Политикантска некрофилија и простаклук Светислава Басаре

Колумнистичка писанија Светислава Басаре обележена су опсесивном везаношћу за неколико тема које он свакодневно потенцира на страницама листа Данас. Оне су пре свега садржане у месијанској убеђености да је управо његов животни подухват да демистификује српску националну митологију, покаже да су Срби бесловесно стадо које вековима лута без правог упоришта и смисла, да су неспособни за просвећеност, модернизацију и европеизацију, огрезли у примитивни национализам, митоманију и традизионализам, да се упорно држе вуковског приступа који их доводи у окриље народњаштва, ирационалности и неизлечивог колективизма.

Наш познати социолог Срећко Михаиловић с правом каже да опседнути људи нису слободни људи, они су робови својих опсесија. А управо је Светислав Басара био и остао пре свега заточеник антићосићевске опсесије, која је постојана и најважнија константа не само у његовим новинским написима у којима се јављају, како он сам каже, “повремена исклизнућа у простаклуке“.

Проблем се јавља када та све чешћа исклизнућа постану главни ток његових фамозних колумни које он претвара у право поприште за несувисле и примитивне идеолошке и политичке обрачуне са мноштвом националистичких раденика, који су иначе стална мета његових бесомучних и неаргументованих напада.

Губљење мере, уравнотеженог и аргументованог приступа је први знак да се у нечијем писању дошло до оне границе пристојности и објективности чије непоштовање води у баналност, површност и испразност.

И то се управо дешава у оваквим разобрученим и хајкачким налетима Светислава Басаре, он тако нехотице постаје јунак својих колумни, он једноставно описује самог себе. А управо је овај већ професионални бојовник против српских историјских заблуда и митoманије увелико урушио и сам појам мере, без које нема рационалног приступа у разматрању најважнијих друштвених питања, што њему и није циљ.

Светислав Басара је тако стигао до својеврсне политикантске некрофилије јер он и након смрти Добрице Ћосића наставља да са несмањеним заносом напада знаменитог српског писца. Он је сада отишао и корак даље, и поред стотина исписаних страница у којима се могу наћи најгрубље и највулгарније увреде и напади на Добрицу Ћосића сада је нашао за сходно да напише и ове готово невероватне речи како је опљачкани новац Срба у Босни од стране националних раденика завршавао у рукама овог српског писца.

Он је дословно написао: “Немам доказа, али подозревам да је део крвавих пара завршавао и у пословично незаситом џепу оца нације“. Светислав Басара јасно истиче да нема никаквих доказа, али да само подозрева и то га не спречава изрекне овако тешку оптужбу и да при томе не осећа ни трунку одговорности за овако изговорену реч. Али зато не пропушта да у свом познатом и препознатљивом опадачком и харангирајућем стилу дода још једну у низу бесрамних увреда и напада на Добрицу Ћосића, који никада ни за живота није одговарао на низ његових најгорих и њагрубљих увреда.

Колумниста Данаса је тако још једном показао да не поседује ни елементарни осећај уздржаности или пијетета када се ради о писцу који је умро пре годину дана, али не престаје да буде предмет упорне харанге Светислава Басаре. У свом месијанском заносу и борби против оца нације он никада није ни бирао речи, али оптужити писца Добрицу Ћосића да је незасито приграбио део крвавих пара опљачканих у грађанском рату у Босни превазилази по својој тежини, безочности и морбидности све што је овај још увек талентовани писац фељтонистичких романа у његовој беспоштедној борби против његовог политичког и идеолошког утицаја на формирање искривљене и народњачке свести српског народа. Интересантно је напоменути да оваква и слична исклизнућа у простаклук, подозревања без икаквих доказа и аргумената и брутални говор идеолошких и личних дисквалификација не налазе одјека у редовима наших узвишених и недодирљивих бораца за људска права и против говора мржње.

Међутим, очигледно да је Светислав Басара успео да за себе осигура посебну позицију, која му сада омогућује да се не придржава ни елементарних начела објективности, веродостојности и пристојности, јер он је сада постао миљеник и гласоговорник тзв. грађанских и антинационалистичких политичких кругова, чија је основна идеја садржана у разарању и разградњи наше традиције и историје како би се обавио главни подухват - промена и преобликовање наше свести и идентитета.

У писмима Луцилију Сенека је записао: “Од првог почетка света, па све до данашњег времена претходило нам је непрестанао смењивање отменог и простачког.“ Ми живимо у времену у коме просташтво све убрзаније односи превагу, а овакви текстови Светислава Басаре само су доказ више за ову тврдњу.