Истина и помирење на ex-YU просторима

Загребачке препреке на путу за Брисел

Штампа
Војислав М. Станојчић   
понедељак, 31. март 2014.

После расправе пред Међународним судом правде у Хагу по узајамним оптужбама Хрватске и Србије за геноцид у грађанском (домовинском) рату последње деценије прошлог века, тешко се може претпоставити да ће се односи између две некадашње братске републике у држави Југославији нормализовати, а камоли кренути узлазним путем. Као што се и могло очекивати, расправа је била прилика и за Хрватску и за Србију да једна другој сипају со на рану, изазивајући, у најмању руку, незадовољство и потиштеност изреченим оптужницама. Излагања представника Хрватске и Србије завршена су одговорима и примедбама на тужбе, док ће судије Међународног суда правде у Хагу саопштити пресуде идуће године. Да ли се ико, после свега изреченог у судници и ван ње, може надати да ће пресуде, ма какве биле, нешто променити, односно поправити у односима две државе?

Већ после првих излагања агента српског правног тима Саше Обрадовића огорчено је реаговао председник ХДЗ-а Томислав Карамарко, који је изјавио да се Србија служи “недопуштеним средствима у својој одбрани, јер Олуја није била акција етничког чишћења, него легитимна акција ослобађања окупираног подручја од окупатора”. Из тога је, по њему, следио логичан закључак да Србији треба ускратити подршку за улазак у ЕУ.

Сем на Србију, био је веома љут и на изјаве професора Дејана Јовића, Србина, иначе саветника председника Јосиповића. Он, наиме, сматра да је Хрватску и Србију требало истовремено примити у ЕУ како би се избегла могућност уцењивања (а што у овом часу делује као веома тачно предвиђање). Речи осуде чуле су се и од хадезеовског посланика у Сабору Владимира Шекса, који је, својевремено, као јавни тужилац Хрватске интервенисао да се из затвора пусте осумњичени за убиство трочлане српске породице Зец.

Он се терети и за злочине у Госпићу и Пакрачкој Пољани, те се од 2011. године налази на оптужници Тужилаштва Србије од 2011. године, а на основу оптужнице Војног тужилаштва Југославије, које је Шекса оптужило за ратне злочине и геноцид над Србима. Претњама истакнутих хадезеоваца прикључила се и агентица хрватског правног тима, гђа Весна Црнић Гротић, која сматра да Србији треба објаснити како не може уживати безрезервну подршку Хрватске приликом уласка у Европску унију. И она је поновила тврђење Томислава Карамарка да се у Хрватској није догодило етничко чишћење Срба. (Ваљда су оних 200.000 људи из чиста мира напустили своје домове и побегли главом без обзира у Србију?)

Двадесет првог јануара ове године у Бриселу је одржана прва међувладина конференција Србије и Европске уније. Њоме је званично означен почетак приступних преговора на политичком нивоу (ма шта то значило), а што је свакако повећало наде овдашњих проевропљана и еврооптимиста да ће за пет-шест година и наша земља постати чланица ове заједнице европских држава. Међутим, током изношења оптужбе против Хрватске за геноцид над њеним држављанима, Србима, постало је готово извесно да су те наде на климавим ногама јер не узимају у обзир ставове хрватске стране, којој ће бити довољно само да ускрати своју сагласност за пријем Србије у ЕУ, па да од њега ништа не буде.

Према једној новијој анкети, 54% грађана Србије подржава улазак наше земље у Европску унију. То значи да би већина морала озбиљно да схвати неувијене претње које стижу из Хрватске. У исто време, мањина од 46%, која мисли да чланство у ЕУ не би много значило за Србију, те стога (ако је уопште и изашла на биралишта) није дала свој глас проевропским странкама, нема разлога за бригу и разочарање, јер није ништа ни очекивала.

Већини од 54% остаје нада да ће најмоћније земље Уније, када за то дође време, успети да посебним притисцима увере Хрватску како је и за њу важно да гласа за пријем Србије. Уколико им, разуме се, тада још буде у интересу да то учине.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]