Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

"Великогоспојински" политички вашар у Берлину

Штампа
Слободан Дурмановић   
недеља, 06. јул 2014.

Како је недавно најављено, двадесет осмог августа немачка канцеларка Ангела Меркел требало би да буде домаћица велике конференције о западном Балкану, на којој ће „фокус бити на БиХ и ситуацији у БиХ”, како тврде неименовани дипломатски извори бањалучких “Независних новина”[1].

“Као својеврсни увод у велику конференцију о западном Балкану може да се оцени и посета премијера Србије Александра Вучића званичном Берлину, што само потврђује појачани интерес Немачке за цели регион, а то ће бити наглашено и на јулском састанку у Дубровнику, који Меркелова, барем према најавама, организује са шефовима држава”, наводи лист који је управо Вучића прошле године прогласио за политичку звезду региона.

Немачки покушај “уплива” у БиХ

Бањалучки лист цитира дугогодишњег српског дипломату на функцији шефа Мисије БиХ при ЕУ у Бриселу Игора Давидовића, који каже да се “након интензивног ангажмана Немачке у процесу нормализације односа Београда и Приштине, стиче утисак о већој посвећености ове земље БиХ”. А неименовани дипломатски извори тврде да ће на преговараче у БиХ бити примењен рецепт “фер условљавања”, али да “ни за БиХ ни за њене лидере неће бити олакшица у процесу напретка” ка ЕУ[2].

Истина, о “појачаном ангажману” Немачке у БиХ говорило се и након посете немачког шефа дипломатије Франка Валтера Штајнмајера Сарајеву крајем маја, мада су и тада чак и они који прижељкују јачи немачки дипломатски ангажман у БиХ, били резервисани према исходу те инцијативе. Па, тако, једни сматрају да не треба очекивати да ће Берлин направити радикалан заокрет[3],  док други, који такав заокрет прижељкују, уверавају да би сваки ангажман који не би донео промене Устава БиХ - био малтене неуспешан.

Притом, бивши високи представник у БиХ Кристијан Шварц Шилинг чак саветује Берлин да убудуће и не помиње могућност укидања ОХР-а[4]. Сарајевски “прижељкивачи”, пак, већ виде “конкретне трагове немачког деловања кроз недавни договор народњачких странака из БиХ”[5], дочим се сам Штајнмајер у Сарајеву уздржавао од превеликих обећања[6]. Ипак, још тада је Штајнмајер у неформалне разговоре, поред лидера “народњака” из реда Срба у РС и Хрвата у ФБиХ, укључио и лидера “социјалдемократа” у ФБиХ Златка Лагумџију[7], који се препоручује као незаобилазан фактор у постизборном периоду “у процесу структуралних и уставних реформи ка функционалнијој БиХ, као првом озбиљном раду на преуређењу дејтонске БиХ”[8].

Све то говори да ће у Берлин на Велику Госпојину бити позвани лидери свих најјачих странака Срба (СНСД,СДС), Бошњака (СДА, СДП БиХ, СББ БиХ) и Хрвата (оба ХДЗ-а), просто зато што се већ сада зна да, након октобарских избора, само ретки међу њима неће бити у прилици да утичу на било који предлог уставних промена или закона које буду “сугерисали” из Берлина и/или Брисела на путу БиХ ка ЕУ. То значи да никакав уставни амандман или “европски” закон у Парламентарној скупштини БиХ неће проћи ако међу српским посланицима изостане подршка СДС-а или СНСД-а, а исто ће се догодити и ако две од три бошњачке странке ускрате своју подршку, док ће воља Хрвата и даље зависити искључиво од ХДЗ-а БиХ, који ће највероватније и даље остати далеко надмоћнији од ХДЗ-а 1990.

Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ из априла 2006. године. То значи да се може очекивати да Берлин затражи од лидера странака Срба, Хрвата и Бошњака да се обавежу да ће држати све конце у својим рукама у својим странкама, како не би дошло до пропасти било каквих предложених промена због “непослушности” пар посланика, као пре осам година у СДА, или “искакања” читавих странака из договора, попут Странке за БиХ Хариса Силајџића у том истом политичком хепенингу.  

За очекивати је, такође, да ће и берлински спонзори “нових промена” у БиХ - ако намеравају да постигну какав-такав успех - бити умеренији неголи бриселско-амерички пре осам година: радикална измена Устава БиХ која је овима тада била надохват руке, Берлину је сада прилично далеко, па ће се тамо највероватније морати задовољити чвршћим обећањима бошњачких, хрватских и српских политичара о бржем спровођењу пресуде “Сејдић, Финци” и усаглашавању механизма кородинације. Но, како у оба случаја узрок неуспеха лежи у неиспуњеним обећањима бошњачких и хрватских политичара у Федерацији БиХ, успех будућег самита зависиће, ипак, понајвише од спремности и вештине Берлина да пресече тај бошњачко-хрватски чвор.

Српско-српски изазови

Но, ни српски представници – чији досадашњи ставови у ова два велика нерешена питања до сада нису били спорни ни Бриселу, ни Берлину – на самиту код Меркелове неће имати пуно прилика да се осећају као на излету. Јер, услови које ЕУ поставља пред БиХ односе се на низ питања под заједничким именом “усклађивања са легислативом ЕУ”, па је за очекивати да ће – “заслугом” било домаћина, било неког од гостију из Сарајева – бити поменут и предлог да се ентитетско гласање “заобиђе” приликом гласања о “европским законима”, а што се раније у бошњачким и неким страним предлозима често називало “европском клаузулом”.

Наиме, представници ЕУ већ одавно захтевају да се поједине надлежности ентитета пренесу на ниво БиХ или поделе са заједничким институцијама БиХ, а представници Републике Српске су у неким од тих случајева у последње време реаговали доста нејасно. Тако је, на пример, већина посланика СНСД-а у Представничком дому Парламента БиХ гласала за измене Кривичног закона БиХ и закон о спречавању прања новца и финансирања терористичких активности, и то упркос вољи врха странке. Но, лидер СНСД-а Милорад Додик малтене је оправдао понашање „непослушних“ посланика, не критикујући ни њих, а ни посланике супарничког СДС-а који су на исти начин гласали. А закони су пали након што су им се успротивили српски делегати у Дому народа Парламента, пошто су Влада РС и ресорна министарства изнели став да је реч о покушају преноса надлежности са РС на ниво БиХ[9].

Други пример није био тако уочљив, али може бити индикативан за будуће понашање две водеће српске странке у вези са захтевима који се буду испостављали из ЕУ. Наиме, ни СНСД ни СДС нису реаговали када је недавно директор Савета Енергетске заједнице ЕУ Јанез Копач изјавио да би “гасна легислатива на нивоу БиХ” -  а тај предлог, како сам Копач објашњава, предвиђа пренос дела надлежности на ниво БиХ - “била донесена да је (СДС-ов потпредседник) Мирко Шаровић остао министар спољне трговине и економских односа”[10]. Тим пре, јер је Копач истовремено оптужио новог, СНСД-овог министра Бориса Тучића да “потпуно игнорише било шта шта би се средило на нивоу државе”.  Интересантно је да се, након овог Копачевог реторичког “слалома” међу Србима, није нико огласио ни из СДС-а, ни из СНСД-а. Иако се, рецимо, од Додика могло очекивати да стане у одбрану свог министра и уједно покуша да оптужи СДС за “пробосанску политику” - што иначе радо чини, док се од СДС-а могло очекивати да покуша да отклони сумње - на које наводи Копач својом изјавом - да ће њихов кадар учествовати у преносу надлежности РС на ниво БиХ.

Ова два примера јасно упућују да не би било наодмет да се у сваком осетљивом питању из области „усклађивања легислативе БиХ са легислативом ЕУ“ убудуће обавезно изјашњава и Народна скупштина РС, јер, ако ништа друго, српски делегати у Дому народа Парламента БиХ имају обавезу да гласају у складу са мишљењем Парламента Српске, пошто их тај парламент и бира у Дом народа. Уосталом, Парламент Српске је још од оснивања и замишљен да буде кључно тело за дефинисање интереса Српске, па у њему онда и треба сучелити сасвим опречна мишљења и изнети разне недоумице које се буду јављале у наредном периоду. Овај парламент је и место на коме ваља разјаснити грађанима Српске све предности и мане решења која им се нуде, ма колико апстрактно та решења на први поглед изгледала. То би - ко се тога сећа још - требало да буде и једна од основних дужности српских политичких представника, јер их је српски народ и бирао.

Истина, било је и раније пуно одлука које су српски политички представници доносили у заједничким институцијама БиХ без мишљења Парламента Српске, да би касније признавали да су грешили, налазећи изговор у сопственој наивности или у притисцима и наметању од стране ОХР-а. Но, како данас тако јаких притисака ни изблиза нема, а ОХР већ одавно не намеће никакве одлуке, више не постоји озбиљан изговор да се српски политичари не консултују са својим парламентом о сваком важном питању за будућност Српске. Не би било лоше да то на уму имају и српски политичари који ће се на Велику Госпојину наћи у Берлину.


[2] Isto.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]