Први, други, трећи

Док приштинске власти праве планове и све отвореније прете како ће након 15. септембра „успоставити суверенитет“ на читавој територији Косова,   централна тема српских медија и политичких кулоара већ данима су Викиликсови извештаји (нови серијал) и могућа веза овдашње певачице са једним, ваљда, албанским бизнисменом. Могу само још једном да констатујем, тј. парафразирам оно што сам већ рекао поводом Жељка Митровића и његовог летошњег рата са Хрватском поводом заплењене јахте: ствари на Балкану би по Србе и Србију стајале другачије и неупоредиво повољније да смо бившу државу, Косово и Крајину бранили макар упола тако жустро као што се Жељко бори за своју јахту и као што су се овдашњи медији последњих недеља бринули за националну и девојачку част Наташе Беквалац.

Што се тиче Викиликса, интересантно је да се сада у његове извештаје куну они који су га на почетку проглашавали за пуку америчку ујдурму и „измишљотину ЦИЕ“. У сваком случају, има доста пикантних детаља, али мало заиста новог. Ко то до сада није знао, могао је да се увери да страни фактор у највећој мери контролише и креира овдашњи политички живот, да своје саговорнике прилично добро познају и – што им је тешко замерити – помало презиру. Сазнали смо да су из актуелне власти обећавали максималну „флексибилност“ по питању става према косовској независности (зар је ико тиме могао бити изненађен?), као и да се писци извештаја помало нервирају кад год та „флексибилност“ није довољно манифестна. Укратко, сазнали смо углавном оно што смо већ знали, или слутили – што не значи да је због тога читава ствар мање тужна и понижавајућа.          

Да није у питању – још увек – војно најмоћнија земља света, рејтинг америчке дипломатије после Викиликса пао би на најниже могуће гране и убудуће би сви у широком луку избегавали разговоре са америчким званичницима на било коју тему сем времена и спортских резултата. Е, али пошто је реч о земљи која на војску годишње троши више него првих десет иза ње нема сумње да ће амерички амбасадори, изасланици и посредници и убудуће бити радо и са осмехом дочекивани широм света.   

Када мало вратимо филм, да се приметити како су аферу Викиликс, у светским размерама, у други план углавном потиснули догађаји на северу Африке и убиство Бин Ладена, и то на веома сличан начин као што је бомбардовање СРЈ својевремено са дневног реда и Клинтоновог врата скинуло аферу са Моником Левински, која га је замало коштала председничког мандата. Не значи, наравно, да се ови догађаји на то своде и могу само тиме објаснити, али се сигурно ни тај „банални“ и „тривијални“ аспект не би смео искључити приликом њиховог објашњења.

Ако нас је историја до сада ичему научила, онда је то сазнање да се иза великих ствари и узвишене реторике често крију најнижи мотиви и најсебичнији интереси. Зато, ако има неких новина у светској политици након Викиликса, онда је то вероватно свеопште скидање маски  и обланди са фасаде светске, а нарочито америчке политике. Све је мање труда око форме и паковања, и све се очигледније помаља огољена суштина класичне политике моћи.

Колико гротескно делују папагајски понављане формулације из НАТО саопштења у којима се и дан-данас рутински понавља фраза како ће акција у Либији бити настављена „све док постоји опасност од прогона цивила“!? При чему је више него очигледно да су најугроженији цивили управо у градовима који су још лојални Гадафију и које, уз помоћ авијације и командоса, опседају здружене снаге побуњеника и НАТО алијансе. И тешко је рећи шта је ту горе и страшније – уколико аутори ових циничних саопштења заиста верују у то што говоре, или, уколико не верују, али их напросто није брига чак ни толико да се потруде да својим речима и формулацијама обезбеде какву-такву уверљивост.

Наравно, интелигентнији амерички политички мислиоци, од Кисинџера до Џозефа Наја, знају да то није добро и да је моћ САД, до сада, колико на респектабилној сили почивала и на релативно уверљивим „причама“ о слободи, правди и демократији, односно, на склоности милиона људи широм света да у те приче поверују. Али заслепљена и разобручена моћ углавном не хаје за таква упозорења, суптилности и нијансе. Баш као ни нестрпљиви и неинтелигентни вербални противници Империје, који свако посртање на њујоршкој берзи дочекују као поуздани доказ како „пропаде Америка“. Уосталом, врло је могуће и да су се током првог века пре нове ере, за време италског и грађанских ратова, неки по Азији, Африци, Галији и Германији понадали како је „са Римом готово“ –  док је он, заправо, тек улазио у период своје максималне територијалне експанзије.

Додуше, историја се данас на неки начин јесте убрзала (мада је то убрзање увек, бар једним делом, и класична перспективистичка илузија), а криза у коју је свет пре пар година ушао не може се отписати и багателисати као пуко и пролазно кашљуцкање светског капиталистичког система, са западом као неоспорним хегемоном. Другим речима, има доста симптома који указују на значајне и далекосежне промене односа снага у свету и да САД, односно западне земље неће још дуго моћи да задрже свој доминантни положај. Наравно да ће се то пре или касније морати одразити и на наш регион, али је јасно да ће до тада још доста воде протећи Дунавом, и да би српско државно магаре, не само на Косову, могло вишекратно липсати до те зелене траве.

Једни, односно већина по „мејнстрим“ медијима, странкама и катедрама, наступају као да је историја збиља завршена са падом берлинског зида и односом снага какав је успостављен деведесетих година прошлог века. Што из духовне лењости, што из материјалног интереса, а највише из комбинације једног и другог („смијешани најлакше се пију“), они сматрају да нема ни смисла ни потребе супротстављати се вољи Империје, а поготово маштати о нечему што би макар личило на самосталност и државну политику. Насупрот њима, стоје други, тренутно маргинални и назови „алтернативни“, за које је Америка већ одавно пропала, само се то још увек не види довољно (док се, с друге стране, Совјетски Савез, заправо, никада није распао, него је то, ваљда, све био само лукави план КГБ-овох стратега да се ослободе комунизма и гломазног бирократског апарата?!), за које Русија никада не греши и ни у чему не може да буде крива – ни у Србији, ни у Либији – и који само чекају да „баћушка“ Путин на белом коњу ујаше у Београд и Приштину, а они заседну на места претходника.

Први су моћни и опасни, други, засад, само ситне штеточине које служе као карикатура и алиби првима. Али се, то је више него јасно, ни од једних ни других не може правити озбиљан државотворни пројект.

Има ли „трећих“ на видику?