине, али се на суду успешно одбранио.

Чини се, дакле, да је вероватније да ће се опозиција морати сама много више потрудити не би ли успела у свом науму да порази Додика на изборима, при чему ће још морати да трага за начинима како да бирачима “упакује” све промашаје Додикових влада на унутрашњем плану у Српској. Али, и сам Додик има намеру да искористи промашаје опозиционих партија у општинама у којима ови владају последњу деценију: Тако је полиција пре неки дан подигла кривичну пријаву против дугогодишњег СДС-овог начелника општине Братунац због сумње у ненаменско трошење 80 000 евра.

Иако опозиција месецима износи тврдње да су Додикови људи одговорни за криминал и пљачку милиона евра, Додик у својим рукама држи институционалне инструменте да, као у случају у Братунцу, представнике локалне власти из опозиционих партија пријави за пљачку и криминал где год пронађе нешто сумњиво, вероватно рачунајући на утисак који оставља веродостојност полицијског печата на таквим пријавама. Но, та моћ може бити двосекли мач у Додиковим рукама, јер нема одговора на питање зашто нико од СНСД-ових функционера није кривично гоњен ни због једне афере са проневером новца.

Даље, “контраоптужбену” тактику Додиков СНСД примењује и у “одговорима” на опозиционе оптужбе о великој задужености Српске за време осмогодишње владавине Додикове партије, узвраћајући оптужбама о великој задужености СДС-ових дводеценијских “тврђава” локалне власти у Добоју и Бијељини. Ни од оптужби ове врсте до сада ниједна страна није пронашла “добру” одбрану, уколико је то уопште могуће.

Па, ипак, изгледа да је Додик уверен да ће овако најлакше успети да отупи оштрицу оптужби које опозиционе вође упућују пре свих у његовом правцу, не би ли осујетио намере опозиције да придобије на своју страну већи број страначки неопредељених бирача, који, заправо, у својим рукама држе кључ изборне победе. Јер, што мање тих бирача изађе на изборе, то је Додикова победа извеснија, наравно под условом да на биралишта изведе своје своје чланове и “сигурне” бираче. И обрнуто.

Вучић ће гледати да се у ту “игру” што мање лично укључује, али ће то, уместо њега, а у његово име, чинити други. Директна подршка коју је пружио једној од три “напредњачке” ванпарламентране странке у Српској, Вучићу може донети политички профит у Српској само уколико успе да их он све обједини, а ови онда успеју да – на крилима његове подршке – уђу у Народну скупштину РС и ако, стицајем околности, буду представљали тас на ваги између странака које око себе окупи СНСД, са једне стране, и СДС, са друге.

А док, у међувремену, његови “напредњачки” фаворити у Српској буду градили страначку инфраструктуру, критикујући Додика и не приближавајући се сувише СДС-у - али спремни да дају подршку СДС-овом кандидату та председника РС – Вучић ће и даље настојати да игра улогу “помиритеља” Милорада Додика и Младена Босића, кад год процени да њихово међусобно предизборно оптуживање може довести и до физичких сукоба њихових присталица. Но, имајући у виду да су се одмах након недавне сесије Вучић-Додик-Босић политичке страсти у Српској разбуктале, па тек касније примириле, не би било необично да Вучић повремено користи и даљински управљач зарад одржавања “ниског интензитета” српско-српске предизборне “кризе”.

Вучићева “помиритељска” мисија са Сарајевом биће знатно тежа, након што су СДА, коју полако преузима Бакир Изетбеговић, и СДП БиХ Златка Лагумџије решили да из власти избаце најстраственијег Вучићевог поштоваоца међу Бошњацима, Фахрудина Радончића. Да ли ће се Радончић лишити суптилне благонаклоне реторике коју Вучић исказује према “Фахри”, зависиће од процене самог Радончића у изборном судару са Изетбеговићем. Но, и сам Изетбеговић се већ препоручио као први позивар Вучићу да посети Сарајево као нови премијер Србије, па је за очекивати да будући кандидат за првог у Бошњака искористи сусрет са Вучићем како би се представио малтене као фактор бошњачке стабилности на читавом простору који обухвата двоугао са РС и троугао Нови Пазар-Сјеница-Тутин.

Но, како БиХ није “независно Косово”, а ни РС није север Косова, ЕУ ће, упркос “доброј вољи”, за сада бити ускраћена да у Сарајеву отвори дијалог по “узору” на преговоре Београда и Приштине. Не толико због тога што се у БиХ не би могло наћи тачија, вучића и дачића, тим пре јер су се у тим улогама мање-више опробале све садашње политичке вође Срба, Хрвата и Бошњака, дакако свако на свој начин. Али, још нико није понудио такав “бриселски споразум” за БиХ који би “заменио” Дејтонски споразум, тако да буде задовољна убедљива већина сва народа. А ни Вучић, како сам ономад рече, “није довољно паметан да реши тај проблем”. Па, сад, и сви међу Србима могу да одахну: и његови сличномишљеници и противници.