| Политички живот | |||
Вече и дани после избора |
|
|
|
| понедељак, 05. октобар 2026. | |
|
Питање није само политичко. Зато ће око 90 одсто карактера овог текста бити цитати преузети са разних медицинских сајтова и део наравно од ВИ.
Раније сам већ писао да је нарцисоидни поремећај личности тежак ментални поремећај, а да се „малигни нарцизам у психијатрији и политичкој психологији сматра његовим најтежим и најопаснијим подтипом или комбинацијом више озбиљних поремећаја: нарцизма, антисоцијалног понашања (социопатије), агресије, садизма и параноје“. „Особе са особинама Мрачне тријаде (у које спада и малигни нарцизам) често имају озбиљне поремећаје спавања због следећих психолошких и неуробиолошких механизама: - Стање сталне хипербудности (hyperarousal): Њихов нервни систем је непрекидно на опрезу. Будући да су дубоко параноични, стално скенирају околину у потрази за потенцијалним претњама, издајама или нападима на њихов его.
- Когнитивне петље (cognitive looping): Мозак малигног нарциса се тешко опушта. Увече често упадају у опсесивне мисли... Ноћне птице: Истраживања показују јасну везу између мрачних црта личности и хроничног остајања будним до касно у ноћ, јер ноћ виде као време када лакше могу да кују планове или делују без ометања“ Уз инсомнију, између осталих симптома малигног нарцизма су, да поновим: „Грандиозни осећај сопствене важности, супериорности и непобедивости. Неутажива жеља да се буде у центру пажње. Често лагање. Ароганција Нетолеранција опонирања, неодобравања или конфронтације уз редовно изражавање љутње. Манипулисање другим људима и њихово повређивање. Одсуство емпатије и кајања. Понављајуће непоштовање или кршење закона и права других. Неспособност да се направи разлика између исправног и погрешног. Недостатак одговорности.“ Уверен сам да ни код једног српског политичара ове симптоме не препознајете. Одговори струке на хипотетичко питање шта се може очекивати када би неким случајем таква особа била на власти, што у Србији наравно није случај, па изгубила изборе, гласе:
„Губитак власти за особу са синдромом малигног нарцизма која је годинама спроводила ауторитарну власт представља ултимативну психолошку катастрофу. Може да реагује: 1. Екстремном паранојом Губитак види искључиво као резултат "издаје", "глобалне завере", "спољних непријатеља" или "саботаже". 2. Тактиком "спаљене земље" (садистичком деструкцијом) Пошто је његова личност потпуно стопљена са институцијом власти ("Држава – то сам ја"), губитак моћи доживљава као сопствени биолошки или психолошки крај. Његова логика постаје: Ако не могу да владам ја, неће владати нико. - Спреман је да уништи институције, економију или стабилност земље како би отежао посао наследницима. - Може свесно изазвати хаос, нереде или конфликте како би доказао да је систем без њега неодржив.
3. Нарцистичким бесом Ово није обичан бес, већ неконтролисана, слепа агресија изазвана дубоким стидом и јавним понижењем (тзв. нарцистичка повреда). Реакција укључује: - Отворене претње и осветољубивост према свима који су допринели његовом паду. - Немогућност рационалног преговарања о мирној транзицији власти, јер сваки компромис види као тотални пораз.
4. Екстремним порицањем и креирањем алтернативне реалности Да би заштитио свој крхки его од реалности у којој више није моћан, лидер може побећи у потпуно порицање стварности: - Наставља да се понаша као да је и даље на власти, игноришући званичне резултате, законе или процедуре. - Формира паралелне наративе за своје преостале следбенике, тврдећи да је он једини "легитимни".
5. Психолошки слом и декомпензација Када сви одбрамбени механизми (порицање, бес, пројекција) откажу и када реалност губитка моћи постане неизбежна, наступа тешка психолошка декомпензација: - Може пасти у дубоку, психотичну депресију. - Губитак спољног извора моћи може довести до потпуног губитка смисла живота, што у екстремним случајевима води ка суицидалним идејама или актима.“ А могућа реакција опозиције у случају изборног пораза? „Реакција опозиције и њених присталица на неуспех на изборима зависи од политичког контекста, степена поверења у изборни процес и општег стања у друштву. У демократским системима ове реакције се крећу од мирног прихватања пораза до уличних протеста и институционалне блокаде. Ево прегледа како опозиција и њене присталице најчешће реагују у случају неуспеха: 1. Институционалне и унутарстраначке реакције Признавање пораза и честитка победнику, унутарстраначке реформе и оставке, правно оспоравање резултата 2. Ванинституционалне реакције и протести У земљама са нижим нивоом демократије или када постоје озбиљни докази о изборним нерегуларностима, реакције се селе на улице: улични протести и демонстрације, бојкот институција, грађанска непослушност у екстремнијим случајевима.
3. Психолошке реакције присталица Код самих гласача и активиста опозиције, неуспех изазива широк спектар емоција: разочарање и апатија, гнев и поларизација,теорије завере“ Каква се реакција опозиције може очекивати у недемократским државама, посебно у контексту Србије? Цитирам: 1. Ванинституционална борба и протести - Улични протести и окупљања: Позивање грађана на демонстрације испред кључних институција. Ови протести укључују шетње, блокаде саобраћајница и седнице на отвореном. - Радикализација метода притиска: Екстремније форме политичке борбе, као што су вишедневни штрајкови глађу или блокаде државних институција и факултета. - Захтеви за поништавање избора и међународну арбитражу
2. Институционални потези и стратешке дилеме Унутар самог система, опозиција се суочава са тешким одлукама: - Правна борба: Подношење великог броја приговора и жалби локалним и републичкој изборној комисији, иако постоји опште неповерење у то да ће институције променити исход. - Бојкот или одбијање мандата: иницијативе за враћање освојених мандата или привремени бојкот парламента како би се делегитимизовала власт, мада унутар саме опозиције ретко постоји потпуни консензус око овог корака.
3. Унутаропозициона фрагментација и апатија присталица Неуспех на изборима готово увек покреће унутрашње кризе: - Међусобне оптужбе: Опозиционе странке и коалиције често улазе у круг пребацивања кривице – расправља се о томе да ли је стратегија била добра, ко је био "реметилачки фактор" и да ли је требало изаћи у једној, више колона или бојкотовати изборе. То редовно води ка додатном уситњавању (фрагментацији) опозиционе сцене. - Политичка летаргија гласача: Код дела присталица јавља се дубоко разочарање, пад мотивације и осећај да су промене кроз институције немогуће. То резултира апатијом и смањеном спремношћу за учешће у наредним протестима или изборним циклусима. С друге стране, владајућа опција у тим тренуцима обично наступа са позиције "одбране изборне воље грађана", проглашавајући протесте покушајем дестабилизације земље и нелегалног преузимања власти на улици.“ Тешко да ико може да пружи одговор на питање шта нас чека, сем јавности непознати људи обе стране који у својим штабовима планирају, разрађују акционе и реактивне активности за изборни дан и ноћ, и оне који следе. Зато сам само цитирао могуће сценарије, не усуђујући се да изнесем своје мишљење. (Аутор је члан Председништва Новог ДСС-а) |