Истина и помирење на ex-YU просторима

По налогу љубави - Исповест Титове удовице (4)

Штампа
Владан Динић   
четвртак, 20. јун 2013.

За љубав свако место на свету је рај - говорио је Толстој.

За Тита и Јованку та рајска места били су Бели двор, вила у Ужичкој 15, ловишта. Много је оних који су се, после Брозове смрти, утркивали да што пикантније опишу рађање љубави између времешног маршала и његове, 32 године млађе секретарице.

Али, сем голе љубопитљивости и повређености отпуштених Титових мајордома, ту углавном ничег другог није било.

Ако би, међутим, из шуме такве “литературе” требало нешто издвојити, онда је то казивање Милована Ђиласа. Чини се да нико као он није објасно генезу Јованкине удаје за Тита. Као један од најближих Титових сарадника, Ђилас је, бар по оцени аутора овог текста, дао најсуптилнију анализу ове загонетне и тајанствене љубавне романсе.

После смрти Зденке Пауновић, Титове ратне другарице и секретарице, која је умрла 1946. “нова жена, нова љубав”, каже Ђилас, “могла се наћи једино у Титовој околини, већ и због тога што су Титово кретање и дружење били скучени, под сталном будношћу стража и служби које нису само чувале његов живот и помагале му у најузвишенијем послу, него виделе у њему оличење партијског хероја и морала”.

- Та жена - казује Ђилас - била је Јованка Будисављевић, задужена за вођење његове куће и његовог домаћинства. Задужена да води бригу о свим оним безбројним непредвидивим ситницама и потребицама, које живот захтева и у много једноставнијим и скромнијим условима него што су Титови. Јованка се, свакодневно, и без одређеног радног времена, кретала у непосредној Титовој околини. Припадала је, по дужности, најужем телесном обезбеђењу, у личној пратњи.

Блискост између Тита и Јованке, по речима Ђиласа, успоставила се, највероватније, већ 1946. године.

- До тада, до Тита - каже Ђилас - Јованка није имала љубавника. Јованка је тада била у 22, а Тито у 55. години. Јованка је била упадљиве лепоте. Али лепоте здраве, расне, српске - црна коса, бела пут. Без кокетности, али не и без женствености - женствености пригушене, попут калуђерица или сељанки које су се обрекле мужу и деци. У официрској униформи, коју је увек носила, јер је увек била на дужности, изгледала је виша - у ствари је вишег средњег раста. Тада је била витка, веома витка, с опасачем и у утегнутој униформи. И тада, под нахереном “титовком”, истицала се њена бујна а свиласта коса - никад нисам видео тако раскошно лепу косу. И крупне тамне очи, над препланулим, благо руменим лицем - очи из којих су избијали стрпљење, пажња и оданост.

Ђилас истиче да је Јованка одмах примећена, како због свог изгледа и држања, тако и због своје неизоставности где год је Тито путовао или боравио. Кад је Ђилас на то једном приликом скренуо пажњу Кочи Поповићу, овај је рекао:

“Па зашто не - то је сасвим природно...”

- Највиша Јованкина квалификованост била је њено беспрекорно држање као војника, њена беспоговорна оданост партији и командама - каже Ђилас. - Не само код Тита, него ни код осталих високих функционера, није могао служити нико с неразјашњеном прошлошћу и без свестране провере... Па, ипак су се јављале помисли, сумњичаве и враголасте, да је служба безбедности, не случајно, одабрала и наместила Јованку код Тита. Одабрали и довели честиту и политички проверену, а поврх свега и лепу девојку и сместили је уз њ - па нек природа чини своје. У шали, и ја сам некад задиркивао Ранковића - дакако пошто се Тито оженио Јованком, па већ у таквим шалама није могло бити ничег зазорног - да ли су његови удбовци удесили да се Јованка нађе уз Тита. Он је то порицао, с враголастом неупорношћу.

Ђилас наглашава да је такав однос између Тита и Јованке, до њиховог венчања, био “мучан и разоран, нарочито за Јованку”.

- Нигде, никад се она није појављивала изван круга личне Титове пратње и својих дужности. Много пута смо је виђали, кад бисмо се заседели код Тита, како с Титовим пратиоцима дежура сатима у неком предсобљу - док он не пође на починак. У таквим условима суревњивост и неповерење особља према њој били су неизбежни. Њена блискост с Титом могла се тумачити на сто начина - ни један начин повољан за њу - каријеризам, удвориштво, подмукла женска раскалашност, злоупотреба Титове осамљености, користољубље... Дешавало се да је другови из обезбеђења - из злонамерности или сумњичавости - присиљавају да прва једе јела која је, у својој домаћинској и љубавничкој нежности, припремала за Тита.

И такав однос, “пун зазирања, заједљивости и завидљивости”, трајао је, по речима Ђиласа, пуних шест година.

- Тито је за Јованку био партијско и ратно божанство коме су сви били дужни све да жртвују - каже Ђилас. - Али, она је била жена која је спознавала Тита и као мушкарца и заљубљивала се све преданије у њега. Доиста се све то време држала с ћутљивом, ненаметљивом стрпљивошћу, никад испада, никад сувишне речи, никад прегласног звука. Решена да сагори незнана и непризната крај божанства о коме је сањала, као и толике друге, и коме је једино могла припадати, кад ју је већ одабрао.

Ђилас сматра да је пресудан тренутак да се обнародује Титова и Јованкина веза - била Титова болест. У пролеће 1951. године Тито је добио опасан напад жучи. Настала је трка лекара и функционера у његовој вили у Ужичкој 15.

- У Титову спаваћу собу упали смо Ранковић и ја - каже Ђилас. - Ту негде, био је и Кардељ. Тито се превијао на постељи, у грчевима - краткотрајни јецаји су се смењивали с губљењем даха. Упитао сам га нешто сувишно и бесмислено - као и обично у таквим тренуцима. Узвратио је с јетким болом:

“Не питајте ме ништа. То је ужасно. Најбоље - оставите ме...”

На степеницама ме срела Јованка, на њу дотад у тој прилици, нико није мислио, нити је примећивао. Угушујући грцање, завапила је:

“Шта ће бити друже Ђидо”?

То је било први пут да се Јованка обратила неком члану Политбироа. И дотад и отад - док сам ја био у руководству - она се према друговима из вођства односила с поштовањем и скромношћу.

Ђилас овако закључује:

“Јованкино старање око Тита у болести, упадљиво брижно и особено, учинило је везу између њих двоје - и до тада очиту за средину око Тита - нескривеном и природном. Увече, уочи Титове операције, после вечере смо заседали - лекари и скоро читав Политбиро - у салону. Била је ту и Јованка - први пут уздигнута из лажне и неприродне улоге пратиоца, тиха и помало постиђена...”

Питали смо Јованку Броз:

о Шта је истина у причама да сте се за Тита удали по налогу партије? Последњи је ту тезу лансирао Миша Броз, Ваш пасторак.

Јованка Броз: Ма, кад је то рекао, молим вас?

о Недавно, у једном аустријском листу. Док је о свом оцу имао врло високо мишљење, о Вама је говорио доста пежоративно, чак увредљиво.

Јованка Броз: Нисам то знала и не бих то коментарисала.

о Знамо да је љубав као мудрост и да се не може саопштити, али, ипак, реците нам - зашто сте се удали за Тита?

Јованка Броз: Зато што сам га волела.

о А он Вас?

Јованка Броз: И он је мене волео.

о Да ли сте били љубоморни на Тита? Спомињале су се неке младе жене, уметнице...

Јованка Броз: Не.

о А он на Вас?

Јованка Броз: То је требало њега да питате.

ДЕЦА

- Титови синови - каже Ђилас - нису Јованку ни марили ни волели. Али они нису били ни с Титом у добрим односима. Старији Жарко дивљао је по своме, а дечак Миша био је уврежен. Јованка се бринула о двема младим сестрама и помагала им да се школују и изађу на пут, али није за њих грабила, иако је била у могућности... Желела је да има деце. Али Тито се није с тим сложио - сматрао је да нема среће с децом, а можда није хтео да се тиме оптерећује. Јованка је изгорела и усахла поред Тита.

(СУТРА: Прогон из Ужичке 15)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]