Културна политика

Политикантска некрофилија и простаклук Светислава Басаре

Штампа
Маринко Вучинић   
петак, 03. јул 2015.

Колумнистичка писанија Светислава Басаре обележена су опсесивном везаношћу за неколико тема које он свакодневно потенцира на страницама листа Данас. Оне су пре свега садржане у месијанској убеђености да је управо његов животни подухват да демистификује српску националну митологију, покаже да су Срби бесловесно стадо које вековима лута без правог упоришта и смисла, да су неспособни за просвећеност, модернизацију и европеизацију, огрезли у примитивни национализам, митоманију и традизионализам, да се упорно држе вуковског приступа који их доводи у окриље народњаштва, ирационалности и неизлечивог колективизма.

Наш познати социолог Срећко Михаиловић с правом каже да опседнути људи нису слободни људи, они су робови својих опсесија. А управо је Светислав Басара био и остао пре свега заточеник антићосићевске опсесије, која је постојана и најважнија константа не само у његовим новинским написима у којима се јављају, како он сам каже, “повремена исклизнућа у простаклуке“.

Проблем се јавља када та све чешћа исклизнућа постану главни ток његових фамозних колумни које он претвара у право поприште за несувисле и примитивне идеолошке и политичке обрачуне са мноштвом националистичких раденика, који су иначе стална мета његових бесомучних и неаргументованих напада.

Губљење мере, уравнотеженог и аргументованог приступа је први знак да се у нечијем писању дошло до оне границе пристојности и објективности чије непоштовање води у баналност, површност и испразност.

И то се управо дешава у оваквим разобрученим и хајкачким налетима Светислава Басаре, он тако нехотице постаје јунак својих колумни, он једноставно описује самог себе. А управо је овај већ професионални бојовник против српских историјских заблуда и митoманије увелико урушио и сам појам мере, без које нема рационалног приступа у разматрању најважнијих друштвених питања, што њему и није циљ.

Светислав Басара је тако стигао до својеврсне политикантске некрофилије јер он и након смрти Добрице Ћосића наставља да са несмањеним заносом напада знаменитог српског писца. Он је сада отишао и корак даље, и поред стотина исписаних страница у којима се могу наћи најгрубље и највулгарније увреде и напади на Добрицу Ћосића сада је нашао за сходно да напише и ове готово невероватне речи како је опљачкани новац Срба у Босни од стране националних раденика завршавао у рукама овог српског писца.

Он је дословно написао: “Немам доказа, али подозревам да је део крвавих пара завршавао и у пословично незаситом џепу оца нације“. Светислав Басара јасно истиче да нема никаквих доказа, али да само подозрева и то га не спречава изрекне овако тешку оптужбу и да при томе не осећа ни трунку одговорности за овако изговорену реч. Али зато не пропушта да у свом познатом и препознатљивом опадачком и харангирајућем стилу дода још једну у низу бесрамних увреда и напада на Добрицу Ћосића, који никада ни за живота није одговарао на низ његових најгорих и њагрубљих увреда.

Колумниста Данаса је тако још једном показао да не поседује ни елементарни осећај уздржаности или пијетета када се ради о писцу који је умро пре годину дана, али не престаје да буде предмет упорне харанге Светислава Басаре. У свом месијанском заносу и борби против оца нације он никада није ни бирао речи, али оптужити писца Добрицу Ћосића да је незасито приграбио део крвавих пара опљачканих у грађанском рату у Босни превазилази по својој тежини, безочности и морбидности све што је овај још увек талентовани писац фељтонистичких романа у његовој беспоштедној борби против његовог политичког и идеолошког утицаја на формирање искривљене и народњачке свести српског народа. Интересантно је напоменути да оваква и слична исклизнућа у простаклук, подозревања без икаквих доказа и аргумената и брутални говор идеолошких и личних дисквалификација не налазе одјека у редовима наших узвишених и недодирљивих бораца за људска права и против говора мржње.

Међутим, очигледно да је Светислав Басара успео да за себе осигура посебну позицију, која му сада омогућује да се не придржава ни елементарних начела објективности, веродостојности и пристојности, јер он је сада постао миљеник и гласоговорник тзв. грађанских и антинационалистичких политичких кругова, чија је основна идеја садржана у разарању и разградњи наше традиције и историје како би се обавио главни подухват - промена и преобликовање наше свести и идентитета.

У писмима Луцилију Сенека је записао: “Од првог почетка света, па све до данашњег времена претходило нам је непрестанао смењивање отменог и простачког.“ Ми живимо у времену у коме просташтво све убрзаније односи превагу, а овакви текстови Светислава Басаре само су доказ више за ову тврдњу.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]